Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

субота, 09. август 2014.

Отиш'о је свак' ко ваља...

    Један француски памфлетиста је једном приликом написао: Енглеска је за Европу исто што и сотона за човјечанство. Додуше, цитат потиче из времена ратовања двеју земаља (Француска и Енглеска) тако да сам изјаву овог, мени непознатог, писца некако успио да ословим тренутном досјетком у "прегријаности полемике". Али се исто тако у једном забаченом кутку моје мождане хемисфере јавља мисао да би Енглеска за писца могла да представља оваплоћени принцип зла против кога му је дужност да се бори, без колебања и без помирења па макар и да нема никакве наде за побједу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина, или што једном рече један велики човјек: Нека буде што бити не може! 
    Ајде добро, без апострофирања и цитирања Његошевих мудрих мисли, да не дужим. Суштина данашњег писанија се у ствари налази у неколико наредних лексема, или тачније у питању: Енглеска је сотона за човјечанство, шта је онда сотона за нашу културу? 
Пошто долазим из земље Живка Николића, додуше и из земље која је у своју кинематографију успјела да изњедри тоне фекалија и дијареје мајмуна заражених од еболе под насловом "Будва на пјену од мора", у једном тренутку сам морао да се запитам: Како је јеботе Момчило Оташевић (морао сам да гуглам) успио да замијени фантастичног Петра Божовића? И тако сам размишљао... Тјешио сам се чињеницама да култура није само код нас у вртоглавом паду, да смо народ који је са самом културом близак к'о Путин са Обамом, да су нам мождане ћелије одавно инфициране Ацом Лукасом, Фармом, Информером и тонама сличних друштвених паразита. Али не иде. Не помаже ништа. Никако не могу да докучим шта је карика која недостаје, која се то жица за довод струје покидала па сад морамо да живимо у оваквој интелектуалној тами? (Ако неко одговор нађе прије мене молим га да под хитно упали свијетло јер нам је пигмент коже толико закржљао да мишићна маса кроз њу почиње да се провиди)
Суштина је у томе да је отишао свако ко ваља, а ми се нисмо удостојили да за њима подигнемо руке и шешире и упутимо им поздрав који заслужују. Јер ето, глупљи смо од камења, па смо сви колективно цмиздрили кад је погинуо јебени амерички, трећеразредни глумац Пол Вокер а кад нас је напустила Оливера Марковић која је икона српског глумишта нико није ни ријеч изустио. Српски народе, сједи, један!



И није Оливера Марковић једина коју нисмо достојно испратили, колико је година прошло откако је Преле престао да "убија човека у себи"? Колико су година појели скакавци откако је отишао Борислав Пекић? И ето, не мијења се ништа, одлазе један по један, полако стају у ред за Тустом, за Драганом Максимовићем, за Витом.... Ћосићу, да си могао да видиш како се твој народ опростио од тебе знао би да је Сунце даље него што си могао и да замислиш. Оно што је најтужније многе данашње лобање не знају ни ко су били неки од тих људи (Ја бих дотичнима искрено препоручио да брзо гуглају или да отварају књиге, друга могућност је и да се убију наравно.) , и ако сваки клинац зна ко је Хамес Родригез који несумњиво постаје интергалактички популаран јер зна како да шутира лопту. 

       И тако, постепено одумире сваки аспект умјетности, у музици је онај ћелави педер из "Милиграма" стао на бине по којима је некад ходао Штулић, Марко Видојковић је узео оловку у руке и изиграва новог Драгослава Михајловића, Димитрије Војнов не излази из филмских часописа јер сво могуће знање из области филма држи у једној пори на малом прсту, ипак је он нови Горан Паскаљевић. И тако се вртимо у круг све док сами себи не угледамо позадину и почнемо да једемо оно што излази из ње. А, вјерујте ми на ријеч, многи већ јесу...


 
Добро ајде. Нећу да кукумачем. Не желим да се одаљим од теме и толико банализујем овај текст док не почне да изгледа као просјечно југоносталигчарско кукање за прошлим временима која :музика из серије грлом у јагоде: нестадоше у сивилу ништавила. Оно што, драги мој читаоче, представља глави проблем јесу младе снаге које се полако враћају са намјером да оживе велелепни раскош наше културне сцене. О не, не варај се, нису Момчило Оташевић и она коза коју он дрви у Будви на пјени од мога једини из актуелног умјетничког живља који желе да оживе нашу културу, постоје марве сјајних, младих нараштаја који просто блистају од талента и жеље да урежу свој траг у даскама наше културне сцене. Да, да. Милош Биковић, Петар Стругар, и онај напорни лик што се зове Виктор. Наравно, руку на срце, ту и тамо се појави нека уистину талентована глава, рецимо Никола Ракочевић је сјајан глумац. Ајде да се не задржавамо на кинематографији, шта је са музиком? Само размисли какве ствари слуша данашња омладина и на чему расту ови нови, модерни нараштаји. Не, Србине, није нас осиромашени уранијум начино овако ретардиранима и ментално девијантнима, нити ХААРП. Овакви смо јер нам данима и данима преко телевизијских екрана емитују Саше ДАЉЕИДЕДАЉЕИДЕЕЕ Поповиће, Светалне Алексић, Радојке Аџић (мајке ми знам право име Даре Бубамаре прим. прев.) и оне клинке што нису училе школе па 'оће да се обогате тако што ће ликовима из богатих музичких студија крајницима изгланцати... кхм, знаш већ шта.
И гдје је у свему томе култура? Тамо гдје смо ти и ја, драги читаочче. Штоћерећи, у курцу.


  Знам да ће девет од десет вас читаоца после овог текста помислити "Ево га још један што кења а ништа не ради, тако је најлакше", али ето, да те демантујем из старта, натјерао сам те да размишљаш о овом тексту, сходно томе, скрећем поглед на праве проблеме. Немам ја довољно моћи и ауторитета да наговорим моћнике да улажу у позиришта,књижаре,биоскопе, библиотеке... Исплативије им је да улажу у ноћне клубове, или сличне кругове пакла (да не будем прост па кажем куплераје). Али ето, овим текстом покушавам да се захвалим неким људима који су, или умрли, или запалили што даље од лудог, малог Балкана. Овај текст је грумен земље који бацам на сандуке Боре Тодоровића, Душана Прелевића, Вита Николића, Данила Бате Стојковића, Киша, Пекића, Михиза, Ћосића, Младеновића,Лубарде, Николића, Бранка Чрнца и осталих бардова наше културе, из галерије највећих, који су нам помогли да постанемо то што јесмо, а за које ми треба подужи дах плућа да их набројим све.Мој начин да кажем хвала.А за крај стихови једног, помало луциднот и тривијалног али неоспорно великог аутора, који су ме инспирисали за наслов вечерашњег текста.

Отиш'о је свак' ко ваља,
Неки вани, а неки ка небу,
Остала је само фукара и раја,
И ми с њима, на бијеломе хљебу.

До следећег читања, твој Елзеар Буфије.
Ко задњи изађе, нек' угаси свијетло. 

четвртак, 12. јун 2014.

Има нас гомила!

  Не треба много полемисати око чињенице да наши људи пливају у океану предрасуда и стереотипа, посебно кад су у питању неке суб-културне групације. Што се панкера у, милој нам, Србадији тиче они су исти као и свуда, алтернативна омладина која не жели олако да прихвати идеологију владајућег система, засновани смо на међудејству кулуролошких елемената који се не уклапају у природу просјечног Србенде. Да скратим причу, често ће ти се десити да иза себе чујеш шапате попут "Погледај овај пропалитет, шта он мисли? Није му ово Лондон!" ако те неко угледа у мајици Секс пистолса и са поцијепаним фармерицама. Нису то зли језици, то једноставно иде уз нашу природу и менталитет, или ти људи нису способни да прихвате толику слободу. А што се тезе "није му ово Лондон" тиче.. па шта и ако није Лондон? Не знам зашто неки људи живе са увјерењем да је панк идеја замрла на нашим просторима, свакако да не живи попут Гранд идеологије (ако се то и може назвати идеологијом а не смећем) али је сасвим јасно да панк код нас није мртав, и нити ће икад бити. Имамо изобиље сјајних бендова који заслужују максималну пажњу, и сваки од тих бендова заслужује по један овакав текст, међутим, данас ћу бити пристрасан и писаћу о мом омиљеном српском панк бенду, Гоблинима.
  Ни тебе ни себе, драги читаоче, нећу замарати са биографским појединостима. Што се тога тиче ваља напоменути да су Гоблини основани у Шапцу 1992 године и да садашњу поставу чине Бранко Голубовић Голуб (вокал), Ален Јовановић (гитара), Леонид Пилиповић Панкерштајн (гитара), Владислав Кокотовић (бас) и Милан Арнаутовић Фирца (бубањ). Остатак текста ћу посветити њиховој музици, односу са публиком, раду...
  Читаоче, је л' си упознат са оним осјећајем који добијеш кад слушаш неког и сигуран си да те тај неко разумије и ако никад нисте поразговарали, нисте се срели и нисте се упознали? То је осјећај који ме спопадне са свих страна кад чујем музику и текстове шабачких панкера. Саме ријечи су ти довољне да те гурну у леђа и да ти докажу да можеш да изгураш даље, и тада знаш да постоје људи који се боре против истих проблема са којима се сукобљаваш и ти, знаш у каквим говнима живиш, и знаш ко ти диктира живот. Читаоче, Гоблини нису ту само да ти пруже два сата квалитетног концерта и шутке, Гоблини су ту и да ти отворе очи.
  Као што већ и напоменух, Гоблини су своју причу почели да гурају давне деведесет и друге, велики број нас који их тренутно слушамо тада није био ни рођен, и од '92-е до 2001 (паралелно са свим срањима које се догађају у бившем нам савезу република) Гоблини раде велике ствари, снимљени су и албуми: Гоблини, Истините приче, У магновењу, Ре контра... међутим, тешко вријеме наплаћује цех и српском рокенролу. Долази до раздвајања групе и Голуб путује ван земље, група престаје да ради.
  Домаћа панк јавност почиње да шушка да се Голуб враћа у Србију и да Гоблини поново узимају гитаре у руке, спрема се велики повратнички концерт, уједно и поздрав са домаћом панк сценом. Догађа се оно што је било и очекивано. Публика никад боља, људи жељни добре музике и провода Гоблини шибају као да никад и нису престали да раде. Момци знају да то не може да буде крај, 2010 снимају Црно на бело у кампањи против једне од највећих пошасти савременог доба, 2011 излази У одбрани зла и за све то вријеме Гоблини раде незапамћене концерте и свирке, најављују и нови албум. На то нисмо чекали дуго, а кад се коначно десио, сва очекивања су испуњена. Можда нисам реалан јер говорим о једном од својих омиљених бендова али мислим да је Роба с грешком најбољи албум српског рокенрола у последњих десетак година. Тринаест пјесама, тринаест орвеловских генијалности, сурово, гоблински, панк, баш како треба. Голуб и момци показују да се ништа није промијенило. Остали су исти, пркосни, храбри, без длаке на језику, ко код је заслужио да буде прозван био је. Песница у фацу синовима бирократије, пљувачка у лице овом исквареном систему вриједности, подршка људима, Гоблини показују да још увијек знају да праше, да још увијек имају муда, а ми узвраћамо истом мјером, показујемо да нас још увијек има гомила! (силна мурија код хале спортова на Новом Београду осмог марта доказује да су и они у фотељама упозорени)
Нећу само говорити о новом албуму који је, као што већ рекох, болесно добар, можемо да се осврнемо и на неке друге ствари.
  Дакле, зашто баш Гоблини? Зато што свирају јер воле, зато што имају најбољи однос са људима испред бине, зато што знају шта раде а то што раде, вјеруј ми, не раде само због новца. Кристално чиста љубав према музици, животу и рокенролу, исконска мржња према грешкама природе и отпаду политике. Средњи прст уперен према онима који га заслужују, нема табу тема, само искрено и чврсто (могу да ти пљунем у лице, то ћеш да осетиш) а опет, бриљантно написане пјесме, врве од умјетничких вриједности и помјерају границе које су домаћи панкери исцртали код нас. Можда не дијелиш ово мишљење читаоче, можда твоје мисли иду ка некој другој интересној сфери, рече Голуб у сплету околности "разумеју ме само они који су истих судбина" али имаш моју велику препоруку кад је овај бенд у питању, можеш да научиш само добре ствари и да зарадиш сате доброг провода.
  Не знам тачно кад сам први пут почео да слушам панкере из Шапца, претпостављам да није ни битно, једно је чињеница, сад је постало касно за мене, панк ми се увукао под кожу, Гоблини су постали дио мог живота, тешко да може да прође један дан а да не чујем неку од њихових пјесама, било да су то старије или нове, било да су обраде (узгред, да сам ја Борис Новковић било би ме срамота да пјевам Тамару након Гоблина) или не, углавном, Гоблини су ту и никад ми неће бити тешко да окренем и 1000 километара у оба правца да бих могао уживо да их чујем и доживим, на крају крајева, не каже се за џабе у домаћим андерграунд круговима "ко није био на концерту Гоблина не зна шта је шутка."


  Сигуран сам да Гоблини знају колико им људи вјерују, то смо им доказали икс пута, и због тога очекујем да не престају да раде, да наставе да гурају, макар и песницама у зид. Алтернативцима на Балкану није нимало лако, то одлично знамо и ми и извођачи, али ако је доминантна музика избљувак сисатих проститутки са Пинка то не мора да значи да добра музика не треба да постоји, а овима са пинка, само печења и ракије...

"Ми смо ти на које су вас ваше мајке упозоравале, и од којих политичари беже а желе нас у своје редове, ми смо и они који су вам требали кад је било најгоре, а сада нема љутиш јер опет смо ту, али са друге стране улице! Ми смо они који се празним речима не купују, ми смо они који не трпе да ћуте и зато увек најебу, ми смо и они на које се увек рачуна кад је потребно, али увек ћемо да вас на ваша лажна обећања подсећамо! Ми смо она иста деца из комшилука...!"

Читаоче, поздрав до наредног читања, настави да пружаш подршку квалитету и да гледаш право, долази и твоје вријеме. Има нас гомила!

Elzeard Bouffier

среда, 11. јун 2014.

У име народа!

"У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело."
(Џ. Орвел 1903-1950)

  За овај текст сам се послужио насловом филма Живка Николића, али и називом мултимедијалне галерије која се ове године одиграла у просторијама Историјског музеја Србије, организатори су били Зорица Маринковић и доктор Срђан Цветковић. Галерија је говорила о политичкој репресији на нашим просторима након 1945 године. Сложићете се да је то вишедеценијска табу тема, али историјске чињенице су чврсте (колико год неки људи скретали поглед на другу страну када се помену овакве ствари). 
  Дакле, изложба се одиграла (ах, ироније) на некадашњем тргу Маркса и Енгелса, и након много година речено је све о ликвидацијама, Голом отоку, принудним откупима, државним непријатељима, сплеткама.. све. Није тешко схватити зашто су људи морали да ћуте толико дуго година, чињеница је да је након 1945. године настављен рат код нас, у много мањим размјерама, али врло крвав и суров.
  Што би психотерапеути рекли, да кренемо од почетка. У мајчици Русији је 1878 године рођена симпатична беба, међутим, мајка малог упишанка није могла ни да наслути да је на свијет донијела нешто што ће да убије, протјера и осакати милионе. Јосиф Стаљин, први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, човјек који је од 1922. до 1953. године ликвидирао 23 милиона људи, али да вас не замарам са овим појединостима, да пређемо на ствар. Стаљин је након завршетка другог светског рата постајао све више и више гладан, похлепа је од њега направила звер која је била крволочнија од Пола Пота, Иди Амина и Николае Чаушескуа заједно. Народ Југославије је чврсто вјеровао у Стаљинову идеју, а Русија нам је била најближа, светост. Нико није ни слутио да ће Стаљин покушати да приграби Југославију за себе, међутим, домаћи комунисти су се томе успротивили. Опет сам почео да прескачем, да се вратимо још мало у прошлост. Након другог светског рата Стаљин је одлучио да направи једну организацију која је слична Комитерни са чврстом намјером да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза, нова организација је основана у Пољској и добила је назив Комунистички информациони биро, за Југославију у том тренутку почиње политички пакао. 
  Пошто смо већ установили да је код нас подјела природно стање сасвим је очекивано било да се, чак и тада, домаћи црвендаћи подијеле у двије групе, за и против. Људи који су били против  су можда и могли да имају донекле миран сан, али ови који су били уз Русију у том периоду доживљавају пропаст, и више од тога. Титови пулени организују истрагу, убијају и затварају сваког коме душа, макар мало, нагиње ка истоку. За Србе и Србију и Црну Гору почиње крах. Под лажним оптужбама је стријељан огроман број невиних цивила, у Београду комунистичка власт је, према најнижим процјенама, ликвидирала око 10 000 људи, само у првом налету стријељања. Многе српске породице са дугом историјом и традицијом се губе под тешком чизмом Титовог терора, хиљаде људи одлази у затвор и, они најсрећнији, добијају само дуге затворске казне. На острву Голи оток се 1949. године формира логор за неистомишљенике партије, али и за оне који су, до скора, сматрани народним херојима и ослободиоцима.




Тамо се одигравају незапамћена мучења и страдања. Испирање мозгова и насилничке промјене идеологије. Један од команданата логора био је Анте Раштегорац, али се за крваво острво све више и више везује име Јова Капичића. Господин Капичић је био ратни херој из доба другог светског рата, касније је био и генерал УДБЕ, министар унутрашњих послова Црне Горе, амбасадор СФРЈ, велики борац, генерал и државник. Преминуо је скоро, 9. децембра прошле године, и ја му, од свег срца желим, да изгори у седам крвавих паклова, да му зарђала душа пингпонгује од једног до другог круга и да се не смири никад.То је, углавном, био период када је име Русије било забрањено за свакодневни говор, чиновници УДБЕ су могли да посумњају да једеш руску салату и сјутрадан би се пробудио на Голом отоку или у КПД Сремска Митровица.
  Између осталих почиње да страда и интелектуална елита. Борислав Пекић је био члан студентско-гимназијалске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, пошто слобода мисли није била дозвољена Пекић 1948 године одлази на одслужење казне због (замисли) злочина против државе и власти, првобитна казна је била 10 година робије али праведним комунистима ни то није било довољно па су је продужили за још пет година.  На сву срећу Пекић је помилован 29. новембра (велики датум) 1953 године. За вријеме робије у његовој глави су зачете многе идеје које је касније искористио у својим романима, записивао је колико су били изоловани од остатка свијета, тамновали су у најгорим условима, спавали су на бетону, боловали од тешких болести (Пекић је са осамнаест година због тешких услова у затвору зарадио туберколозу), смртоност је била велика а смоубиства су била честа. У књизи Године које су појели скакавци Пекић пише:
Ноћ са 6. на 7. новембар године 1948, врата се отварају спрам голе кухињске сијалице, попут златне ауре, у њиховој се рупи, како се расањујем, постепено образују две сенке. Једна окреће прекидач у собици за послугу у којој спавам преко зиме и две мутне сенке постају два човека у смеђим кожним, капутима..Људи су провели године заточени у тамницама због слободе мисли.Класична одмазда власти над политичким супарницима али и над, некадашњим, истомишљеницима. Огроман број невиних људи је убијен и заробљен. За политичке коментаре људи су кажњавани робијом, пребијани јер у јавности употребљавају ријеч "демократија", Срби су кришом одлазали у цркву да би се молили и крштавали, књижевна дјела и часописе су забрањивали, дјецу су учили да одају родитеље, укидали су позоришне представе, убијали због мизантропске глупости. То је било крваво и мучно вријеме, вријеме препуно неправде и страха, вријеме када се говорило "Ухапшени сте у име народа", а народ се није питао.

  Пишем и заборављам на лимит, а писао бих још много. Само сам намјеравао да у кратким цртама напишем нешто више о политичким злочинима једног тоталитарног система, његове жртве заслужују много више од тога. Не знам, читаоче, да ли си слушао пјесму власт од групе ФЕУД, ако ниси имаш моју велику препоруку, елем, за крај бих искористио цитат Едмунда Буркеа са почетка тог спота:

"Једина ствар која је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа."

Дакле, добри људи, памет у главу. До следећег читања, Elzeard Bouffier.

уторак, 10. јун 2014.

Нови почетак

Здраво, читаоче. 
Не знам да ли је и тебе спопала носталгија за овим блогом, јер, морам да будем искрен, мене јесте. Буди сигуран, оно што се десило са ауторима Иницијалне каписле није стваралачка криза, Елзеард и Бандини заједно чине тандем који је, временом, научио некако да се бори против те немани. Међутим, оно што је неоспорно је да још увијек не знамо како да се боримо против недостатка времена. Покушавам да наслоним прсте на тастатуру и срочим једно квалитетно писаније које некако може да се котира као текст вриједан твоје пажње, али сваки пут осјетим тежину обавеза које ми све јаче и јаче пристискају леђа, и онда помислим "да обавим још ово и написаћу тај вражији текст", једна ствар је водила другој и кад сам следећи пут отворио ову онлајн књижурину... БАМ, песница сазнања ме је погодила у главу, последњи текст (читај: Обрати пажњу на последњу ствар) је написан у четвртак, 03. априла 2014. године. Могу да се правдам, могу да наведем све разлоге због којих нисмо писали истим темпом, и, вјеруј ми, ти разлози би били кристално истинити, али једно је чињеница, брзо смо стелки какав-такав читалачки публикум, није то нека велика бројка, али опет, то су људи коју су (док је трајала ова подужа пауза) на наслове наших текстова кликнули преко петсто пута. Дакле, лијењост и немар са наше стране нису били нимало фини, читаоче, иако смо, за вријеме ове паузе, урадили неке ствари на које смо обоје поносни.
   Добро, сад можда треба да се оставим патетисања и ових дугих поздрављања, хтједох рећи, ова наша пауза не мора да буде толико лоша?Ваљда ове тешке главе што носимо на раменима служе и за нешто друго осим за размишљање о женама и о предстојећем светском првенству? Мислим, суочимо се, овај блог није нимало лоша ствар, штета је да га неко не оживи, па макар да то и не будемо Артуро Бандини и ја, није да вам препоручујем да сачекате неког дебитанта који ће да наслиједи овај (мошмислити) тешки посао, само најављујем извјесне промјене.
   Можда је због превише читања стрипова или хорор романа, али тренутно сам себи личим на Виктора Франкенштајна, надам са да теби не изгледам као неко ко од комада мртвог меса покушава да створи живи организам? Ајде да заједно покушамо да оживимо иницијалну капислу? Да јој на било који начин удахнемо мало живота? Уистину би било фино да се вратимо на почетни стадијум када смо вријеме проводили испред компа рифрешујући онај фејзбук бројач и радујући се сваки пут кад би уочили да смо још једног читаоца приграбили за себе. Већ сам најавио извјесне промјене али, вјеруј ми читаоче, неке ствари се не мијењају, још увијек ће остати она наша исконска мржња према чињеници да свијетом управља глупост удружена са мас-медијима којима недостаје оригиналност, нећемо никад прихватити светску глобализацију и децентрализацију, наставићемо борбу против плурализма, површног интелектуализма, изнад свега турбофолка,  и приказати је на сатиричан начин, обећавамо још много добрих текстова и живог рокенрола, све то а нисмо постмодернисти! Теби само остаје да будеш ту као што си био и раније, можда заједно успијемо.





До следећег читања (ако останеш ту, ја не мрдам нигдје) Elzeard Bouffier
   

четвртак, 03. април 2014.

Обрати пажњу на последњу ствар

 Године 1998. је написана књига под називом  ЈУ 100: најбољи албуми југословенске рок и поп музике, гомила музичких критичара је дуго покушавала да се сложи око сто најбољих, на крају су направили према њима "идеалну" листу, међутим, ја се баш и не слажем са њом. Углавном, битно је рећи да је бенд, којем посвећујем текст за трећи април,прошао највјероватније најбоље од свих. Чак пет Азриних албума се нашло међу 100 најбољих, од тих пет чак три су албума била међу првих десет: Азра, Сунчана страна улице и Филигрански плочници. Ово ће сигурно подијелити ваша мишљењa и, сигурно, ће бити оних који ће тврдити другачије. Али морате се сложити, то говори о величини бенда, поготово ако погледате како су на листи котирани и нумерисани неки други бендови:

87. Das ist walter (Забрањено пушење)
83. Осми нервни слом (Рибља чорба)
74. Концерт код хајдучке чесме (Бијело дугме)
63. Смак (Смак)

Ако најбољи албум, групе са најбољим гитаристом са EX YU простора, извуче само 63. мјесто онда је ово за момке из Загреба огроман успјех. Међутим, није то оно што Азри даје такав статус култа.

Оно што Азру шаље на Олимп југословенског рокенрола је снага ријечи која карактерише њихове пјесме. Знате оно кад слушате неког чији глас је довољно моћан да покрене масу, да започне револуцију? Да без, иједне псовке или ружне ријечи, пошаље најгаднију пљувачку у фацу аристокарији и искривљеном систему вриједности? Е, то су биле ријечи једног јединог, непоновљивог.
  Бранимир Џони Штулић, рођен у Скопљу, живио и студирао у Загребу, деда му је био солунски ратник, отац дијете комунизма, и поред свега тога, Џони је био човјек који је своје срце посветио рокенролу и удаљио га од политике. Засигурно је био једна од најфасцинантијих и најмистичнијих личности бивше нам Југославије. Нико није могао да разумије неке његове поступке, не разумијемо их ни ми данас. Музичар, пјесник, писац, философ, све скривено иза једног осмијеха и Ray Ban наочара.

Ријечи су исто што и гомиле људи, није нужно знати све. Одабери само оне праве!

И к'о што рекох, отац му је био човјек од службе,  Џони је и написао у једној од својих пјесама "мој отац, тачније мој тата, био је првоборац, партијски тата мата, цењени бирократа после рата", дакле тешки комуниста. Управо оно што, једној личности каква ја био Бранимир Штулић, никако није могло да одговара. Диктатаура и младалачки бунт? Не иду заједно никако. Тако да се Џони често сукобљавао са својим оцем, чак у истој пјесми пише "У жељи да свет својим очима гледам, да се пре не предам, истине су успјеле да ме схвате, побуних се против тате бирократе", али ипак уписује филозофски факултет да би удовољио захтјевима свог оца.

Слобода није једноставан задатак, она је свијест о складу несклада несавршених људи.

Дакле, својом оловком и својом гитаром започиње своју борбу, своју малу револуцију којој су се касније придружили и Леинер, Пађен и, још једно велико име југословенског рока, Јура Стублић. Бенд пјева о свему, обрађује и у чисту поезију претвара догађаје који су се дешавали људима са маргина југословенског друштва тог доба (Гледај: Кад Мики каже да се боји-Ко су јунаци Џонијевих песма?). Међутим, представницима црвене идологије у плавим униформама је толико слободе међу студентима засметало тако да је све више и више радио, ништа необично, пендрек. Тада милицији Џони поклања стихове "Немој по глави, друже плави!"

Коса ми се на глави диже и страшно ме љути кад видим да идиоти постају цењени људи!
Не знам зашто су чланови бенда окарактерисани као анархисти. Због тога јер се нису слагали са системом? Мооожда. Већ сам рекао да политика није имала мјеста у идејама и визијама овог бенда, али све се чини да су чланови били Ностардамуси тог времена. Као да су могли да предосјете ствари које ће се десити у периоду који је надолазио. У грозним деведесетим годинама. Борба бенда скреће на другу страну; не у рат!
Азра и Чорба су у то вријеме представљали рок групе које су имале фанове који су скоро били као навијачи неких фудбалских тимова. Бора Ђорђевић каже да су само њихови слушаоци долазили у ситуацију да се потуку због онога што слушају. Џони је то паметно искористио, покушао је да отвори очи људима, да им стави до знања да не треба да буду стадо оваца које моћници контролишу како им дуне, Бранимир тада свом слушаоцу каже: "Волио бих да не будеш округло камење које вјетар ваља по долини!", на жалост многи га нису слушали. Џони се тада ставио у њихову кожу,пише стихове за пјесму 3Н , "Желите ли добро својој дјеци, заслужни, желите ли им можда најбоље? Не, ја тренирам да гађам! Не, ја тренирам да слушам! Не, ја тренирам да мрзим!". И сами смо свједоци чему нас је то категорично НЕ одвело.Испотавило се да нисмо одмакли од оног стада оваца и да јесмо округло камење које вјетрови котрљају како хоће.

 Дуг је пут до вјечности а ми га прелазимо ћутке и у миру.

Било је људи који су чули Џонијеве ријечи, сувишно је говорити о херојству Срђана Алексића, рецимо. Али не може један човјек сам да води свој рат, мало ко је заиста схватио поенту.
Прије него што је почело крвопролиће Бранимир одлучује да напусти своју земљу (једног дана нема ме, да никада не дођем!) и да се више не врати никад. Путује у земљу ветрењача након што је толико година водио борбу против њих, дакле, гитару на раме и карта за Холандију, Југославији поручује да изгура и да се држи (Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој.) мада, знао је још и тада да добра бити неће.

Чини ми се рођаче да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре. Бит' ће боље, рођаче, скини медаље и напуни сале, улици трофеја понестаје снаге.

Углавном, бенд који је војевао битке. Човјек који је говорио истину. Музичар, боље рећи геније, који је рођен из хаоса а мало ко је имао стрпљења и разумијевања да га чује. Вјеруј ми, читаоче, од њега можеш много тога да научиш.
Ријечи које чујеш у њиховој музици су ријечи човјека који те разумије. Ријечи човјека који ће ти помоћи да изгураш неке тешке тренутке и да будеш паметан у оним најсрећнијим. Нећу те одвлачити далеко у тематику, капирам да је ово текст само за људе са одређеном интересном сфером, али је и јединствена препорука. Азра заслужује да је људи чују. Ако већ ниси, курсор на плус>нова картица>ју тјуб.То је музика за све генерације, за сва времена. Музика препуна емоција, љубави, али и бунта и протеста.

Увијек су ми говорили да морам промовисати плочу, да се морам сликат', давати интервјуе,па сам их питао: "Јесте ли некад читали Достојевског?" Веле: "Јесмо", "А јесте ли га икад видјели?"




Elzeard Bouffier

среда, 02. април 2014.

Дуго се питам вреди ли труда


   Људско памћење је баш волшебна ствар. У глави се налазе препуне фиоке потпуно бескорисних, бесмислених ствари, најобичнија хрпа глупости, док са друге стране, заборављају се свакојаке важне ствари, истински битне, заиста неопходне. Једна од битних ствари, која је дубоким гравирањем под мојом лобањом обезбедила себи доживотни спокој, је дан када сам први пут ушао у „кућу тишине“, позориште.
   Прва представа, коју сам, са отвореним устима и одушевљењем гледао, била је „Кир Јања“ Народног позоришта из Београда, по тексту Јована Стерије Поповића, а у режији маестралног, и сигурно једног од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Егона Савина, са брилијантним Предрагом Ејдусом и грациозном Надом Блам у главној улози, а у епизодним улогама су се остварили Лепомир Ивковић, Миленко Павлов и пар младих глумаца којима нисам запамтио имена, нити сам их где касније приметио на филму, телевизији или у позоришту.
   У мом животу постоје три ствари након којих сам рекао себи:“Овим путем ћеш кренути. То је она права ствар“. Прва ствар, када сам гледао утакмицу Црвене звезде, не сећам се против кога. Друга ствар, када ми је досадио Бајага и када сам, игром најекстремнијег пуког случаја, пустио песму Гоблина „Панкс нот дед“. И трећа ствар, која је био претеча свим осталим битним стварима које су мој живот учиниле лепшим и круцијално га промениле, јесте био тај одлазак у позориште.    
   Након те представе ништа више није било исто. Мислио сам о тим костимираним људима и веровао сам да су то неки апостоли доброте. Веровао сам да свако ко игра у таквој роли мора да има већу дубину срца и шири распон осећања од обичног човека.
И дан данас у то верујем. Са нестрпљењем сам чекао да ми се прилика за одлазак на неку представу поново укаже. Постао сам фанатик. Малодобни позоришни фанатик. Дуго сам чекао тај тренутак и залуђен сценом, обилазио сам огласне табле по граду, надајући се да ћу угледати неки плакат који би најавио неку нову позоришну представу. И током једног лутања од огласне табле до огласне табле, угледах на једној од њих испред Дома културе обавештење да ће за седам дана бити одржана аудиција поводом представе „Снежна краљица“.
   У том тренутку, за једног десетогодишњака, није било веће среће. Јебеш играчке, јебеш лопте, јебеш сега-мегу. Ово је, вероватно, био први тренутак у животу када сам осетио шта значи бити срећан.
   Уз нешто мало искуства из предшколског (где сам поводом Нове године говорио неку песму посвећену Деда Мразу) и уз још мање искуства са такмичења рецитатора 2005. године где сам добио награду за најпозоришнији наступ, отишао сам на аудицију и од педесетак пријављених, упао у најужи избор од петнаест глумаца, колико је заправо и било потребно за попуњавање ансамбла.
    Када сам након исцрпљујућих читалачких проба закорачио на „даске које живот значе“, схватио сам да је то оно што ме чини сигурним.  Свако дете тражи неки кутак где ће наћи своју сигурност, свој мир, а позорница је то представљала за мене. Сигурност и мир.
    Сећам се и прве премијере која је била изванредна. Веровали или не, језа ме хвата док сада, након девет година, пишем о том првом дрхтању колена ишчекујући да се подигне завеса. Ево, осећам као да сам поново тамо. То усхићење, трема, несигурност, жеља за доказивањем...све поново доживљавам.
   И, наравно, та премијера није била последња. Било их је још више у наредном периоду. Много више. Ако се чиме могу похвалити у позоришту, то би била ангажованост за све ове године, у складу са финанскијским могућностима театра, наравно. Растао сам у позоришту и са људима који су били запослени у њему, а такође сам растао и са људима који данас сачињавају мој „круг најдражих људи“. Пријатељства за цео живот, што би се рекло.
   На тој сцени сам избацио енормну количину емоција које су се настаниле у седиштима, даскама, завесама, рефлекторима и започеле самосталан живот. И увек кад им дођем у посету, оне искоче из својих резиденција и почну да ме уједају.
Изузетно болни уједи.
  
    Сад, кад важим за нешто зрелију особу, схватам да су то биле најлепше године мог живота. А како се од прошлости не живи, морам бити окренут будућности.
Будућност је оно што ме мучи. Неизвесна је. Шта ћу са својим животом морам што пре да одлучим јер средња школа несмањеним темпом прилази крају. Ове године ћу  покушати са уписом на Факултет драмских уметности, одсек позоришна режија. Не верујем да ћу упасти на академију јер не познајем никога ко би ме могао „убацити преко везе“, а ни моји родитељи по вокацији нису глумци, и то додатно умањује моје шансе за упис на академију. Јеби га, тако у Србији функционишу ствари у свим сферама друштвених делатности, па и у оним делатностима за које се сматра да су неутралне и имуне на такав апсурд. А уколико се деси да ми срећа прдне за врат и неким случајем упишем академију само због талента, креативности, оригиналности... јављају ми се неке нерешиве егзистенцијалне енигме и враћам се на давно постављена  реторичка питања:вреди ли труда борити се у Србији за уметност и културу?
   Уметнички позив се никако не одбија, а свакако да је тежак. Тежи него што и могу замислити. Питам се, зашто је култура последња рупа на свирали? Зашто су људи који доприносе култури гладни као пси и изниподаштавани од малограђанштине, покондирених примитиваца и необразованих политичара? Зашто те моралне амебе максимално експлоатишу уметност и манипулишу људима који су се жртвовали за њу? Зашто уметници пребрзо постају порочни и још брже одлазе у легенду?
На ово питање најоптималнији одговор је дала покојна богиња југословенско-српског глумишта, Соња Савић, која је казала:“Питају ме зашто сам оваква, а ја сам оваква јер сам двадесет година у отпору. Будите и ви толико година против овог система и видићете шта ће бити са вама.“
   Вреди ли труда бити у интензивном отпору „у друштву које једино нуди да живим њихов лажни сан“? Не вреди. Али ја желим да ризикујем, па куд пукне, нек' пукне. Као што каже мој колега 
Elzéard Bouffier:"Идем на то, макар возио распаднути југо 45."
Arturo Bandini

понедељак, 31. март 2014.

Место на коме више нећу бити усамљен

     Још увијек, у кућној видеотеци, чувам снимљену емисију Dvougao ex libris у којој Срђан Гојковић, из Електричног оргазма, и наш савременик Давид Албахари воде једну исцрпну дебату. Морам да признам да нисам неки фан Електричног оргазма и да од њиховог стваралаштва цијеним само албуме попут Лишће прекрива Лисабон, Секс, дрога насиље и страх (за који сам постао емотивно везан само због Црног бомардера) и наравно Пакет аранжман који су момци, у сарадњи са загребачким Југотоном, одрадили 1981 године, а групе које се судјеловале су Идоли и Шарло акробата, и тај албум заиста представља врхунско остварење нашег рокенрола, ви који нисте обавезно послушајте, тамо ћете пронаћи безвремене хитове попут Маљчики, Она се буди, Крокодили долазе, Schwule uber Europa... Углавном, поента је јасна, нисам неки претјерани љубитељ њиховог музичког стваралаштва, посебно садашњег. А што се Давида Албахарија тиче, од њега сам прочитао само збирке приповједака Фрас у шупи и Породично време. Чему онда гледање, побогу, телевизије Б92? Једина ствар која ми је привукла пажњу је чињеница да тема, о којој су Гиле и Албахари дебатовали, носи име "Има ли књижевности у рок музици?", од тог тренутка нисам ни могао да скинем поглед са емисије. Посебно ми је пажњу привукла блага критика Лелејске горе од стране Давида Албахарија, чак се може рећи да је његово помињање Лалића у тој емисији било пуко исмијавање, што је мени било заиста чудно, с обзиром на то да се о истом том Лалићу, само због чињенице да је из нашег краја и да је похађао гимназију у коју и ја сасвим случајно идем, код нас увијек говорило са посебним поштовањем. Такви су људи, оно што је њихово, од злата је. Дошао је тренутак да и ја тих шест стотина страница ставим у руке и да почнем да читам Лелејску гору, да провјерим да ли је Давид Албахари у емисији Ex libris заиста био у праву. И знате шта? Не слажем се са њим.
    Ау, ала се овај увод одужио, само ми је требала једна тема која би била повод да кренем писаније о књижевности и испоставило се да сам већ срочио четвртину текста, екс либрис, па оргазам, једна ствар је водила другој... Тако вам је то са рокенролом, не? Углавном, да прво разјасним једну ствар, сигруно сте, захваљујући ијекавици, већ после прве реченице извалили ко је аутор данашњег текста, чему онда наслов на екавици? Реченица која ми је послужила као наслов данашњег текста је у ствари стих из пјесме Фабричка грешка панк рок групе Сикс пек, тако да, како би управо Милан Радојевић и рекао, нисам хтио прљавом руком да дирам у аутентичност њихове поезије.
   Шта за тебе, добри мој читаоче, заиста представља књига? Дјело, добро дјело, за мене представља наду да негдје испод жубора стварности и изнад шума времена тече отмена музика космоса. Скуп свих нечијих маштања и сањарена утиснут у безвремено море мудрости папира, сачувано од зуба времена, далеко од брига, океан знања међу корицама. То није само досадан плес гласова, фразеологизама и симбола, то је нешто много више. Због тога и овакав наслов, књига је за мене мјесто на којем никад нећу бити усамљен, и које нико, никад, неће моћи да ми одузме.
     Тешко да могу да одредим себе и да се дефинишем по питању жанра или књижевног правца који ми је највише прирастао срцу, да је тема сликарство пуцао бих као из топа-ИНПРЕСИОНИЗАМ! А тек да је музика у питању... Књижевност је нешто друго, потребан је дужи временски период да човјек књижевно сазри и да одреди себе по том питању. У првом средње ми је професорица поставила питање о реализму, (а ја велики и истакнути књижевни критичар који је са својих петнаест година попио сву памет свијета) тада сам рекао:
-Не волим кад неко скреће пажњу на проблематику која мучи и прогања људе, не волим кад неко ставља акценат на стварност и пише о стварима онаквим каквим заиста јесу. Ако неко недељу дана преживљава са десет евра, зашто би отворио књигу и читао о томе, зар она не треба да му пружи бијег од брига и мука, више романтизам...
Али тада сам био наиван и млад, сад сам, надам се, само млад. Ето шта се деси када дјетету ставите Харија Потера у руке. Не може се довијека читати Луис Керол или Џејмс Бари. Сада ми је, парадоксално, реализам један од омиљенијих књижевних праваца. Поред реализма, заиста волим и егзистенцијализам, како сам на гомилу читао све, Странца, Кафкин Замак, Мучнину Жан Пол Сартра, али сам временом схватио да се не може толико једносмјерно посматрати живот. Млади смо, не треба да калкулишемо. Нећу да са својих шеснаест или седамнаест година живот посматрам као Антоан Рокатан из Мучнине. Превише је мучно и тешко. Била је ту и епска фантастика, све од Толкина, поново на гомилу, Силмарилион, Хобит, Господари прстенова... И искрен да будем, и тамо заиста има дивних ствари, посебно у Силмарилиону. Е да, што се фантастике као жанра тиче (и читања за разоноду наравно) не могу да не препоручим сјајног, више него сјајног, Терија Прачета и његов серијал књига о Диск свијету. Кунем вам се, крените од Боје магије и од Свјетлости чудесног и одатле нема стајања, ко се укрца на воз, неће силазити. Ликови, радња и свијет ће вас задивити. Ту је и Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса, ал' ајде да вас не смарам са фантастиком. Писац, више есејиста него писац, који је засигурно један од најбитнијих чинилаца одрастања је непоновљиви Џорџ Орвел, ако дјетету хоћете да отворите очи, или да му конкретно објасните какав је свијет и како функционише прави поредак ствари, само му ставите Животињску фарму или 1984 у руке, нема потребе да трошите ријечи.Књиге као што су Злочин и казна, Ана Карењина, Браћа Карамазови, Мајстор и Маргарита, Тихи Дон... За то је задужена школа, клинци данас од књиге бјеже као ђаво од крста, а тек кад виде оних осам стотина страница, неки сиви или кафени повез или име неког Руса, недаомудобрибог страаашног Достојевог, Шолохова или Булгакова, ни муке Христосове страшне нису. Читао сам скоро једну своју дефиницију са вукајлије о руским романописцима коју написах прије неколико година, нисам повјеровао својим ријечима, грч у стомаку од смијања. Сигруно сам био љут јер сам морао за тих неколико дана да читам Толстоја умјесто да напољу радим нешто, не сумњам, много паметније од тога. Углавном, једно је сигурно. Књига као књига је једна од најбитнијих ствари на свијету, мислим да бих могао да поднесем неколико дана без хране и воде, али без романа и поезије, тешко.
   Тешко ми пада чињеница да се ово писаније одужило и да већ треба да буде крај, ово је једна од тема о којима се може писати данима, а ја погледом прелећем преко ријечи које сам написао и не могу да вјерујем које писце нисам поменуо. Тако да ћемо се сигурно и враћати на ову тему. До следећег читања вам поклањам један диван цитат једног великог човјека:

 "Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања узмемо неку књигу, и када се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу-то нас дотуче! Боље да је нисмо ни узимали. Не бисмо ни знали колико је празно и пусто живјети без књига!"
                                                                                     -Душко Радовић

                                

Elzeard Bouffier

субота, 29. март 2014.

Is there anyone left to shout?

 Уф, колико је само у последње вријеме започето дискусија на тему "како је пропао рокенрол" и да ли је уопште пропао, углавном, мислим да више нико не прича из чега се изродио, како је започео читав тај бунт, ко је створио рок?
  Рокенрол музика је, као и сви ми, изрођена из крви и из мука, али је изрођена. Ко су били момци који су покренули читаву лавину која је многе генерације повукла са собом, шта су они направили од наше планете?
Битлси, момци из сиромашног предграђа Ливерпула, данас дјелићи слагалице која, када се читава састави, чини један од најпопуларнијих култова новијег времена, момци који су промијенили све. Сјећам се да се, прије једно годину дана, на часу логике професор намрштио кад је његово предавање прекинула мелодија звона на мом мобилном телефону, Beatles-Girl, наравно да га је разљутило то што је неко ометао његов час, али оно што му је стварно створило килу међ' очима је била чињеница да његово предавање ометају, глас Џона Ленона, бубњеви Ринго Стара, Харисонова и Макартнијева гитара.
"Ја не могу да смислим запад, не волим момке који су изјавили да су популарнији од Христоса!", професор је скренуо са теме и одмах почео са критиком свих, добрих и лоших, струја које нам долазе са запада, почевши од кока коле до рокенрола, његова главна мета су били Битлси.
  Ја имам само осамнаест година тако да не могу да знам какав су утицај Битлси извршили на тадашњу Југославију (Зар наши Битлси нису били Бијело Дугме!?), али знам шта је заиста погађало мог професора логике и философије, нови талас.
  Донекле и разумијем, први од свих популарних музичара који је признао да ужива наркотике је управо био Пол Макартни, посебно је волио ЛСД, то је за тадашњу јавност био поприличан шок, с обзиром на чињеницу да су се на те момке угледали милиони младих који су хистерично, као војска, понављали све што Битлси, у суштини, раде. Макартни је говорио о томе како користи дроге а његово лице је било наивно, без трунке кајања, шта су то чупавци чинили од себе? Једно је чињеница, Битлси су могли да заведу свијет захваљујући својој невности, извршили су велике промјене и учинили значајне ствари. Добри момци из Ливерпула су намјерно постали лоши, а када су постали лоши, са собом су повукли пола планете.Бум.
  Читава рокенрол јавност почиње из коријена да се мијења. Битлси се распадају 1970 године, Џон Ленон упознаје Јоко Оно и сам покреће своју борбу против ветрењача, као и он, и остали из групе одлазе свако својим путем.
   Годину дана раније је одржан фестивал који је тада представљао најснажнију песницу контракултуре, Вудсток. Каква је то побуна била, у ствари, Д ху, Џеферсон Ерплејн, Сантана, велика Џенис Џоплин.... а млади? Хиљаде, десетине, стотине хиљада припадника хипи покрета окупирају Вајт Лејк. И за та три дана, колико је трајао велики фестивал, се промијенило све. Нова сексуална схватања, ново размишљање о конзумацији опијума и алкохола, рокенрол револуција. Музичари су одувијек били уплетени у дроге, али сада су сви без стида парадирали са својом посебном употребом дрога, марихуане и ЛСД-ија. Рецимо, Битлсе, нико никада није прогањао због конзумације дрога, прича се да је полиција, приликом упада у кућу Кита Ричардса 1968, чекала испред док Пол Макартни није отишао.Они су покушали да докажу да конзумирање дрога треба да дјелује као елегантно, опуштајуће и пријатно искуство, као и сви; видјели бисте и осјећали ствари онако како у сновима не би могли ни да замислите. Од тада, нелегализоване дроге пратиле су музику, моду и игру, као дио свега што би требало да буде младо на Западу. Ја бих све ово и протумачио као барут у метку који је покушао да пресуди рокенрол култури. Јер, као што рече мој добри колега Артуро Бандини док смо на једном концерту прескакали двоје пајдомана док смо ишли да шорамо, "Како се сјебем кад видим ове ликове на хероину.", и у праву је био, ако већ неко жели да упропасти свој живот, нека не сере по свему што чини данашњи рокенрол, јер неколицина таквих ликова о свима нама могу створити погрешну слику, а ја не желим да нас неко посматра као биједне коштуњаве кинеске наркомане у прљавим опијумским јазбинама или као јунаке из другоразредних филомова који су се одали морфијуму, јер ми то нисмо.
  Да не скрећем са теме, не желим да ми текст личи на ролерокестер, ово је приповиједање о рокенролу, појму који у свијету може да буде појмљен као најмоћнија својеврсна контракултура, идеологија нижих слојева, средњи прст уперен ка фацама синова буржоазије. Мик Џегер је једном приликом рекао "Знам да је то рокенрол, али ми се допада!", рок је сувише озбиљна појава да би могла да се упореди са таквим одређењем, због тога ћу истаћи цитат Џонија Ротена, јунака панк покрета и фронтмена Секс Пистолса, "До лове можеш да дођеш ако то желиш. Можеш да дођеш до чега год хоћеш. Оно што је потребно зове се напор. Није потребно ништа нарочито, само доста храбрости, али то, нажалост, недостаје највећем дијелу масе, храброст и плућа пуна рокенрола!"
Ја сам први дио мог приповједања започео о Битлсима, момцима који су покренули лавину, и заслужни су за многе ствари, посебно Ленон, изванредан гитариса, пјевач, композитор, пјесник, писац, илустратор, бунтовник, глумац, херој радничке класе, муж једне необичне жене...
У следећем дијелу читајте о правом револту који чини рокенрол, ПАНК БРЕ! Да видимо is there anyone left to shout!?

До наредног читања, Elzeard Bouffier





петак, 28. март 2014.

Чудо најкраће траје

  Ви, а сигуран сам да вас има, који сте овај блог пратили од почетка, и који сте донекле упућени у природу ствари сигурно знате да сам ја велики љубитељ девете умјетности, посебно италијанског стваралаштва (читај: Иницијална Каписла-Међ' зидинама Бонелијевог замка); Дакле, док сам јутрос, ајде, каснећи трчао до школе угледах на излогу једне трафике нови број Дилан Дога, ризиковао сам да ми професор филозофије из свег срца поклони тај један неоправдани изостанак, али овај стрип, кад почне суморни час још суморније математике, за мене представља спасење, бијег у неку другу реалност, па и нека добијем неоправдани, и нека останем без доручка због та два евра.
   Углавном, да не дужим, тема коју је овог мјесеца обрађивао, не баш мој најдражи сценариста, Марзано у Крадљивцу душа је, spoiler alert, мањак инспирације. Нешто са чиме се сукобљавају сви ствараоци и умјетници од давнина до данас. Марко Шелић је написао један, релативно фин, увод у епизоду о тој стваралачкој блокади, рече и да је једном срочио причу о човјеку који своје дјелове тијела продаје жени која се зове Инспирација. Нажалост, нисам прочитао ни једно његово дјело јер нисам претјерани љубитељ његовог стваралаштва (сви знате да су аутори овог блога рокери, не репери) али препоручујемо да прочитате дјело јер, књига је књига, а ми ћемо вас, као борци за праве вриједности, књижевношћу убадати у очи до последњих граница издржљивости, што оно рече Д. Обрадовић "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!". Елем, да се вратим на Марчелову причу о човјеку који је своје тијело продавао Инспирацији за идеје. Када би, уситину, постојала таква продавачица не сумњам да би постала милијардер у року од одма'. Мањак инспирације је оно са чиме се неминовно сукобљавају сви аутори. И тој пошасти, која је за књижевност гора од аутоцензуре, ћу посветити данашње писаније.
  Када је, поново, Чарлс Буковски, написао пјесму Чудо најкраће траје мислио је на неку од својих љубави, или на шанкерицу, или проститку... ја сам под појмом "Чудо" мислио на, за писца најокрутнију али и најдаровитију појаву, инспирацију. Мој добри колега, Артуро Бандини, није написао текст скоро пет дана, није важно, блокада се и Херману Хесу испријечи на путу. Али какав проблем мањак инспирације може да представља за младог и неафирмисаног писца уколико он од тога, јесте ријеткост, зависи? Многи немају ту срећу па да им из прве "Самиздат" избаци дјело на тржиште у енормном тиражу, јер многи нису мамини и татини синови као, кашљ, кашљ, Марко, кашљ, Видојковић, тако да морају да чупају, да вуку за рукав, да гризу, да уједају. Ја имам осамнаест љета, пишем поезију, и морам да гинем за њу. Ко ће прочитати моје стихове и строфе ако им ја папире не бацим у очи, м? Нико. Једноставно је тако, тако функционише све, мора да прође дуго времена да би ствараоци који немају "леђа" стигли до "Самиздата", или "Белог пута", или "Вулкана", замислите тек какав проблем може да представља инспирација.
  Многи су покушали да се боре против ње, алкохолом, опијумом, женама... Али све је узалуд, кад инспирације дође, доћи ће. А до тада бјелина. Безобразна бјелина хартије која те гледа у очи и шаље ти покварени осмијех док не осјетиш бол у плућима, у костима, док мањак инспрације не почне да те једе изнутра и док цријева не почну да ти се окрећу на центрифугу, док се не појави мучнина. Онда изгужваш ону хартију и бациш је у смеће:
-Конобар, једно точено!

Али кад крене онда је кренуло. Нема стајања, нема назад. Ако се укрцаш на брод повратка нема, поезија те носи са собом. А поезија није, шта год неки мислили, очај, мелахнолија, туга и патња, поезија је срећа. Рече једном Бранко Миљковић, "Поезију ће сви писати!", тада је и срочио стихове:

 "Један несрећан човек не може бити песник,
 Ја примам на себе осуду пропевале гомиле,
 Ко не уме да слуша песму, слушаће олују!
 Али, хоће ли слобода умјети да пева
 Као што су сужњи певали о њој?"

Тешко да хоће. Али битно је да се пјева, зар не? И да се вратимо на мањак инспирације. Њу могу да убију само аутори, пјесници и писци, војници са пенкалима умјесто оловака. Често оловка зна да буде убојитија и снажнија од било које пушке, и често ријеч зна да буде оштрија од било ког' мача. Ја сам ступио у своју борбену јединицу, пјеснички корпус. Пишем и не престајем, и ако знам да перспектива није ни мало свијетла, ипак пишем. И борим се за себе, због тога, драги моји Иванграђани, а и шире, похитајте до трафика и питајте за нови број часописа "Токови", тамо ћете, овог мјесеца наићи на моје стваралаштво, моје и неколицине других који су кренули у борбу против ветрењача. Е, и да као пјесник не заборавим да подијелим са вама своју посвету продавачици визија и идеја, посвету подмуклој хартији која многим ауторима не да мира.

ПРОКЛИЊЕМ БЈЕЛИНЕ СЈАЈ 
__________________________                
Бацам клетву на те', одвартна бјелино,

Проклињем тај свод бездушног папира,
Те лијније празне, те линије клете,
У поноре тамне, у мрачна узглавља,
Шаљеш душе сањара и душе поете,
Ти милости немаш,
Ти не знаш за светост!

О ти, сјенко ноћи, заборава, таме,
Невиљиви слоју папирнатог свода,
Ти немаш топлину, у пороке бацаш,
Маштовите душе пјесничкога рода.

Ал' ипак, по теби, као без питања,
Моја машта плови, моја рука крене,
Немојте се заваравати о славним боемима,
Ни вино,
Ни дрога,
Пјесницима мастило, пролази кроз вене!



До следећег читања, Elzeard Bouffier


                                   
                                                         "Само вас посматрам!"

четвртак, 27. март 2014.

Чекај до пролећа, Бандини!

Упозорење:У овом тексту никако не желим да звучим као патетични фридом фајтер, нити да, недајбоже, тражим од вас било какву врсту сажаљења, моралне подршке, поклике, хвалоспеве и томе слично. Напротив! Хвала.  


1.
Чобан Будала:Тако мали, а већ пишеш озбиљне ствари о којима немаш појма.
Ја:Како то мислиш?
Чобан Будала:Лепо! Је л' мораш толико да пљујеш по стварима које ти се не свиђају?
Ја:Не морам.
Mора само да се умре, а ово радим из револта.
Чобан Будала:Зашто?
Ја:Зато што то твој мизерни мозак не може никад сварити.
Чобан Будала: Хехе.
(на лицу му се приметише цинични осмех и конфузија)

2.
Клаберка:Баш ми се не свиђају твоји статуси.
Ја:Мени се, рецимо, не свиђа то што не знаш ко је Харуки Мураками.
Клаберка:Ко? О.о
(на већ насталу тишину слеже се нова, а њен презриви, испитивачки поглед ми се као нож забоде међу очи)

3.
Неуспели абортус:Ко си ти да хејтујеш све? Смешни су ти статуси.
Ја:Е, па видиш, мени је смешно то што имаш двадесет седам јебених година, а и даље верујеш у идеологију СПС-а. И смешно ми је што си глуп! И што си пичка! И што си офуцана милошевићевска фукара и мука ми је од таквих моралних амеба попут тебе које чекају на поновни долазак Великог Вође, да нас све појебе немилосрдно, домаћински, без лубриканата и контрацепције! Марш, гурбету!


   Свакодневно сам изложен претећим порукама на друштвеним мрежама. Такође, почесто наилазим и на разне облике нетрпељивости од стране неких „пријатеља“, „опасних момака“, „угледних тинејџера“(деца политичких имбецила), а искрено очекујем да ће свим тим мрзитељима истине ускоро прорадити генератор варварства у души и да ће кренути у поход на мене уз помоћ спортских реквизита, нпр: штангли, палица, ланаца... јер се аргументима баш и не могу подичити као што се диче силом. Нема везе, не плашим се. А сав тај презир је подстакнут мојим оштрим критикама овог апсурдног друштва и овог апсурдног света које несебично делим са свима у мом окружењу, а и са свима на друштвеним мрежама, а те веродостојне тезе никако не одговарају многим људима.
   И морам признати да сам ставио прст на чело и запитао се због чега ме означавају као „персона нон грата“ и зашто сам игнорисан од многих људи и „екипа“ ове пасивне средине.
   Одговор је једноставан! Не бих да звучим претенциозно, али мног
e ствари знам, многe ствари видим и увек се постављам храбро у суочењу са истином, и у изношењу исте. Зашто да ћутим ?
 Једино се још на друштвеној мрежи може чути/прочитати истина. Такође, ту се човек може, у складу са својим могућностима, изразити слободно, а то је уједно место које је (још увек) нецензурисано. То је, заправо, разлог због ког сам се определио за овај вид изношења својих ставова, импресија и перцепција. Кога занима моје виђење света? Поштено, јебе ми се.
   Ови болесни људи који ме окружују су навикли да други мисле за њих. Ови људи не воле истину! Ови људи не подносе различитости! Ови људи су стока! То је оно што њихов примитивизам чини неподношљивим.

  Ја не умем да упливам у стагнирани конзервативизам и провинцијски пасивизам, а они очигледно не умеју да се помире са чињеницом да је цивилизација довољно узнапредовала да одбаци сваки облик средњег века у морално-социолшко-културном смислу.То је сукоб две културе, и то је оно што разликује њих и мене.
  Ја нисам одрастао уз песме Аце Лукаса, Курсаџије и књиге естрадних певаљки, нити сазревам уз бутине Сандре Африке, јефтине турске серије и разне Курире, Скандале...а то се, изгледа, овде не рачуна. Црв кризе морала изједа ове људе.
  И много ме боли што не могу да се остварим у неким стварима које волим, јер једноставно ова средина не уме и не жели да прихвати неке ствари. И у свом том лудилу, једино што остаје младом човеку, примораном да буде ограничен и суочен са суженим могућностима провинције које се свакодневно сервирају несмањеним темпом, јесте да свој гнев избаци негде, да се освети некоме за због тога, да некоме јебе матер. Позитивна страна интернета.

     Питају ме често:„Шта ћеш постићи тиме што пишеш по том интернету све те „хејтерске“ текстове и статусе? Која је твоја улога у свему томе?“
   Као што каже смедеревски панк бенд Потрес: „Не можемо ништа да променимо, ал' смо ту да сметамо!“ И то је заправо моја улога, моја тачка у координантном систему овог одвратног друштва. Не могу ништа да променим и ја то добро знам, и ту сам само да сметам! Да упирем прст у око свима који чине мој животни простор неподношљивим и свима који дискредитују моју младост и чине је бесмисленом.
  И често ми говоре да одустанем, да се не бакћем са глупостима, да искулирам, да није време за мене, да сачекам да сазрим
! Хвала на несебичним саветима, али немам времена за чекање.
Кога да чекам?

А ти, читаоче, зашто ћутиш кад много тога знаш?

https://www.youtube.com/watch?v=Zp5pBfcQJEs


Arturo Bandini


субота, 22. март 2014.

Међ' зидинама Бонелијевог замка


      Суботње јутро, све мирише на прољеће, Сунце грије, птичице цвркућу и, умјесто да лајферишем к'о сав нормалан свијет, ја блејим на плаво-бијелој друштвеној мрежи. Угнијездио вилицу у топлој сигурности лијевог длана, буљим у монитор и кажипрстом десне руке полако котрљам точкић миша и посматрам како почетна страна скакуће горе-доље к'о груди, драге нам, Памеле у оном филму Barb wire кад извади магнум и порока седамнаес' лоших момака у другом америчком грађанском рату. Зајебано. Елем, скролујем, скролујем.. кад одједном "Срећан рођендан, господине Фери", објава на страници Веселог четвртка. Јеботе, један од најбољих, не, дефинитивно најбољи, цртач мог омиљеног јунака из дјетињства пуни 85 година, помислих да му и ја добацим неку честитку, а пошто немам ни пара ни воље да одпутујем до Ђенове, одлучих да срочим један текст као посвету њему, и његовим колегама.
   Дакле, већ знате да до екстрема патим да свом тексту поклоним наслов сличан називу неког романа или поеме, овај пут то неће бити случај, овај пут наслов иде у част мојој омиљеној издавачкој кући Sergio Bonelli Editore, и неприкосновеном владару тог замка, Серђу Бонелију. 
Данашњи текст, сигуран сам, неће привући погледе широког читалачког публикума, али ће сигурно привући пажњу неколицини љубитеља девете умјетности који понекад залутају до страница овог блога. 
  Из мистичних просторија Бонелијевог замка је изашло много јунака, од Мартина Мистерије до Мистер Ноа и Текса Вилера, али вама је, засигурно, најпознатији Загор Те-Неј, или на језику Алгонкин индијанаца, Дух са сјекиром. Јуначина спартанске грађе чије је јунаштво пропорционално јунаштву Николетине Бурсаћа, Хулка Хогана и Марка Миљанова, заједно. Његов живот су његове авантуре, а радња читавог стрипа се одвија у шуми Дарквуд, у којој он живи у релативно добрим односима са Мохавк индијанцима, из чијег племена и долази Загоров племенити буразер Тонка.Када говорите о Дон Кихоту смијешно је не напоменути и његовог пратиоца Санча Пансу, вјерни пратиоц духа са сјекиром је дебели Мексиканац по имену Чико, или по његовој лози, титули и поштењу, Дон Чико Фелипе Кајетано Лопез Мартинез Гонзалес (уколико нешто нисам заборавио), то је симпатични дебељушкасти Мексиканац који умјесто стомака има црну рупу, увијек је ту за Загора и константно упада у своје мале, комичне авантуре. Сваки херој има и свој симбол, Загоров је црни орао у великом жутом кругу који је пришивен за црвену мајицу. Његови најпознатији непријатељи су Мортимер и Хелинген, сусрели су се много пута и ниједном није било, кхм, мирољубиво.
  Други јунак из огромног Бонелијевог замка који није ни приближно познат као његов старији рођак Загор је Харлан Драка, или Дампир, јунак који не може да не буде занимљив читаоцима из нашег региона, посебно због тога што Дампирове авантуре и почињу у бившој нам Југославији, а његов најбољи пријатељ и пратилац је Емил Курјак, војничина из српске паравојне јединице која више размишља пиштољем и муницијом него мозгом, добро, не баш сасвим. И још једна њихова сапутница је вампирица Тесла, згодна плавуша чији лик је нацртан по лику Мари Фредериксон. Углавном, да се мало осврнемо на радњу. Дампир је стрип који ја, нажалост, немам у својој колекцији и све епизоде које сам прочитао сам посудио од ортака, али не могу да кажем да ме није задивио ток радње, далеко од тога. Прича о Дампиру је створена по старој српској легенди, Дампир је биће које је настало после односа Вампира и Жене, и крв Дампира је за вампире исто што и цијанид за нас, смртоносни отров. Харлан Драка своју моћ употребљава да истријеби све вампире и да прочисти планету од ове крволочне и ратоборне расе,а  у томе му помажу, како већ и напоменух, Курјак и преображена вампирица Тесла. Лик Харлана Драке је изашао из оловке Маура Боселија а креиран је према лику британског глумца Рејфа Фајнса, главом и брадом Серђо Бонели је тврдио да је Дампир креиран према фаци, нећете вјеровати, Горана Бреговића. Углавном, Харлан Драка се може окарактерисати као вјечита луталица, непоправљиви романтик, пјесник, чудак и индивидуалац, на свом путу среће многе значајне ауторе из свијета књижевности.
  Не остаје ми још пуно простора за овај текст, а тема о којој пишем је тема о којој се може писати данима, мој омиљени јунак је син Тицијана Склавија, Дилан Дог. Заносни шмекер чија је физионимја креирана према изгледу Руперта Еверета, име је добио по британском писцу Дилану Томасу, и може се окарактерисати као лик који није имао баш срећну судбину (смрт супруге и дјетета, проблеми са алкохлом и сл.). Дилан је стрип који ме је одувијек највише фасцинирао од свих продуката Бонелијеве куће, радња се врти око истраживача натприродних појава који се бори против пошасти и немани савременог друштва, оне су приказане најчешће као зла и окрутна чудовишта и монструми, а у ствари, то су алузије на људе. И он, као и претходни ликови о којима сам писао има своје пратиоце, Гручо је његов асистент, нацртан је према лику Груча Маркса, британског комичара и заиста, Гручо и јесте комичар, способан је да бизарну и тамну философију, којом стрип обилује, разбије прастарим шалама које испаљује као из митраљеза, насмијаће вас до суза. Диланов добар друг је инспектор Блок, симпатични дебељуца који ради као представник плаваца из Скотланд Јарда, превише пута је ризиковао своју пензију како би помогао Дилану да разријеши неке случајеве. Оно што је битно рећи о ДД-у је  то да није класичан стрип. То је дјело које разбија класичну форму стрипа и пробија границе, бави се проблемима људског друштва, проблемима егзистенције и љубави. Дилан у скоро сваком броју пронађе по једну љубавницу и до деведесете стране стигне да води љубав и да раскине са њом. За крај приповиједања о њему могу само да вам испоручим једну фину реченицу Умберта Ека, италијанског философа и писца, аутора чувених дјела Фукоово клатно (1988) и Име Руже (1980)
"Читање Библије, Хомера и Дилана Дога никада ми не би могло досадити!"

И да не заборавим оно због чега сам и почео да пишем овај текст, срећан рођендан, господине Галијено Фери!




До следећег читања, Elzeard Bouffier.

петак, 21. март 2014.

ЕУТАНАЗИЈА РОКЕНРОЛА (Крај саге)

Део други:Свирај, пичко!

   Ако занемарим чињеницу да живим у времену андроида, брзе хране и лаких нота, онда не би било политички коретно са моје стране да се пожалим на агилност рокенрола у мом граду. Поред гомиле фенси клубова, дискотека, фолкотека, постоји ајриш паб где проводим суботе. Ту се може чути све, „од Силване до Нирване“ (понизно се извињавам драгом публикуму што сам узео за слободно да употребим ову прежвакану флоскулу у тексту). Дакле, петак у том пабу је резервисан за средовечни и солидносвирајући локални тамбурашки оркестар, а пошто је газда локала хиперактивни прагматик (разлози за то су ми несумњиво јасни), повремено трочлани тезгарошки фолк оркестар упадне у термин (и увек током њихове свирке настане туча), па опали по свом исклишеизираном свадбарском репертоару.
   А субота је, по мишљењу мог укуса, најбоље вече у пабу. Резервисана је за рокенрол, а те вечери у пабу се окупља оскудан број масе која се обухвата појмом „алтернатива“.
Од блузера, џезера, преко рокера до металаца и панкера...
   Свирке су солидне. Репертоари тих ентузијастичних бендова варирају од тешког алтернативног рока и панка, преко џеза и блуза до сладуњавог и софистицираног чобанског рока. Нажалост, Обраде доминирају над ауторским стварима. 
   На једној од таквих свирки ћаскао сам са екипом и изведосмо конклузију да сва рокенрол дешавања у граду не задовољавају наше потребе и усагласисмо се да не би било лоше отићи негде даље. Ко први нађе неки рокенрол шоу – обавештава остатак екипе.
   Пронађох свирку Нежног Далибора у Ужицу и обавестих остале. Искрено, чуо сам пар песама од тих Врањанаца, али ми
то није било недовољно за одлазак до Ужица. Скупих екипу, скрпих се за кинту и запуцах за Ужице са још пар драгих и блиских истомишљеника.
 
   Свирка је била заказана за 22.00х, а ми смо стигли у Ужице око 17.00х. Дан смо изгубили зевајући по, претходнопоменутом Ужицу, граду који често у конверзацији употребљавам како бих неупућеним људима приближио географски положај места из ког потичем јер је то једини већи град у близини мог (удаљен око 60-ак км).
   Дошли смо негде пре 22.00х испред Градског културног центра (где се одржавао концерт).
Није било гужве. Заправо, испред улаза је било само обезбеђење (комада два). Купили смо карте (200 РСД) и ушли унутра где смо затекли беду и јад! Бенд је одрађивао тонску пробу, а испред њих празан простор. У позадини су била два лика задужена за техничку организацију. Подешавали су звук на миксетама, а поред њих, простор су попуњавала још и два конобара за шанком, бенд на стејџу и ми.
   Свирка је, наравно, каснила. У међувремену је дошло још укупно осморо људи. И то је било то. Свега нас двадесет у публици (рачунајући горепоменуте конобаре, обезбеђење, ликове из техничке организације и бенд). Туга! Јад! Срамота! Можда и не би била срамота да се ова свирка одржава у неком селу крај Ковина са 200 мештана, али ова свирка се одржавала у граду са преко 50.000 људи.
   Бенд је изашао на стејџ око 23.00х. Почели су да праше. Увежбаношћу и искуственим елементима су одмах ставили до знања ко су и шта су и оправдали репутацију, о којој смо се информисали преко друштвених мрежа. Звук је био обојен мелодичношћу, упрљан жестином и дисторзираним гитарама, подржан од психоделичних клавијатура, сурферских бубњева и бас гитаре која је употпуњавала и крпила све шупљине резонантности. Бизарна ритмичка и мелодична перфекција су, уз невероватну интерпретацију вокала-гитаристе помогнутог пратећим вокалима, давале препознатљивост  бенду, који, са правом, критичари и публика уврставају у сам врх најбољих домаћих алтернативних рокенрол бендова.
  Типични представници Нове српске сцене. Пожртвована екипа. Искрено, био сам на много свирки, а неке од тих су биле „неуспешне“ као ова, и ни код једног бенда који је доживео фијаско, као Нежни Далибор те мартовске вечери, нисам осетио оволику количину енергије и бескомпромисну преданост свирци. Други бендови су, када им је број људи у публици мизеран, били у фазону „дај да одрадимо ово и да палимо.“ Међутим, то са Далибором није био случај.
Свирали су свим срцем, погађали у срж и кидали се као да ће после овога зарадити милионе, и као да у публици има 5015, а не само 15 јебених душа, жељних добре свирке и рокенрола.

  А за шта су свирали? Хоће ли бити богатији? Неће. Свирали су због тога што воле то што раде и вратиће се кући празних џепова, док ће тезгарошима, који свирају туђе песме, буђелари бити напуњени.
  
   Вратили смо се кући задовољни, уморни, а и огорчени. Зашто огорчени? Зато што нисмо могли да разумемо људе који имају невероватне свирке сваки викенд на сто метара од својих домова и не посећују их, док ми из града удаљеног 60 км (у једном правцу) од Ужица и читаву вечност од цивилизације и културе, скрпимо и дођемо да подржимо бенд само зато што волимо рокенрол и свирке, без обзира што нисмо најбоље упознати са опусом бенда.

  Зато свирај, пичко! Кидај се, ломи се, јебе им се!  Имају ју тјуб и фејсбук и зашто би долазили да те слушају, а ти само свирај неким кретенима који ће радо потрошити уштекану кинту и превалити толики пут да би чули бенд који нико не слуша! Свирај! Пичка си јер волиш рокенрол. СВИРАЈ!


АКО ТВОЈ ГРАД ОСКУДЕВА СА РОКЕНРОЛ ДЕШАВАЊИМА, СКРПИ СЕ, ПОМЕРИ ДУПЕ И ОТИЂИ У ДРУГИ ГРАД. ТАМО БАР УВЕК ИМА НЕШТО!
  
Има бендова, итекаквих, али изгледа да је публика проблем.


Arturo Bandini


среда, 19. март 2014.

Птицо ругалице, пожели ми лаку ноћ

  Сигурно сте сви читали Харпер Ли, и чули за чувени роман To kill a mockingbird, ако нисте, онда сигурно знате за истоимени култни филм Роберта Мулигана у којем главну улогу тумачи Грегори Пек, углавном, знам да ћете наслов данашњег текста довести у корелацију са неким од тих дјела, у том случају, нећете бити у праву. Наслов данашњег текста је инспирисан насловом једне пјесме, слободно могу рећи, мог омиљеног писца Чарлса Буковског, пјесма је, уколико су информације са интернета тачне, написана 1972 године и у оригиналу носи назив Mockingbird, wish me luck. 
  Идеја о овом тексту је изрођена још јутрос, на часу социологије, тема коју смо обрађивали је била Живот боема, и на мене је оставила заиста јак утисак. Нисам могао да не размишљам, ко су ти људи? Симпатични губитници са маргина цјелокупног друштва,и њихове животне борбе и истине, људи који су толико одбацили реалност и научили да живе само са својом идеологијом, јесу ли они бацили умјетност или су у умјетност убацили себе?
  Дакле, оснивач теорије ларпурлартизма, Теофил Готје, један од највећих пјесника свих времена-Ш. Бодлер, бунтовник и рокер прије свих нас, момак који је до своје седамнаесте године написао пјесме које су му обезбиједиле бесмртност, Артур Рембо, један од најцјењенијих сликара уопште и највећи сликар постимпресионизма, одсјекао себи уво, много времена провео у душевној болници, прекратио себи живот пуцњем из револвера, Винсент ван Гог, па све до простора бивше нам Југославије и Тина Ујевића, Антуна Густава Матоша и осталих. Заиста би вам требао јак капацитет плућа и дужи дах да би побројали имена свих легенди које завршавају на трагичан начин због немогућности да се уклопе у друштво. Проглашени су отуђеним и асоцијалним због тога што нису били исти као и сви, због тога што су одбили да стану у ред, и због тога што су размишљали онако како није одговарало времену у којем живе и стварају. То су били људи који су чврсто вјеровали да ће једног дана, када дође вријеме за правду и када они буду у већини, моћи да, изнад обала вјерности служби и оданости слободи, саграде мост са кога ће досјећи тајну мудрости живљења, која се открива само онима на које безвременост стави знак.
   У процјепу једног тренутка погодила их је мисао, знали су да бити исти као сви не доноси радост, да жеђ за животом не гасе гутљаји апстракција, да пут славе не води срећи. Знали су да, ако не постану црне овце у друштву, и њихов живот може почети да личи на круг испуњен сујетом, у чијем средишту станује таштина. У сјенци историје њихових успјеха њихов живот је исписивао тужну хронику апсурдности. Бивало им је јасно да њихову службу идеји није оплодила љубав. Са тим сазнањем су почели да одлазе из приче али су ипак за собом оставили велике ствари. Удаљавајући се од суморног и сувопарног живота, у жељи да нађу неки виши и бољи, далеко од буке свијета и злобних очију свјетине, позивају они и нас. А да ли ћемо ми чути њихове ријечи и гдје ћемо стићи том стазом, није толико ствар њихових великих умова, колико нас самих и осталих који су се одважили да закораче путем на ком се треба сусрести са собом.
"Ти си срећан, ја те жалим због тога"-Овако је говорио Шарл Бодлер једном његовом другу, је ли мислио да треба да дотакнемо дно да би осјетили праву слободу? Да треба да прво претрпјети песницу живота да би могли тек касније да осјетимо његову праву чар? Нисам сигуран, али је дефинитивно био спреман да упери средњи прст ка синовима буржоазије, огавним представницима аристократије, и слуга времена у којем је живио. Поручује нам да и ми треба да урадимо исто. Прије него и нама птица ругалица пожели лаку ноћ. Вјеруј ми, драги читаоче, Винсент ван Гог није завршио у душевној болници јер је уистину био луд, него јер је чврсто стајао уз увјерења која нису могла бити схваћена од стране људи из његовог времена. И шта треба да радимо ми? Да се покоримо већини, да живимо живот по правилима и канонима. Да чврсто вјерујемо да не треба пролазити испод стуба, да треба ублажити корак и повући се за уво кад црна мачка прелази пут, да слушамо гранд и критикујемо сваког ко нашем оку изгледа превише егзотично и чудно? Је ли то исправно само због тога што тако каже већина? Није.
У питању је љубав према идеологији и принципима, стварима које већина људи данас нема па макар због ње завршили као боеми импресионизма које сам набрајао у редовима изнад.
Опет ћу рећи, не треба живјети и дисати интелектуалну таму, живот треба да буде налик на умјетност, јер као што Бодлер (у данашњем тексту помињан и превише) једном приликом рече Што се више човек интересује за умјетност постаје мање груб, умјетник никад не излази из себе. Стил је карактер. 
Далеко од тога да сам сигуран и да знам како да откријем есенцијалну нит сопствене егзистенције, сувише сам ситан и мали да бих могао да одговорим на питања на која ни умнији и умоотворенији од мене нису могли да дају одговор, али знам да су људи о којима сам говорио у данашњем тексту успјели да на своје чело ставе прст безвремености и да преваре смрт, иако су многи од њих били прогнани од стране друштва, иако су слушали туђа говоракња и шапутања иза сопствених леђа, то није битно, научили су да се боре са тим. Јер знали су да су у праву.

Шта мислиш, читаоче, јеси ли и ти у праву? Ја сам сигуран да јесам, до скоријег виђања, mocking bird, wish me luck!

Elzeard Bouffier

уторак, 18. март 2014.

ЕУТАНАЗИЈА РОКЕНРОЛА


Део први:Апостоли или џелати?


Недеља је, по дифолту, дан резервисан за мамурлук, купање и вишак негативне енергије. 
И тако ја, услед недостатка релаксације и са жељом да редукујем вишак негативности у себи, залепих дупе за столицу, укључих рачунар и отидох до ју тјуба да прошврљам по опусу домаћих рокенрол аутора. Јеби га, 21. је век. Све је, штонокажу, „на дохват руке“, брз пренос информација, ово-оно.
Шта прво преслушати? Ммммммммм. Може! Обојени програм.
И док сам варио мелодије и речи овог новосадског бенда, бацих летимичан поглед на предлоге у десном углу екрана, од којих ме је један посебно погодио:
Čika Joca i Zmajevi – Voli te tvoja zver

Лице ми се претворило у знак питања и оцених да ту нема материјала коме би се могао придати било какав значај. Игнорисах несебични предлог ју тјуба.
Пребацих се на нешто тврђи звук -Репетитор. И поново одвојих поглед са видео снимка, а у десном углу је стагнирала иста препорука. Игнорисах и други пут.
И док је тиха, ненаметљива музика ККН-а несмањеним темпом шамарала носталгију, реших да изађем у сусрет драгом и великодушном пријатељу ју тјубу и прихватим сугестије, па отворих песму (боље да нисам) мени сасвим непознатог бенда.

Чика Јоца и Змајеви – Воли те твоја звер.
Обрада истоименог хита групе Дивљи Анђели из осамдесетих година двадесетог века.
Албум, чији је назив толико резонанантан и ефектан да
je aутоматски постао део мог краткорочног памћења, издат je од стране City records-a.

ШОК! ХОРОР! ТУГА! ЈАД!

'ајде, слушао сам разне извођаче и свакаквим сонговима награђивао/кажњавао свој музички укус, али у мору свих тих силних аутора нигде нисам наишао на овако огаван клише, несумњиво исцрпљен потенцијал, а поред тога бенд се такође може похвалити хармоничном неоргиналношћу и култом који несвесно глорификује позерај и шунд и експлоатише све оно што есенцијално симболише рокенрол као покрет и идеју младих, гневних, здравоумних људи.
И цела та неароматична шљампита је прецизно упакована у кутију под именом Чика Јоца и Змајеви. По мом скромном мишљењу, боље да су бенд назвали Сладуњаво говно, јер непобитно има више естетике од Чика Јоце и Змајева.
Лирику боље да не коментаришем и ОВОМ ПРИЛИКОМ БИХ УПУТИО ИЗВИЊЕЊЕ  МИЛИЋУ ВУКАШИНОВИЋУ за сваку неумесну и неосновану критику коју је добио од моје  маленкости на рачун његовог нешармантног приступа рокенролу. Лићми мачко, ти си за ове рок амебе  неприкосновен, извини још једном! Ја сам само један обични лаик, ништа више!

И када сам мислио да сам себе довољно казнио слушањем стихова „ти си срце закључала са три браве како чујем, али једно ниси знала, ја не куцам, разваљујем“, као предлог ми изађе исти бенд у дуету са Борисавом Бором Ђорђевићем, „магом“ југословенског/српског рокенрола. Нисам могао да одолим. То је онај осећај кад заузмеш став да је нешто глупо, али је то толико глупо да те просто мами да му посветиш који трен свог драгоценог времена. Видеоспот за песму „Лаж“. Има неких индција бунта, али је толико неискрено, искамуфлирано и исклишеизирано да би им и Млађан Динкић позавидео на степену ступидности који су достигли.
Мала дигресија. Борисаве, Боро! Боље да си као и сваки поштени рокер почео да се шибаш хероином осамдесетих година, тако би креп'о негде почетком деведесетих година или да си се демонстративно повукао са сцене, као што је то твој колега (и гост на песми твојој песми - „Ал Капоне“) из Хрватске учинио. Данас би неспорно уживао у пуној респектабилности за којом мизерно трагаш као истрошена проститутка, а лик и дело би ти били глорификовани, уместо што су оправдано изниподаштавани.

Одмах након анализе целог овог мизерног покушаја оригиналности и бунта, запитао сам се ко, заправо, данас представља младе снаге српског рокенрола?
Где је та младалачка полетност? Бунт? Искреност? Покретачка снага индивидуалности?
ГДЕ ЈЕ РОКЕНРОЛ?
Да ли је могуће да материјализам, сујета и похлепа полако улазе у младе, надобудне рокенрол снаге? Где вам је креативност, омладино? Зашто се тако деструктивно опходите према једном од стубова слободе и културе младалачког духа и полетности? Да ли сте ви апостоли или џелати рокенрола?
Реторичко питање.

„Рокенрол је вечан док су му деца верна.“ (Зоран Костић, Цане Партибрејкер)
Где сте, децо?  



Arturo Bandini

понедељак, 17. март 2014.

Успење и суноврат Икара Губелкијана

"Јер што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух;  и човјек није ништа бољи од стоке, јер све је таштина."
                                                                                   ("Књига проповједникова" 3-19)

Сигурно се Борислав Пекић неће наљутити што сам наслов данашњег текста срочио инспирисан насловом једног његовог чувеног дјела, мртав је већ двадесет двије године. Углавном, сјетимо се мита о Икару и Дедалу који су успјели да се вину у висине и ако су имали само крила сачињена од воска, воља је била довољна да полете. Размишљам о Икаровом лету, нисам паметан, он је страдао јер је био похлепан? Отац му је фино рекао да не лети сувише високо јер ће топлота Сунчевих зрака истопити восак на његовим леђима, чему онда хтјење за хљебом преко погаче, за вином преко пива, м? Или се уплашио да таласи не искавасе његова крила па је морао да одлети мало даље у висину? Ни за то нисам сигуран, не знам да ли је размишљао умом или душом. Ако је користио ум, онда га сигурно није користио како треба, а ако је користио душу, онда, као што рече Карл Хајнц Ф. Шулк, душа не схвата оно истинито ако је под вођством тјелесних чула или самог тијела, јер она тада остаје запетљана у предњем плану, а довољно често и у обманама. Ко је остао запетљан у мрежи обмана и лажи, али искрено, уистину? Народ, море у које Икар тек треба да се сручи.
  Лет Икаров је у Црној Гори почео прије више од двадесет година, и већ двадесет година лети усправно, без осцилација, ни ка мору ни ка облацима, довољно далеко и од таласа и од Сунца, па рецимо да је тако... Међутим, нашег Икара на одскочну рампу није поставио атински краљ Ареопаг, већ они о којима сам малоприје рекао да су запетљани у мрежу обмана и лажи, људи,или како и пише у Књизи проповједниковој, стока.Дакле, почео је Икаров лет, али да ли је каузалитет исти? Надајмо се да јесте.
  Наиме прије више од једне седмице сам имао прилику да присуствујем почетку Икаровог пада. Таман што сам се вратио из Београда са концерта "Гоблина" родни град ме је дочекао у трци; људи са сумњивим карактером, полуинтелигентни, рођени муљатори, поштењачине, интелектуалци и сељаци, робови и феудалци, паметни и глупи, свакакви, трче око мене и у глави им само двије мисли, побједа или пораз. Бирачке кутије, гласачка мјеста, људи у плавом, али све мирише на пропаст једне диктатуре, на почетак краја владавине најмодернијег европског диктатора. На суноврат. Нећу се обазирати на чињенице да је изборна борба била далеко од регуларне, у никад црњој, никад горој, Црној Гори, већ двадесет година не знамо значење појма "регуларно". Углавном, када се прашина спустила у граду испод Јасиковца је одједном опозиција постала власт, одједном се спустила црвена застава и подигла она друга, са три боје. Восак на Икаровим леђима је почео да се топи. Мислите да је ово "Сјаше Курта да узјаше Мурта" процес? Не бих рекао. Ово је револт, побуна ума, побједа здравог разума. Не морам ни да вам говорим о томе колико је ризично било написати текст оваквог карактера до прије, ајде, двије недеље, можда је ризично и данас, али докле да паметни скрећу поглед и ћуте док будале галаме на сав глас? Докле? Фино је написао Бранимир Штулић, легенда нашег рокенрола и један од неприкосновених владара наше музичке сцене, "Људске усне шапућу, шуљај се ти градом, избјегавај невоље, скинуће ти главу...", зар треба тако да проживимо живот? Да ћутимо, да спуштамо поглед и повијамо репове пред онима који су и интелектуално и духовно мањи од нас? Не више, барем у мом граду.
Углавном, знате како функционишу покретне степенице? Јасан вам је механизам? Док се једне спуштају и гута их земља друге иду до врха, тако је и у нашем свијету. И ми у Црној Гори смо имали прилику да присуствујемо догађају који је битан за Балкан, за Црну Гору али највише за Србију. Народ Србије је одабрао још једног,њиховог Икара, али његов лет је тек почео, тек му дува вјетар у леђа, а на видику нема никаквог Сунца које би могло да отопи макар кап воска са његових рамена, нажалост.
Немојте ни случајно помислити да ове текстове склапају неки државни непријатељи, антинародни елементи и слично, ми смо увијек на страни народа, због тога немојте да закључите да смо огорчени на своје сународнике који посматрају ствари око себе замагљеним видом и који спавају у интелектуалном мраку, јер нисмо. Ипак, за крај морам да цитирам једног енглеског књижевника, дио из једног од мојих (а сигуран сам и ваших) омиљених романа, дакле:
Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човјека, од човјека до свиње, и поново од свиње до човјека, али, већ је било немогуће распознати ко је свиња а ко човјек.   (Животињска фарма, новембар 1943- фебруар 1944 г.) 
Ви, драги моји читаоци, вама се обраћам, само је на вама да ли ћете укључити мозак а искључити телевизијске екране, и само је на вама да ли ћете широм отворити очи или ћете и даље хркати у догматској дремежи. Само ви можете да распознате ко је заиста свиња, а ко човјек.
Ко задњи изађе нек угаси свијетло.

                                                                                                                                      Elzeard Bouffier