Не знам колико је сати било када сам се побунио против сестрине одлуке да укључи ружичасту телевизију и одгледа штагоддасеприказивало на њој, и када сам, вођен изјавом Груча Маркса (која се приписивала и Стивену Кингу) "Сматрам да је телевизија веома едукативна, кад год се приказује нешто лоше ја одем у другу собу и узмем неку књигу да читам", шеретски отишао у своје тајне одаје како бих пронашао какво занимљиво штиво којим бих убио ово досадно вече, десетог априла. Нађох се пред мени веома битним полицама.
И тако сам кажипрстом почео да марширам изнад наслова књига у мојој, још увијек, врло скромној приватној библиотеци. Лице кажишпрста ми се зауставило над именом "Борислав Михајловић Михиз", један од људи који су заслужни за велики углед који наша књижевна сцена ужива у свијету, и високи пијадестал на којем се налази. У питању је била књига коју сам добио на поклон од некадашњег професора историје, и сада врло драгог пријатеља који ме је и упутио у изузетну личност о којој ћу вечерас писати.
Наравно, како то обично и бива, мотивацију за овај текст проналазим у лијењости наших људи који се нису удстојили да, о Михизу, напишу пристојан чланак па макар и на тој википедији (што сада задајем себи као задатак који ћу једном извршити врло темељно), а он је свакако био човјек који је заслужио и много више од тога. Дакле, тако настаје писање чији ће продукт бити објављен тек сјутра.
Дакле, године 1922, 4. октобра по старом (17. октобра по новом) календару у Иригу, Војводини, рођен је дјечак који ће у будућности оставити веома дубок и неизбрисив траг у нашој књижевности, па и у остатку домаће културне сцене. Књижевни критичар, сценариста, аутор, есејиста, човјек изузетне хрбарости, величине и поштења, добар пријатељ наших највећих људи, муж једне изузетне жене, неприкосновени господар домаће критике и књижевне мисли - Борислав Михајловић Михиз.
Најстарија сачувана фотографија Боре Михиза,
из раног дјетињства
Наравно, о Михизу су ријечи хвале изрекли много већи људи од мене тако да би за почетак чланка о његовом лику било идеално послужити се ријечима неког од њих. Матија Бећковић, чију поезију особно цијеним много више него личност, је једном приликом изјавио за Михиза да је у питању човјек са златним мозгом, и да су одсјаји тог мозга бљескали у свакој његовој ријечи, али ја и даље много више волим ријечи које је о Михизу изрекао Добрица Ћосић (његов велики пријатељ) и те ћу ти, читаоче, ријечи пренијети у цјелости, јер сматрам да од свих сачуваних изјава о Бориславу Михајловићу ова највише вриједи. Након тога ћу се посветити неким од занимљивих појединости из његовог живота. Дакле:
"У мом доживљају Михиз је најинтелигентнији човјек кога сам упознао. Тако хитру и продорну, свестрану и прилагодљиву интелигенцију не знам да ико има данас у српској култури. Порочно радознао дух, неспокојан и резигниран, темпераментан и меланхоличан, свагда спреман на дијалог и порицање себе и другог, будан за морални подвиг и частан чин, бистрог и строгог суда, а добре и меке душе, више говорник но писац, поузданији судија но аналитичар, бунтован и нереволуционаран, са подједнаким слухом за класично и авангардно, поштовалац традиције и подстрекач иновације, у младости млаки левичар, у зрелости обзирни конзервативац, националиста без иједне мржње и космополита духом и културом, човек који је само једног савременика мрзео и толико се њиме бавио да, кад би којим случајем био у питању Аристотел, он би на Балкану и у средњој Европи био најбољи зналац Аристотела... Никад се неће моћи праведно и истинито да сагледа и процени колико је Михиз помогао: Добрици Ћосићу, Бориславу Пекићу, Антонију Исаковићу, Драгославу Михајловићу, Меши Селимовићу, Матији Бећковићу, Душану Ковачевићу...."
Кад је одлучио да се посвети књижевности и напусти отмене карловачке породице пошао је тамо гдје одлазе највећи, у Београд. Сачекале су га послератне рушевине града којег је немогуће не вољети и о чијој би велелепној снази и слави могао да пишем данима, само кад бих имао времена, познавања и списалачког искуства достојног таквог подухвата (додуше, Црњански је све фино срочио у Ламенту над Београдом). Михиз се настанио у самом центру града, у Симиној 9а, није ни слутио да ће то касније постати мјесто које је изњедрило неке од највећих бардова наше културе и књижевности. Симина 9а је станчић који је постао топли центар универзума за новопечене студенте, књижевнике, још увијек неафирмисане писце, младиће који, ни политичким ни друштвеним увјерењем, нису одговарали тадашњем времену и партији. Управо ту собицу, један њен станар, књижевник описује овако:
"Врата на соби никад нису закључана, у њу улази ко хоће и кад хоће, а кад већ уђеш, лево и десно на паркету, уместо кревета, згњечене перине, на њима згужвана немачка ћебад, прљави јорган и, од зноја и прашине, жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто, на њему разбацане књиге, тегла уместо чаше за воду, отпаци хране и цедуљице на којима посетиоци псују домаћине што нису били код куће а они их дуго чекали... А, ако су домаћини ту они леже на својим леглима, за посетиоце постоји једна столица, сто и букови трупци крај зидова. У сумрак почиње да се долази и по сву ноћ улази и излази, кад се коме досади или смучи од идеја и наших истина... Михиз, далај лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи и пуши пикавце и као из митраљеза просипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању, он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу устаје и заваљује се полеђушке на под...."
Становници собе (при том, од тебе читаоче, очекујем да знаш да набрајам само оне који су ту живјели, не и оне који су били стални гости) су били: Борислав Михајловић Михиз (наравно), Дејан Медаковић и Живорад Жика Стојковић (тек пристигли са фронта), Павле Ивић (чувени лингвиста тог доба), велики сликари Мића Поповић, Бата Михаиловић, Петар Омчикус и Милета Андрејевић, студент права Михајло Ђурић, студент историје умјетности Војислав Ђурић, и писци Добрица Ћосић и Антоније Исаковић. Због идеја које су сковане међу тим зидовима (онда када се није играо преферанс и када се нису рецитовали Милош Црњански и Оскар Давичо) Симину 9а су прозвали "Кућом јереси", сасвим је јасно од кога, а житељи и посјетиоци те собе "Симонвци" (којима сам ја посветио пјесму коју ћу приложити на крају овог чланка).
Симина 9а (Кућа јереси)
Друштво почиње да се увећава, Михиз чак упознаје и своју будућу животну сапутницу, студенткињу англистике, Милицу Риђевац. Међутим, оно што мене као књижевника посебно фасцнира из ере Симонаваца четрдесетих година јесу књижевна дјела која настају у "друштву јеретика", посебно она Михизова, који већ тада у својој младости, без имало страха својом поезијом износи критике на рачун неких људи које су тада са правом сматрали књижевницима са врха наше књижевне сцене. Михиз објављује пјесму "Којим смером":
Јуче стари,
Без чари,
Па кука Масука,
А лањски Црњански
Старим се кораком краде.
(написали један стих
у четири баладе.)
Данас "нови"
Чупају па саде,
Крклец Густав учи устав,
А Десанка Радованка
Са Тартаљом без престанка
Из новина пије вина.
Стиховима каде
Свуда рачун стари
И нови неплаћен дуг,
Свуда се песме штуре,
Играју жмуре,
Михизе, на лево круг!
Па назад,
Па напред,
До Бранка, до Ђуре!
Нова се песма тражи,
Ал' стара искреност иште,
Истину, ко заставу на висину,
А стихове на бојиште!
Наравно, касније ће се и измирити са неким људима које је споменуо у пјесми (Када је Десанка Максимовић написала своју књигу стихова
Тражим помиловање Михиз ју је назвао најмузикалнијим српским пјесником, на шта му је она послала писмо у којем му поручује да јој нико није упутио поетичније и тананије ријечи), али већ у младости остаје запажен као неко ко је оштар и ко умије са ријечима и не плаши се да их употријеби. Једном је приликом, док је још увијек био релативно млад, пошао на књижевно вече Радована Зоговића којем је присуствовао, тада увелико поштован и цијењен, Мирослав Крлежа. И док је Зоговић рецитовао своје стихове, Крлежа је аплаудирао толико срчано његовој поезији да је натјерао младог студента књижевности да устане из публике и јави се за ријеч, јер је примијетио да Зоговићу аплаудира неко ко га је, у предратно доба, назвао овном (мисли се на Крлежино писању у
Антибарбарусу у којем је овај представио три овна Југословенске књижевности: Рад
ована Зоговића, Ј
ована Поповића и Мил
ована Ђиласа). Крлежа је посрамљен и бијесан напустио књижевно вече. Сходно томе, Михиз је још у младости заслужио статус критичара који на ријечима може бити окрутнији и од Скерлића самог.
Написао је коментаре и предговоре многих дјела, хвалио је Андрића, Лалића, Васка Попу, Борислава Пекића, чак су једном приликом, на промоцији
Проклете авлије представници медија упитали Андрића да им укратко саопшти нешто о новом дјелу, на шта је нобеловац кратко изјавио "Питајте Михиза, он о томе свакако зна много више од мене". Борислав Пекић је више пута изјавио да га је управо Михиз начинио писцем, и да никад неће заборавити тренутак када му је зазвонио телефон док је био у Лондону, подигао је слушалицу и зачуо Михизов Глас:
Бориславе, прочитао сам рукопис "Време чуда". Ви сте писац. Такође је, том истом Пекићу, знао да избаци и до три стотине страница из књиге.
Пекић и Михиз, Бугарска, 1982. године
Његове политичке идеје се нису слагале са идејама комуниста, што је донекле и било логично с обзиром да је у питању био неко ко је син, унук, и праунук свештеника.
Знам да је два пута писао о Црној Гори (ваљда не морам да објашњавам зашто о овоме пишем?!), први пут је то било када је био на "одмору" на Жабљаку, написао је писмо једном свом пријатељу у којем куди, али и, на начин највише својствен њему, хвали Црногорце. Због јасних разлога то писмо преносим у цјелости:
У Београду некако и истрпим Црногорца из оквира његових брда, он или премери или не добија. Кад је интелектуалац он је редовно препотентан, ако је властодржац онда је немогуће осион, очеше ли се о цивилизацију онда је жалосно видљиво његово скоројевићство и надрикултура. Кад је по неком случају богат онда је наметљиво расипан и ташт, има ли мало више косе и лепу главу неизоставно имитира Његоша. Једино се још међу сиромашним дугачким црногорским студентима, уз помоћ неке презриве етике, чува мало узвишеног става оних "што на брду ак' и мало стоје." И то само под условом да не натакне наочаре и да није један од 2.000 црногорских књижевника, када посигурно расправља о економији Велике Британије или о пропасти француске културе са свом сигурношћу и убеђеношћу незналице. Војвођанин је у вароши шири и културнији, што значи старији и сигурнији па не осећа потребу да јефтиним ефектима уверава себе и друге да је он збиља оно што представља. Зато сам ја у вароши, нека ми опросте Владика Раде, Скадар на Бојани, сестра Батрићева и стари Марко Миљанов, ја сам на страни Орфелина, Доситеја, Благовештенског сабора, Милоша Црњанског и Матице српске. А када сам дошао овамо, у Црну Гору, и под Дурмитором видео Машанов стас од два метра, када сам се наслушао прича о Црној Гори, о шесторици Црногораца који су у леденој пећини дурмиторској три дана одбијали напад немачке чете и на крају, са последњих шест метака, себи одузели животе, када ми млади горосеча са Змијског језера пола сата и наизуст казује Горски вијенац онда, опрости мајко Ангелино, учени Лукијане, драги мој Мито Свирчев, што су ти прикивали да си плитак, и ти цела моја равна земљо Војводино, опростите што ме искрено боле стихови Војводино стара, зар ти немаш стида? Мало се тешим сазнањем да је ту песму о нашем стиду испевао пречанин, а када би било ком Црногорцу, макар он био и студент историје, са Иларионом Руварцем у рукама доказао да су Црногорци итекако робовали Турцима, он ми би сигурно разбио нос. У сваком случају, живео народ сердара, дрвосеча и овчара, народ у коме ни у бербере од срамоте нико није хтео да иде, народ у коме и ако постоји димњак он је само од огњишта, е тај народ господује у целој земљи која је кренула у социјализам... Није то господство лишено комике, али иза њега бар нема реченице чија је неправедност сразмерна поносу са којим се изговара: Господство сам на сабљи добио, кад су мушке одлијетале главе!
Наравно, подразумијева се да је говорио о Црногорцима оног доба, а и ти и ја, драги читаоче знамо да то нису били Црногорци који бакљама у главу гађају оног ко нас је једном нахранио кромпиром. Други пут је писао о Црногорцима када су се мудри досјетили да је паметно да се на Ловћену поруши црква и изгради Његошев маузолеј (том приликом нису изостале ријечи хвале, али ни куђења.)
Михиз је био велики бунтовник, из револта је говорио против врло важних личности оног доба, рецимо Слободану Пенезићу Крцуну је (тадашњем шефу УДБЕ) јавно и у лице рекао да су му руке крваве до лактова. Такав је био, није могао да заћути, нажалост, мало је писао, тако да нам је иза њега остало свега пар дјела:
Комнадант Сајлет и
Аутобиографија о другима. Уз то је и сценирао неколико позоршних представа (међу којима и
Чекајући Годоа) и неке од филмова који су остали запажени у југословенској јавности (
Орлови рано лете). Михиз је поред тога био и један од оснивача култне позоришне сцене
Атеље 212, такође и чувене Задарске ликовне колоније. Радио је као библиотекар у Матици српској, дугогодишњи уредник НИНа.
Боре (Михиз, Тодоровић и Пекић) с лева на десно
И данас се, скоро двадесет година након његове смрти, препричавају неке од слика из његовог живота. Једном је тако, Бора Михиз, написао најкраћу критику икад написану на нашим просторима коју је НИН (из само њима познатих разлога) одбио да објави. Наиме, ријеч је о критици двије књиге пјесама, а текст критике је гласио:
"Две нове збирке песама - Јанко Ђоновић Камена почивала и Марко Ристић Nox Microcosmica - Ни Јанко, ни Марко!"
Једном је одлучио да, по први пут у југословенској штампи, објави слику голе жене, и то на корицама НИНа, тада најутицајнијих информативних новина, само да би подигао тираж. Међутим, партијска ријеч је била толико снажна да против ње ни редакција НИН-а није могла ићи и изгледало је да је готово незамисливо идеју спровести у дјело, али је Михизу генијална досјетка пала на памет и новине са сликом наге, секси госпођице у заносу младости на насловници су ипак објављене, наиме, испод слике је крупним словима писало "Ево како западна штампа трује своју омладину."
Био је духовит, проницљив, није био један од оних људи који, ничим изазвани, ступају у вербални конфликт али је у свако доба био спреман на размјену ријечи и интелектуалну расправу окићену мудростима каквих се не би постидјели ни свјетски великани тог периода, бавио се животом а посветио га је писцима и књигама, пружао је свесрдну подршку онима који је у тим тренуцима нису добијали, тако да су на "широки Михизов загрљај" наишли млади књижевници који чине тек прве и несигурне кораке на нашој (уистину великој и свјетски признатој) књижевној сцени, међу њима су били: Васко Попа, Миодраг Мија Павловић, Стеван Раичковић, Борислав Пекић... и још много имена који данас чине окосницу и кичму српске писане ријечи. Али, истовремено, Михиз је био врло оштар и пријек критичар догматских књига и стармодних писаца. То је било толико јасно и уочљиво да је, чини ми се, легендарни Станислав Винавер изјавио да би Михиз од својих критика могао објавити књигу под насловом Дизање у звезде и набијање на колац. Чак је и прије поласка у НИН објавио и написао неколико веома запажених текстова о Вељку Петровићу, Исидори Секулић, Миодрагу Павловићу, дакле, његов таленат и осјећај за критику се искристалисао и прије него што је ступио у редакцију истакнутих новина. Говорио је језике, познавао је француски (а који би друго језик?!) боље него сви домаћи писци тог доба, то су знали и његови најбољи пријатељи, тако да су му једном приликом Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо и Жика Стојковић испословали стипендију захваљујући којој је Михиз отпутовао у Париз, одатле се упознаје са Европом и правим књижевним животом, гладан знања дневно гута гомиле књига (Камија, Сартра, Селина, Мишоа...), али се понаша као и сви остали писци, Ајфелов торањ, обала Сене, Луксембуршка башта, јелисејска поља и латински кварт у њему буде дух правог књижевника (онако како је то само Париз могао да уради), те Михиз својим пријатељима (посебно драгој супрузи Милици) шаље предивна писма:
"Мила моја, осећам се одлично. У почетку смо се страшно попреко гледали Париз и ја, али кад смо пришли ближе један другоме, онда смо видели да нисмо страни обојица. Пролеће је заинат бануло ненадно рано. Залепршала Ридова марсељеза на Тријумфалној капији, Париз почео да седи за столовима по плочницима. Седим сам и посматрам две чаше пред собом, једна за мене, друга за тебе, сажаљиво чекам да дођеш док гледам есеје Вирџиније Фулф које сам наменио теби. Молим те, реци ми да ли имаш новца? Радиш ли? Чуваш ли се? Позајми новац од Геџе... ако немаш...Живим чедан као монах и чекам тебе да дођеш. Много, баш баш веома много, те воли твој Бора!".
Михиз и Меша Селимовић (Тврђава мора да се коригује!)
Волио је дружење, позориште, музику, филм, књижевност, преферанс, спорт, своје Карловце и Ириг, супругу Милицу, кћерку Милу, мачка Мићу, волио је одласке у Венецију и посматрање идеала љепоте за Лазу Костића, волио је да се нашали са драгим пријатељима и да приреди добро зезање чак и по цијену сопствене жртве (на факултету је често измишљао имена нових књига одређених писца током испита како би своје професоре ставио на пробу), сукоби са властима му нису били страни а знао је да се жртвује и тада, све то је од њега начинило вољену особу, био је обожаван од стране својих пријатеља и тако је постао врло битна карика у животу: Добрице Ћосића, Миодрага Павића, Десанке Максимовић, Душана Ковачевића, Борислава Пекића, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Стевана Раичковића, Драгослава Михаиловића, Данила Бате Стојковића, Миодрага Павловића, Мије Алексића, Миће Поповића... и многих других.
Наравно, што је и очекивано од личности каква је био Михиз, он је био један од људи који су у старту устали против лудила и тривијалне глупости које су нас задесиле деведесетих, био је један од предводника мартовских демонстрација (чији исход знамо), и након побједе мизантропске глупости новог система његов слободарски дух је почео да се затвара, и Михиз је полако почео да тоне у себе. Сасвим је јасно да такви умови, људи који носе чизме од седам миља и не трпе глупости, превару, сплетке, политичке интриге и лажи, не могу да опстану у таквој, назови, јединственој Југославији. 15. децембра, 1996. године, окончао је свој живот.
Спомен плоча под којом почива Б. М. Михиз
Наравно, ма колико садржински овај чланак био дугачак, немогуће је о Михизу написати све оно о чему је заслужио да се пише и спомене (сумњам да би и неколико томова било довољно за то). Али ето, барем смо мало употпунили празнину која је уистину повелика на интернету када је овај човјек у питању. Дакле, читаоче, до следећег читања збогом, и (како сам и обећао) за крај остављам једну необјављивану пјесму коју, некад давно, посветих житељима Симине 9а. Уживај:
Сјенкама куће јереси
Мрачна
су времена стигла,
Црне се мисли роје;
Гледам људе без лица
-Туђом су пјесмом очарани!
Запрљали су бистро небо у бокалу јер само новчанице броје
И не знају ни за осмијех, ни за друга,
Не читају поезију више,
Све што имају су илузије богатства,
Ал' тек касније долази туга.
А ви сте отишли, један по један,
Рекли сте све што знате,
Узели фењере у руке
И пошли у тамни вилајет.
И небо плаче јер вас нема,
Симина је одавно празна,
И Бог пјесништва дрема,
Пристиже нас шекспировска казна.
Гледам у свемоћно небо
И молим га да престане да јеца,
Ви мртви нисте-то нек знају,
Јер живе ваша дјеца!
А луткарска представа нек траје,
Дрвени људи нек плешу док цуре досадни сати,
Они никада неће дотаћи облачје,
И неће звукове насликати.
Нити ће им пламтјети звијезда на тамном небеском крову,
И нека живе тако, нико им није крив,
-Нису слушали ријеч Михизову!
