Има нас гомила!

  Не треба много полемисати око чињенице да наши људи пливају у океану предрасуда и стереотипа, посебно кад су у питању неке суб-културне групације. Што се панкера у, милој нам, Србадији тиче они су исти као и свуда, алтернативна омладина која не жели олако да прихвати идеологију владајућег система, засновани смо на међудејству кулуролошких елемената који се не уклапају у природу просјечног Србенде. Да скратим причу, често ће ти се десити да иза себе чујеш шапате попут "Погледај овај пропалитет, шта он мисли? Није му ово Лондон!" ако те неко угледа у мајици Секс пистолса и са поцијепаним фармерицама. Нису то зли језици, то једноставно иде уз нашу природу и менталитет, или ти људи нису способни да прихвате толику слободу. А што се тезе "није му ово Лондон" тиче.. па шта и ако није Лондон? Не знам зашто неки људи живе са увјерењем да је панк идеја замрла на нашим просторима, свакако да не живи попут Гранд идеологије (ако се то и може назвати идеологијом а не смећем) али је сасвим јасно да панк код нас није мртав, и нити ће икад бити. Имамо изобиље сјајних бендова који заслужују максималну пажњу, и сваки од тих бендова заслужује по један овакав текст, међутим, данас ћу бити пристрасан и писаћу о мом омиљеном српском панк бенду, Гоблинима.
  Ни тебе ни себе, драги читаоче, нећу замарати са биографским појединостима. Што се тога тиче ваља напоменути да су Гоблини основани у Шапцу 1992 године и да садашњу поставу чине Бранко Голубовић Голуб (вокал), Ален Јовановић (гитара), Леонид Пилиповић Панкерштајн (гитара), Владислав Кокотовић (бас) и Милан Арнаутовић Фирца (бубањ). Остатак текста ћу посветити њиховој музици, односу са публиком, раду...
  Читаоче, је л' си упознат са оним осјећајем који добијеш кад слушаш неког и сигуран си да те тај неко разумије и ако никад нисте поразговарали, нисте се срели и нисте се упознали? То је осјећај који ме спопадне са свих страна кад чујем музику и текстове шабачких панкера. Саме ријечи су ти довољне да те гурну у леђа и да ти докажу да можеш да изгураш даље, и тада знаш да постоје људи који се боре против истих проблема са којима се сукобљаваш и ти, знаш у каквим говнима живиш, и знаш ко ти диктира живот. Читаоче, Гоблини нису ту само да ти пруже два сата квалитетног концерта и шутке, Гоблини су ту и да ти отворе очи.
  Као што већ и напоменух, Гоблини су своју причу почели да гурају давне деведесет и друге, велики број нас који их тренутно слушамо тада није био ни рођен, и од '92-е до 2001 (паралелно са свим срањима које се догађају у бившем нам савезу република) Гоблини раде велике ствари, снимљени су и албуми: Гоблини, Истините приче, У магновењу, Ре контра... међутим, тешко вријеме наплаћује цех и српском рокенролу. Долази до раздвајања групе и Голуб путује ван земље, група престаје да ради.
  Домаћа панк јавност почиње да шушка да се Голуб враћа у Србију и да Гоблини поново узимају гитаре у руке, спрема се велики повратнички концерт, уједно и поздрав са домаћом панк сценом. Догађа се оно што је било и очекивано. Публика никад боља, људи жељни добре музике и провода Гоблини шибају као да никад и нису престали да раде. Момци знају да то не може да буде крај, 2010 снимају Црно на бело у кампањи против једне од највећих пошасти савременог доба, 2011 излази У одбрани зла и за све то вријеме Гоблини раде незапамћене концерте и свирке, најављују и нови албум. На то нисмо чекали дуго, а кад се коначно десио, сва очекивања су испуњена. Можда нисам реалан јер говорим о једном од својих омиљених бендова али мислим да је Роба с грешком најбољи албум српског рокенрола у последњих десетак година. Тринаест пјесама, тринаест орвеловских генијалности, сурово, гоблински, панк, баш како треба. Голуб и момци показују да се ништа није промијенило. Остали су исти, пркосни, храбри, без длаке на језику, ко код је заслужио да буде прозван био је. Песница у фацу синовима бирократије, пљувачка у лице овом исквареном систему вриједности, подршка људима, Гоблини показују да још увијек знају да праше, да још увијек имају муда, а ми узвраћамо истом мјером, показујемо да нас још увијек има гомила! (силна мурија код хале спортова на Новом Београду осмог марта доказује да су и они у фотељама упозорени)
Нећу само говорити о новом албуму који је, као што већ рекох, болесно добар, можемо да се осврнемо и на неке друге ствари.
  Дакле, зашто баш Гоблини? Зато што свирају јер воле, зато што имају најбољи однос са људима испред бине, зато што знају шта раде а то што раде, вјеруј ми, не раде само због новца. Кристално чиста љубав према музици, животу и рокенролу, исконска мржња према грешкама природе и отпаду политике. Средњи прст уперен према онима који га заслужују, нема табу тема, само искрено и чврсто (могу да ти пљунем у лице, то ћеш да осетиш) а опет, бриљантно написане пјесме, врве од умјетничких вриједности и помјерају границе које су домаћи панкери исцртали код нас. Можда не дијелиш ово мишљење читаоче, можда твоје мисли иду ка некој другој интересној сфери, рече Голуб у сплету околности "разумеју ме само они који су истих судбина" али имаш моју велику препоруку кад је овај бенд у питању, можеш да научиш само добре ствари и да зарадиш сате доброг провода.
  Не знам тачно кад сам први пут почео да слушам панкере из Шапца, претпостављам да није ни битно, једно је чињеница, сад је постало касно за мене, панк ми се увукао под кожу, Гоблини су постали дио мог живота, тешко да може да прође један дан а да не чујем неку од њихових пјесама, било да су то старије или нове, било да су обраде (узгред, да сам ја Борис Новковић било би ме срамота да пјевам Тамару након Гоблина) или не, углавном, Гоблини су ту и никад ми неће бити тешко да окренем и 1000 километара у оба правца да бих могао уживо да их чујем и доживим, на крају крајева, не каже се за џабе у домаћим андерграунд круговима "ко није био на концерту Гоблина не зна шта је шутка."

  Сигуран сам да Гоблини знају колико им људи вјерују, то смо им доказали икс пута, и због тога очекујем да не престају да раде, да наставе да гурају, макар и песницама у зид. Алтернативцима на Балкану није нимало лако, то одлично знамо и ми и извођачи, али ако је доминантна музика избљувак сисатих проститутки са Пинка то не мора да значи да добра музика не треба да постоји, а овима са пинка, само печења и ракије...

"Ми смо ти на које су вас ваше мајке упозоравале, и од којих политичари беже а желе нас у своје редове, ми смо и они који су вам требали кад је било најгоре, а сада нема љутиш јер опет смо ту, али са друге стране улице! Ми смо они који се празним речима не купују, ми смо они који не трпе да ћуте и зато увек најебу, ми смо и они на које се увек рачуна кад је потребно, али увек ћемо да вас на ваша лажна обећања подсећамо! Ми смо она иста деца из комшилука...!"

Читаоче, поздрав до наредног читања, настави да пружаш подршку квалитету и да гледаш право, долази и твоје вријеме. Има нас гомила!

Elzeard Bouffier

У име народа!

"У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело."
(Џ. Орвел 1903-1950)

  За овај текст сам се послужио насловом филма Живка Николића, али и називом мултимедијалне галерије која се ове године одиграла у просторијама Историјског музеја Србије, организатори су били Зорица Маринковић и доктор Срђан Цветковић. Галерија је говорила о политичкој репресији на нашим просторима након 1945 године. Сложићете се да је то вишедеценијска табу тема, али историјске чињенице су чврсте (колико год неки људи скретали поглед на другу страну када се помену овакве ствари). 

  Дакле, изложба се одиграла (ах, ироније) на некадашњем тргу Маркса и Енгелса, и након много година речено је све о ликвидацијама, Голом отоку, принудним откупима, државним непријатељима, сплеткама.. све. Није тешко схватити зашто су људи морали да ћуте толико дуго година, чињеница је да је након 1945. године настављен рат код нас, у много мањим размјерама, али врло крвав и суров.

  Што би психотерапеути рекли, да кренемо од почетка. У мајчици Русији је 1878 године рођена симпатична беба, међутим, мајка малог упишанка није могла ни да наслути да је на свијет донијела нешто што ће да убије, протјера и осакати милионе. Јосиф Стаљин, први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, човјек који је од 1922. до 1953. године ликвидирао 23 милиона људи, али да вас не замарам са овим појединостима, да пређемо на ствар. Стаљин је након завршетка другог светског рата постајао све више и више гладан, похлепа је од њега направила звер која је била крволочнија од Пола Пота, Иди Амина и Николае Чаушескуа заједно. Народ Југославије је чврсто вјеровао у Стаљинову идеју, а Русија нам је била најближа, светост. Нико није ни слутио да ће Стаљин покушати да приграби Југославију за себе, међутим, домаћи комунисти су се томе успротивили. Опет сам почео да прескачем, да се вратимо још мало у прошлост. Након другог светског рата Стаљин је одлучио да направи једну организацију која је слична Комитерни са чврстом намјером да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза, нова организација је основана у Пољској и добила је назив Комунистички информациони биро, за Југославију у том тренутку почиње политички пакао. 

  Пошто смо већ установили да је код нас подјела природно стање сасвим је очекивано било да се, чак и тада, домаћи црвендаћи подијеле у двије групе, за и против. Људи који су били против  су можда и могли да имају донекле миран сан, али ови који су били уз Русију у том периоду доживљавају пропаст, и више од тога. Титови пулени организују истрагу, убијају и затварају сваког коме душа, макар мало, нагиње ка истоку. За Србе и Србију и Црну Гору почиње крах. Под лажним оптужбама је стријељан огроман број невиних цивила, у Београду комунистичка власт је, према најнижим процјенама, ликвидирала око 10 000 људи, само у првом налету стријељања. Многе српске породице са дугом историјом и традицијом се губе под тешком чизмом Титовог терора, хиљаде људи одлази у затвор и, они најсрећнији, добијају само дуге затворске казне. На острву Голи оток се 1949. године формира логор за неистомишљенике партије, али и за оне који су, до скора, сматрани народним херојима и ослободиоцима.

Тамо се одигравају незапамћена мучења и страдања. Испирање мозгова и насилничке промјене идеологије. Један од команданата логора био је Анте Раштегорац, али се за крваво острво све више и више везује име Јова Капичића. Господин Капичић је био ратни херој из доба другог светског рата, касније је био и генерал УДБЕ, министар унутрашњих послова Црне Горе, амбасадор СФРЈ, велики борац, генерал и државник. Преминуо је скоро, 9. децембра прошле године, и ја му, од свег срца желим, да изгори у седам крвавих паклова, да му зарђала душа пингпонгује од једног до другог круга и да се не смири никад.То је, углавном, био период када је име Русије било забрањено за свакодневни говор, чиновници УДБЕ су могли да посумњају да једеш руску салату и сјутрадан би се пробудио на Голом отоку или у КПД Сремска Митровица.
  Између осталих почиње да страда и интелектуална елита. Борислав Пекић је био члан студентско-гимназијалске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, пошто слобода мисли није била дозвољена Пекић 1948 године одлази на одслужење казне због (замисли) злочина против државе и власти, првобитна казна је била 10 година робије али праведним комунистима ни то није било довољно па су је продужили за још пет година.  На сву срећу Пекић је помилован 29. новембра (велики датум) 1953 године. За вријеме робије у његовој глави су зачете многе идеје које је касније искористио у својим романима, записивао је колико су били изоловани од остатка свијета, тамновали су у најгорим условима, спавали су на бетону, боловали од тешких болести (Пекић је са осамнаест година због тешких услова у затвору зарадио туберколозу), смртоност је била велика а смоубиства су била честа. У књизи Године које су појели скакавци Пекић пише:
Ноћ са 6. на 7. новембар године 1948, врата се отварају спрам голе кухињске сијалице, попут златне ауре, у њиховој се рупи, како се расањујем, постепено образују две сенке. Једна окреће прекидач у собици за послугу у којој спавам преко зиме и две мутне сенке постају два човека у смеђим кожним, капутима..Људи су провели године заточени у тамницама због слободе мисли.Класична одмазда власти над политичким супарницима али и над, некадашњим, истомишљеницима. Огроман број невиних људи је убијен и заробљен. За политичке коментаре људи су кажњавани робијом, пребијани јер у јавности употребљавају ријеч "демократија", Срби су кришом одлазали у цркву да би се молили и крштавали, књижевна дјела и часописе су забрањивали, дјецу су учили да одају родитеље, укидали су позоришне представе, убијали због мизантропске глупости. То је било крваво и мучно вријеме, вријеме препуно неправде и страха, вријеме када се говорило "Ухапшени сте у име народа", а народ се није питао.

  Пишем и заборављам на лимит, а писао бих још много. Само сам намјеравао да у кратким цртама напишем нешто више о политичким злочинима једног тоталитарног система, његове жртве заслужују много више од тога. Не знам, читаоче, да ли си слушао пјесму власт од групе ФЕУД, ако ниси имаш моју велику препоруку, елем, за крај бих искористио цитат Едмунда Буркеа са почетка тог спота:

"Једина ствар која је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа."

Дакле, добри људи, памет у главу. До следећег читања, Elzeard Bouffier.

Нови почетак

Здраво, читаоче. 

Не знам да ли је и тебе спопала носталгија за овим блогом, јер, морам да будем искрен, мене јесте. Буди сигуран, оно што се десило са ауторима Иницијалне каписле није стваралачка криза, Елзеард и Бандини заједно чине тандем који је, временом, научио некако да се бори против те немани. Међутим, оно што је неоспорно је да још увијек не знамо како да се боримо против недостатка времена. Покушавам да наслоним прсте на тастатуру и срочим једно квалитетно писаније које некако може да се котира као текст вриједан твоје пажње, али сваки пут осјетим тежину обавеза које ми све јаче и јаче пристискају леђа, и онда помислим "да обавим још ово и написаћу тај вражији текст", једна ствар је водила другој и кад сам следећи пут отворио ову онлајн књижурину... БАМ, песница сазнања ме је погодила у главу, последњи текст (читај: Обрати пажњу на последњу ствар) је написан у четвртак, 03. априла 2014. године. Могу да се правдам, могу да наведем све разлоге због којих нисмо писали истим темпом, и, вјеруј ми, ти разлози би били кристално истинити, али једно је чињеница, брзо смо стелки какав-такав читалачки публикум, није то нека велика бројка, али опет, то су људи коју су (док је трајала ова подужа пауза) на наслове наших текстова кликнули преко петсто пута. Дакле, лијењост и немар са наше стране нису били нимало фини, читаоче, иако смо, за вријеме ове паузе, урадили неке ствари на које смо обоје поносни.

   Добро, сад можда треба да се оставим патетисања и ових дугих поздрављања, хтједох рећи, ова наша пауза не мора да буде толико лоша?Ваљда ове тешке главе што носимо на раменима служе и за нешто друго осим за размишљање о женама и о предстојећем светском првенству? Мислим, суочимо се, овај блог није нимало лоша ствар, штета је да га неко не оживи, па макар да то и не будемо Артуро Бандини и ја, није да вам препоручујем да сачекате неког дебитанта који ће да наслиједи овај (мошмислити) тешки посао, само најављујем извјесне промјене.

   Можда је због превише читања стрипова или хорор романа, али тренутно сам себи личим на Виктора Франкенштајна, надам са да теби не изгледам као неко ко од комада мртвог меса покушава да створи живи организам? Ајде да заједно покушамо да оживимо иницијалну капислу? Да јој на било који начин удахнемо мало живота? Уистину би било фино да се вратимо на почетни стадијум када смо вријеме проводили испред компа рифрешујући онај фејзбук бројач и радујући се сваки пут кад би уочили да смо још једног читаоца приграбили за себе. Већ сам најавио извјесне промјене али, вјеруј ми читаоче, неке ствари се не мијењају, још увијек ће остати она наша исконска мржња према чињеници да свијетом управља глупост удружена са мас-медијима којима недостаје оригиналност, нећемо никад прихватити светску глобализацију и децентрализацију, наставићемо борбу против плурализма, површног интелектуализма, изнад свега турбофолка,  и приказати је на сатиричан начин, обећавамо још много добрих текстова и живог рокенрола, све то а нисмо постмодернисти! Теби само остаје да будеш ту као што си био и раније, можда заједно успијемо.

До следећег читања (ако останеш ту, ја не мрдам нигдје) Elzeard Bouffier