Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

петак, 11. децембар 2015.

Важно је звати се Ернест

       Ако ме буду питали ко је најбољи писац прошлог вијека без много размишљања ћу рећи да је то Џејмс Џојс, кад ме буду питали ко је највећи идеалиста казаћу да су то били Џорџ Орвел и Борислав Пекић, ако их буде занимало ко је највећи романтик, можда ћу рећи Јесењин или Лорка, али ако ме, пак, буду питали ко је био најлуциднији/најконтроверзнији/највеселији духом/најхрабрији срцем... свакако ћу рећи да је то, у мом личном поимању ствари, био Ернест Милер Хемингвеј.
      Ернест Хемингвеј је био добитник Нобелове и Пулицерове награде за књижевност, један од, непорециво, најбољих писаца икада. Међутим, није био само то; био је и ловац, боксер, војник, скијаш,  вишеструки љубавник, спортиста, сјајан атлета истовремено и сјајан пијанац, авантуриста, аматерски фудбалер, такође се бавио и полом,био је репортер, возач црвеног крста, пилот, медицински радник, пецарош и још много тога, чак постоје и врло чврсти докази да је био обучени совјетски шпијун (читај: Шпијуни - успон и пад КГБ-а у Америци). 
     Волио је пиће, жене, лов и књижевност. Једном приликом је изјавио да нигдје не иде без неког романа, флаше са вином, штапа за пецање и пушке. Говорио је неколико језика, волио је много жена, омиљене књиге су му биле: Даблинци (Џојс), Отворени чамац (Крејн), Мадам Бовари (Флобер), Црвено и црно (Стендал), Браћа Карамазови (Достојевски), Буденброкови (Ман), Американац (Хенри Џејмс), Рат и мир (Толстој), Оркански висови (Е. Бронте), Поздрав и збогом (Мур). Више пута је избјегао смрт, живио је на Куби, у Африци, имао проблема са законима реда...

      Ево, само неколико, занимљивих и ријетких фотографија које су се у фолдерима Каписле таложиле дуго времена, а којих, немојте сумњати, има још прегршт:
                             
                      Понекад заборавим да понесем пенкало, али никад не заборављам колт.


Страствени заљубљеник у шпанску кориду са добрим пријатељем, Хуаном Де Ла Палом, једним од најчувенијих матадора тог времена.

Са још једним матадором, Антонијем Ордонезом, уз црно вино иза решетака једног бара.


Одакле би друго дошла инспирација за приповјетку или роман Старац и море ?




Осим што је писао Снегове Килиманџара која је моја омиљена приповјетка из његовог опуса и по којој је касније снимљен и филм, Хемингвеј је у Африци ловио дивљач (и  ситну и крупнију)




                                                    Живио је са тринаест мачака. 


    Роберт Де Ниро у Разјареном бику није имао овај ниво зајебаности.
                          

Са неког пропутовања у младости. Обратити пажњу на детаљ у џепу, о том периоду, на једном мјесту каже: Понекад пожелим да сам кроз времена младости прошао тријезан да их се могу сјећати, али, са друге стране, да сам био тријезан она не би била вриједна сјећања.

У старости је шутирао конзерве...



...али никад није одбијао врућу купку.

Тамо гдје је био најбољи..


                             
Остаће упамћен и као изумитељ коктела мохито, а хавански бар La Bodeguita Del Medio је данас свјетски позната локација за туристе управо због Хемингвеја који је у њему први пут осмислио ово пиће и гдје је настала ова фотографија.


И са његовом омиљеном пушком коју је, од милоште, називао Љепотица и која му је на крају дошла главе.

          Наравно да је бесмислено тражити разлоге за оно што је починио у 62. години живота (мада су новинари тада писали да је његова смрт била случајна), можда је једноставно хтио да предухитри хемокроматозу, и да спријечи своје тијело да га издаје, или није могао да се носи са неким непрежаљеним љубавима. У сваком случају, тог раног јулског јутра 1961. године, својом омиљеном пушком је себи пуцао у уста. Сахрањен је 6. јула у подножију планине Тестерин зуб. А прије него што су његово тијело спустили у неврат-раку, по његовој жељи, изрецитовани су стихови из његове књиге Сунце се поново рађа који гласе: Нараштај један одлази, други долази, једино земља остаје заувијек.
      Надам се да смо овим фотографијама покренули сјећања на славног писца, намјерно изостављајући оне са бројним женама јер би за то требало неколико подужих чланака, за шта немамо ни времена ни стрпељења. У сваком случају, препорука од срца је да читате Папу Хемингвеја којег ћемо, ето, макар у овој последњој реченици назвати по надимку јер је он мрзио своје име, мрзио га је због наивног и приглупог јунака Оскар Вајлдове драме - Важно је звати се Ернест.







петак, 20. новембар 2015.

Х. Л. Борхес - Двојник

   


        Догађај се збио месеца фебруара, 1969. године, северно од Бостона, у Кембриџу. Нисам га одмах забележио јер ми првобитна намера беше да га заборавим како не бих изгубио разум. Сада, 1972. године, мислим да ће га други читати као приповетку, ако га запишем, а са годинама, можда ће то исто бити и за мене. Знам да је био скоро грозан када се одигравао, још више током бесаних ноћи које су уследиле. 
       To не значи да би прича могла узбудити неког трећег. Било је око десет сати изјутра. Седео сам ослоњен на клупи преко пута реке Чарлс. На неких петсто метара десно од мене налазила се нека висока зграда, чије име никада нисам сазнао. Сива је вода носила велике громаде леда. Река ме је неодољиво навела да помислим на време. Хиљадугодишња слика Хераклита. Добро сам спавао; мој час претходног поподнева успео је да заинтересује студенте. Није било ни душе на видику. Изненада стекох утисак (који према психолозима одговара стању замора) да сам већ био доживео тај тренутак. Неко је сео на други крај моје клупе. Више бих волео да сам остао сам. Али нисам хтео да устајем одмах како не бих испао некултуран. 
       Други је почео да звижди. Тада ми паде на памет први од бројних потеза тог јутра. Звиждао је, а то што је покушавао да звижди (никада нисам имао много слуха) била је La tepera Елијаса Регулеса у креолском стилу. Вратио ме је у сећање на једно двориште, које је нестало, и Алвару Мелијану Лафинуру, који је преминуо пре толико година. Затим уследише речи. Оне беху из десетерца са почетка. Глас није био Алваров, али је хтео да буде као Алваров. Препознах га са ужасом. Пришао сам му и рекао: - Господине, да ли сте ви Уругвајац или Аргентинац? - Аргентинац, али од четрнаесте године живим у Женеви - гласио је одговор. Уследило је дуго ћутање. 
       Упитах га: - У броју седамнаест Малагноу, преко пута Руске цркве? Одговори ми потврдно. У том случају - рекох му одлучно - ви се зовете Хорхе Луис Борхес. Ја сам такође Хорхе Луис Борхес. Ово је 1969. година, у граду Кембриџу. - Не - одговори ми, мојим сопственим, мало удаљеним гласом. После извесног времена инсистирао је: - Овде сам у Женеви, на једној клупи, на неколико корака од Роне. Оно што је чудно јесте чињеница да личимо, али ви сте много старији, седе косе. Одговорих му: - Могу ти доказати да не лажем. Рећи ћу ти ствари које не може знати неко непознат. У кући има сребрна посуда за мате са змијским ножицама коју је наш прадеда донео из Перуа. Такође има сребрни лавор који је висио о дрвену куку. У орману у твојој соби постоје два реда књига. Три тома Хиљаду и једне ноћи, Лејна са гравурама у челику и белешкама штампаним словима између два поглавља, Кишератов речник латинског, Тацитова Германиа на латинском, и у Гордоновом преводу Дон Кихот у издању куће Гардија. Крваве даске Ривере Индартеа, са ауторовом посветом, Сартур Ресартус Карлајла, биографија Амијела и, сакривена иза осталих, једна књига у тврдом повезу о сексуалним обичајима балканских народа. Нисам заборавио ни једно послеподне на првом спрату на тргу Дибург. - Дифур - исправио ме је. - У реду, Дифур. Је ли то довољно? - Не - одговорио ми је. - Ти докази ништа не доказују. Ако то ја сањам, природно је да знате оно што ја знам. Ваш обимни каталог је у потпуности узалудан. Примедба је била на месту. Одговорих му: - Ако су ово јутро и овај сусрет снови, свако од нас мора да мисли како је он тај који сања. Можда престанемо да сањамо, а можда не. Наша очигледна обавеза, у међувремену, јесте да прихватимо сан као што смо прихватили универзум, да смо били зачети, и да гледамо очима и да дишемо. - Хоће ли овај сан трајати? - Упита он неспокојно. Да би га умирио и да би смирио себе, глумео сам опуштеност коју, свакако, нисам осећао. Рекох му: - Мој сан је трајао већ седамнаест година. На крају крајева, када се сећа, нема особе која се не сусреће са самом собом. То је то што нам се дешава у овом часу, сем што смо двојица. - Желиш ли да знаш нешто о мојој прошлости, која је уједно и будућност која те очекује? Прихватио је без речи. Ја наставих, помало изгубљен: - Мајка је здрава и добро је у својој кући на Чаркасу и Мајпу, у Буенос Ајресу, али је отац умро пре неких тридесет година. 
       Умро је од срца. Докрајчила га хемиплексија, лева рука преко десне руке била је као рука детета на руци џина. Умро је са нестрпљењем да умре, без речи. Наша је бака умрла у истој кући. Неколико дана пред крај, све нас је позвала и рекла нам: "Знам да сам веома стара жена која умире веома споро. Нека се нико не узнемири због једне тако обичне и уобичајене ствари." , Нора, твоја сестра, удала се и има двоје деце. Кад смо код тога, код куће, како су? - Добро. Отац увек са његовим шалама против вере. Синоћ је рекао да је Исус као гаучи који не желе да се ангажују и да је због тога проповедао у параболама. Оклевао је и упитао ме: - А ви? - Није ми познат број књига које ћеш написати, али знам да их је превише. Писаћеш песме које ће ти пружити неузвраћено задовољство и приповетке фантастичне врсте. Предаваћеш и као твој отац и као толики други из твоје породице. Допадало ми се то што ме није питао ништа о успеху или неуспеху књига. Променио сам тон и наставио: - Што се историје тиче... Био је други рат, скоро међу истим противницима. 
        Француска је брзо капитулирала; Енглеска и Америка су водиле цикличну битку код Ватерлоа против једног немачког диктатора који се звао Хитлер. Буенос Ајрес око 1946. створио је другог росаса, доста налик на нашег рођака. '55. спасила нас је провинција Кордоба, као раније Ентре Риос. Сада ствари лоше стоје. Русија преузима у своје руке планету, Америка се, спутана празноверјем демократије, не одлучује да буде империја. Сваким даном што пролази наша земља постаје све више провинцијална. Дакле, све више провинцијална и све више надмена, као да затвара очи. Не би ме изненадило да се уместо латинског учи језик гуарани. Приметих да ми је једва поклањао пажњу. Плашио га је основни страх од немогућега, међутим, истинитога. Ја, који нисам био отац, осетих излив љубави према том јадном момку, који ми је био ближи од рођеног детета. Видео сам га како стеже у рукама неку књигу. Упитах га која је, Опседнути или како верујем Демони Фјодора Достојевског - одговорио ми је помало гордо. - Заметнула ми се у сећању. Каква је? - Како га изрекох одговорио сам да је питање већ само по себи погрдно. - Руски мајстор - оценио је - ушао је више од свих осталих у лавиринте славенске душе. Тај реторички покушај учини ми се као доказ да се смирио. Упитах га које је друге књиге мајстора ишчитао. Набројао је две или три, међу њима и Двојника. Упитах га да ли приликом читања разликује добре ликове као у случају Конрада, и да ли намерава да настави изучавање целокупног дела. - Уистину, не - одговорио ми је помало изненађен. Упитах га шта пише, одговорио ми је да спрема књигу песама под називом Црвене химне. Такође је размишљао и о Црвеним ритмовима. - Зашто да не? - рекох - моћи ћеш да наведеш добре претходнике.
       Плави стих Рубена Дарија и Верленову Сиву песму. Не обраћајући пажњу на мене, објаснио је да ће његова књига певати о братству свих народа. Песник нашег времена не може окренути леђа својем добу. Размишљао сам и питао га да ли се доиста осећа братом свих. На пример: свих гробара, свих поштара, свих ронилаца, свих који живе на страни парних бројева улице, свих оних без гласа итд. Рече ми да се његова књига односи на велику масу потлачених и парија. - Твоја маса потлачених и парија - одговорио сам му - пука је апстракција. Постоје само појединци, ако неко уопште постоји. Јучерашњи човек, није данашњи човек, изрекао је неки Грк. Нас двојица, на овој клупи, у Женеви или Кембриџу, можда смо доказ. Изузев на многим страницама историје, значајни догађаји лишени су значајних реченица које се памте. Човек на самрти почиње да се сети графике, виђене узгред у детињству, војници пред ступање у бој разговарају о блату или о нареднику. Наша је ситуација била јединствена и, да будем искрен, нисмо били спремни.
       Разговарали смо, неизбежно, о књижевности. Бојим се да нисам рекао ништа друго од оног што обично кажем новинарима. Мој алтер его је веровао у размишљање или откривање нових метафора; ја у оним које одговарају интимним и познатим склоностима и које је наша машта већ прихватила. Старост људи и сутон, снови и живот, протицање времена и воде. Изложио сам му ово мишљење, које ћу затим, изложити у једној књизи неколико година касније. Скоро да ме и није слушао. Изненада рече: - Ако сте ви били ја, како објаснити да сте заборавили ваш сусрет са једним старијим господином који вам је 1918. такође рекао да је он Борхес. Нисам размишљао о тој потешкоћи. Одговорих му неубедљиво: - Можда је тај догађај био тако чудан да сам покушао да га заборавим. Стидљиво се усудио да пита: - Како стојите са памћењем? Схватио сам да је за момка који још није напунио двадесет година човек са више од шездесет година скоро као мртвац. Одговорих му: - Обично је налик на заборав, али још увек проналази оно што му траже. Студирам англосаксонски и нисам последњи у класи. Наш разговор је већ довољно трајао да би припадао сновима. Изненада ми паде на памет идеја. Могу ти одмах доказати - рекох му - да ме не сањаш. Слушај пажљиво овај стих који, колико се сећам, никад раније ниси читао.
         Лагано одрецитовах чувени редак: L'hydre - univers tordant, son corps ecaille d'astres. Осетио сам његово скоро бојажљиво запрепашћење. Поновио га је тихо уживајући у свакој блиставој речи. Истина је - промуцао је - ја никада нећу моћи да напишем редак као тај. Уго нас је спојио. Пре тога, сада се сећам, са жаром је понављао онај кратки одломак у ком се Волт Витмен сећа једне ноћи коју је провео удвоје пред морем и у којем је доиста био срећан. - Ако ју је Витмен испевао - приметих, то је зато што је доиста желео а није се десило. Песма добија на вредности ако погодимо да је испуњавање једне тежње, а не историја једног догађаја. Посматрао ме је: - Ви га познајете! - узвикнуо је - Витмен није у стању да лаже! Пола века не пролази узалуд. Из нашег разговора, особа различите лектире и различитог укуса, схватио сам да се не можемо разумети.
       Били смо одвише различити и сувише слични. Нисмо могли да се варамо, што отежава дијалог. Сваки од двојице био је карикатурална реплика оног другог. Ситуација је била сувише абнормална да би дуже могла да траје. Саветовати или расправљати било је узалудно јер је његова неизбежна судбина била да буде оно што сам ја. Одједном се присетих једне Колриџове маштарије. Неко сања да пролази кроз рај и да му као доказ тога дају цвет. Кад се пробудио, цвет је био ту. Паде ми на памет истоветан поступак. - Слушај - рекох му - имаш ли нешто пара? - Да. - одговори ми. - Имам око двадесет франака. Вечерас сам позвао Симона Хичлинског у Крокодил. - Кажи Симону да ће се бавити медицином у Каружу и да ће учинити многа добра... Сада ми дај један од твојих новчића. Извадио је три сребрна ескуда и нешто ситнине. Без разумевања пружио ми је један од првих.
       Ја му пружих једну од оних непромишљених америчких новчаница које су различите вредности, а исте величине. Посматрао ју је похлепно - није могуће - узвикнуо је - на њој је датум хиљаду деветсто седамдесет четврта,  (неколико месеци касније неко ми је рекао да новчанице немају датум) - Све је то чудно - успео је да изговори - а оно што је чудно улива страх. Сведоци Лазаревог ускрснућа мора да су остали ужаснути. Ништа се нисмо променили, помислих, и даље књижевне референце. Распарао је новчаницу и задржао новчић. Одлучих да га бацим у реку. Лук сребрног грба који се губи у сребрној реци, дао би мојој причи живописну слику, али судбина није тако хтела. Одговорих да натприродно, ако се догађа два пута, престаје да застрашује. Предложих му да се нађемо наредног дана, код те исте клупе која се налази у два времена и два места.
        Прихватио је, и одмах ми рекао, не гледајући на сат, да је касно. Обојица смо лагали и свако је од нас знао да га саговорних лаже. Рекох му да долазе по мене. - По вас? - Упита ме. -Да. Када дођеш у моје године скоро ћеш потпуно изгубити вид. Видећеш жуту боју и сенке и светлост. Не брини. Постепено слепило није трагично. То је као споро летње предвечерје. Поздрависмо се без додира.
        Наредног дана нисам отишао. Ни онај други, вероватно, није дошао. Размишљао сам много о том сусрету који никоме нисам испричао. Мислим да сам открио кључ, сусрет је био стваран, али је други разговарао са мном у сну и тако је могао да ме заборави; ја сам са њим разговарао на јави и још увек ме узнемирава сећање. Други ме је сањао, али ме није доследно сањао. Сањао је, то већ сад схватам, немогућ датум на долару.


        Прича Двојник је први пут објављена 1972. године, назив оригинала је El Otro. Прича је публикована у Књизи песка одакле је и преузета, назив оригинала је El libro de arena. Приповјетка је моделована као метатекст у односу на новелу Ф. М. Достојевског (Двојник, 1866.)

субота, 14. новембар 2015.

Скоро као блуз

       Протеклих неколико дана смо, Деламоре и ја, некако нон-стоп на релацији факултет-диландог-јерес номинализма. Е, тај Јерес номинализма је заправо наслов збирке прича Мухарема Баздуља, објављене 2014. године у издаваштву Ренде. Мало је рећи да је збирка сјајна, приче писане у првом лицу једнине, говоре о политици, љубави и другим демонима, смјештене су у нашу савременост, а језик приповједача је свјеж и вјешто моделован у савремену нарацију што носи квалитет књижевности оног времена вјешто упакован у глазуру новог доба, близак нама који смо рођени половином деведесетих. Е, ко је иоле упућен у опус Мухарема Баздуља зна колико је рокенрол важан печат у његовој књижевности (књижевна препорука: Концерт, 2003). Готово да нема приповијетке кроз коју се, барем једном, не провуку или Ник Кејв, или Џарвис Кокер, или Брус Спрингстин, или Џони Кеш, или Леонард Коен. Чак су и стихови његове старије ствари First we take Manhattan врло битан чинилац у прве приповјетке у збирци, коју би компромисно могли да назовемо новелом (Лара).
        Наравно да господин Баздуљ не бира случајно баш ове музичаре (једноставно му приповијетке не би посједовале исти тон кад би у њих уткао стихове ZZ Topa), а најквалификованији од свих њих за тематику данашњег чланка је управо занешењак са шеширом, пјесник из Монтреала чије име у претходном пасусу обојих бојама Иницијалне каписле, Леонард Коен. Једноставно, од свих горе поменутих он је највише дао књижевности. Коен је канадски писац, Коен је канадски пјесник, Коен је један од највећих музичара нашег доба, Коен је отац пијаница и ниткова, кум депресије, син меланхолије, жанровски се кретао од фолк рока до џеза, али Коен, сам по себи, је скоро као блуз.
       

       Ако својом музиком рађа пијанице и ниткове, ако кумује са депресијом и ако му је отац меланхолија, онда се може рећи да му је поезија мајка.
       Познато ми је да се једном приликом (ваљда је било прољеће 1984.) у Паризу сусрео са Боб Диланом (са којим су га иначе врло често упоређивали) и да су тада разговарали о својим пјесмама. У замраченом кафеу Дилан је на сто спустио папир на којем су били исписани стихови његове (заиста сјајне) пјесме I and I (албум: Infidels) на шта га је Коен упитао колико му је времена требало да испише те стихове, Дилан му је одговорио "Око петнаестак минута..", затим су ћутали неколико тренутака након којих је Дилан питао њега "А колико је теби времена требало да напишеш своју Hallelujah?" , Коен је одговорио:"Четири или пет година."
        И кад већ помињем Дилана, постоји један помало сентименталан податак да је, након једног концерта, кад је публика већ испразнила дворану, и кад су техничари  почели да пакују опрему, изашао на бину са гитаром у руци и за своју душу одсвирао пјесму посвећену Вудију Гатрију (америчком рок музичару и пјеснику, такође је био узор и Брусу Спрингстину, Џоу Страмеру, Џерију Гарсији и многим другим великанима). Када би, којим случајем, Леонард Коен урадио нешто слично вјероватно би одрецитовао неку пјесму Ф. Г. Лорке. Он му је био непорециви узор. Више пута је за Лорку изјавио да је пресудно утицао на њега, још од периода када је као тинејџер лутао по промрзлим улицама Монтреала и у једном излогу угледао збирку његове поезије. Превео је више Лоркиних пјесама, једну од њих је и отпјевао (Take this waltz, Лоркин наслов је Little Viennese waltz).
       Његови текстови су, и ту нема сумње, поезија са музиком у позадини (најчешће клавир или акустична гитара) и његове пјесме су преведене на бројне језике, на наш нажалост многе нису. Ја сам за четрнаести новембар одлучио да напишем текст (увод се некако сам од себе одужио) у којем ћу објавити неколико превода Коенових пјесама, тачније два моја превода и један превод Милене Борић. Надам се, добри мој читаоче, да ћеш уживати.

       Пјесму Famous blue raincoat Коен је објавио 1971. године као шесту по реду, на свом трећем албуму Пјесме о љубави и мржњи. Превод ове пјесме имам у некој фасцикли већ неколико година, и то је без сумње моја омиљена ствар Л. Коена. Говори о љубавном троуглу између мушкарца којем се овом пјесмом обраћа (писана је у виду писма), себе и своје тадашње дјевојке, Џејн. Такође, у пјесми је лако пронаћи референце на чувену њемачку пјесму из доба другог великог рата Lili Marlene. Коен је на једној конференцији изјавио да је плави кишни мантил, који је главни мотив у пјесми, заправо припадао њему: 

   Чувени плави кишни мантил

Четири је изјутра, крај је децембра,
Пишем само да видим да ли ти је боље.
Њујорк је хладан, али волим што живим овдје,
Музика из Улице Клинтон се чује читаве вечери...

Чујем да градиш кућицу, у пустињи, далеко...
Сад немаш за шта да живиш,
Надам се да си сачувао барем неке успомене.

Да. Џејн је тада дошла са прамичком твоје косе,
Рекла је да си јој га ти поклонио,
Оне ноћи кад си планирао да се очистиш.
Јеси ли се икада очистио?

Ах, последњи пут кад сам те видио изгледао си много старије,
Твој чувени, плави, кишни мантил је био поцијепан на рамену,
Одлазио си до станице, дочекивао си сваки воз,
Али кући си се враћао без ње, без своје Лили Марлен.
Моју жену си посматрао као пахуљу свог живота,
А кад се вратила назад, више није била ничија жена.

Па, видим те тамо, са ружом у устима,
Још један мршави, цигански лопов,
Изгледа да се Џејн пробудила...
Шаље ти поздраве.

И шта још треба да ти кажем? Мој брате, мој убицо?
Шта бих ти још, уопште, могао рећи?
Осим... Претпостављам да ти опраштам.
И да ми је драго што си ми стајао на путу...

Ако икада дођеш овдје, због Џејн или због мене,
Знај да твој непријатељ спава а жена његова је слободна.

Да, и хвала ти што си одстранио невоље из њених очију,
Ја сам мислио да ће бити ту заувијек, па се нисам ни потрудио...

Џејн је дошла са прамичком твоје косе,
Рекла је да си јој га ти поклонио,
Оне ноћи кад си планирао да се очистиш.
Јеси ли се икада очистио?
Јеси ли?

Срдачно , Л. Коен.

       Almost like the blues je новијег датума, објављена је 2014. године на албуму Popular problems. Пјесма коју је Коен писао дуго времена, планирао је и раније да је објави али (кад прегледате садржински слој биће вам јасно зашто) надоградња је трајала дужи временски период.


      
Скоро као блуз

Видио сам људе који гладују,
Дешавала су се убиства и силовања.
Њихова села су горела...
Покушавали су да побјегну...
Нисам могао да им погледам у очи. Нисам.
Зурио сам у своје ципеле,
Било је горко,
Било је трагично,
Било је скоро као блуз.

Понешто у мени мора да умре,
Између сваке убитачне мисли.
А кад завршим са размишљањем,
У мени умире баш све.
Ту су мучења, ту су убиства,
Ту су моје лоше критике,
Рат, нестала дјеца...
Господе, ово је скоро као блуз.

Допустим срцу да се смрзне,
Како бих отјерао којештарије.
Мој отац ми каже да сам изабран,
Моја мајка каже да нисам...
И слушао сам његову причу, слушао о циганима и јеврејима,
Било је добро,
Било је скоро као блуз.

Нема Бога на небу,
И нема пакла под земљом,
Тако нам је барем рекао велики професор,
Професор свега што треба да се зна.
Али ја сам добио позивницу,
Коју један грешник не може да одбије.
И то је скоро као спасење...
Скоро као блуз.

       Пјесму Пјесма је Леонард Коен написао док је живио у својој кући у Грчкој, седамдесетих година. На српско-хрватски ју је превела Милена Борић, превод је много бољи од мог и због тога га објављујем.

Песма


У сузама гола девојка
О имену мом размишља
То бронзано име
Прстима бројним
Свог тела
Преврће
Рамена помазује
Упамћеним мирисом
Коже моје

Ах генерал сам
У њеној историји
Преко поља терам
Велике коње
Од злата ми одежда
Ветар на оклопу
Сунце у утроби

Нека јој меке птице
Меке као прича очима њеним
Заштите лице
Од непријатеља мојих
Од зле птице
Чија су оштра крила
Кована у металним океанима
Чувају одају од нападача мојих

И нека је ноћ блага према њој
Нека се високе звезде попну на белило
Њеног тела непокривеног

И нека име моје бронзано
Додирује њене прсте бројне
Нека засија са плачом њеним
Док јој се ја као галаксија не прикачим
И док ме не запамте у тајни њеној
И крхким небесима
21. 09. 1979.
Коен прославља свој 45. рођендан на Хидри са дјевојком из Румуније


       Оно што је мало познато, а мојим ће читаоцима сигурно бити занимљиво, је да се једном пјесмом осврнуо и на последње ратове на трусном Балкану. Ту пјесму започиње стиховима сувише сам стар да бих учио имена нових убица, а у њеном наставку погрешно претпоставља да су тадашње вође балканских племена знали макар једну пјесму Битлса. Крваве касапине са маскама патриота и домољуба назива батинашима крвавих руку и скидачима скалпова који скривени међу крвљу умазаним фанатицима, из срца протјерују топлу глад и еволуцију, и од молитви чине бљувотине...

        Леонард Коен данас има 81 годину и још увијек ствара и пише, пије и воли, још увијек је скоро као блуз.

До наредног читања,
Елзеар Буфије



                                       

понедељак, 07. септембар 2015.

Колико година у башти не цвјета сљез?

   Прошло је кроз ову нашу земљу крви и меда много великих људи, ми смо познавали њих, питање је колико су они познавали нас. Међутим, ако је неко знао овај народ, његове радости и туге, весеља и патње, бриге и жеље намученог балканског менталитета, то је свакако био књижевник, борац, академик, пријатељ, човјек меког срца  ― Бранко Ћопић. Познавао нас је добро, много боље од толиких других, знао је Бранко да је људска душа сјетна, мека и дјетињаста, а да је, са друге стране, живот оштар као сјечиво. Знао је да сваки човјек носи по двије главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негдје повише у облацима маштања и жеља. Знао је (однекуд) да највише о животу знају старци и дјеца. Познавао нас је и знао је да је човјек добар не онолико колико у великој торби донесе хљеба, него онолико колико му у распјеваном гласу стане срца. Да суза блажи, крик олакшава, да смијех лијечи. Да је наш човјек звијер кад мора, мелем кад умије, јунак кад смије. Знао је да је смрт зао комшија увијек, а само понекад добар сусјед у животу. Знао је да је сваки човјек тајна и прича за себе, да је свако кога смо срели непоновљива искра у животу. Знао је да је тако увијек и свуда на Балкану, у сваком крају, у сваком селу, крај сваког потока ― па и у његовој горовитој и вучијој земљи Босни. Познавао нас је, дакле, Бранко боље од других, међутим, ми смо били ти који нису познавали њега.
   Када је дошло вријеме да се на папир ставе и срачунају животни рачуни он је већ био пољуљаног менталног здравља, намучене душе и много пута повријеђеног срца  ― извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. На комеморацији великом човјеку и писцу, барду српске књижевности, 26. марта 1985. године говорио је Матија Бећковић ― један од наших истакнутијих књижевника двадесетог вијека, и члан САНУ, одржао је говор, дуго времена памћену бесједу, а мени није тешко да је пренесем у цјелости:

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде и никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи осмјех Београда Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко ко се није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио, а запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу; у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге; да неће имати за кирију и хлеб, да ће му запалити кућу, да ће га отерати на робију.

А био је последњи који је имао разлога да брине за себе, а бринуо је како ће преживети: Николетина Бурсаћ, дјед Раде, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Није имао друге деце, била је то брига мало тежа од оне Балзакове; за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха. 

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. 

Онај који је признавао да је кукавица а написао је "Јеретичку причу", онај који је називан лажовом а први је рекао истину. 

Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове? Веровао је да су му за највећу кривицу и највећи грех узели посету Христосовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом стану, у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и међу дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда највећу слутњу:― Мене ће, изгледа, стрељати!

Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. "По хладној јези која им претходи" осећао је да ће "доћи по њега и одвести га незнано куд."

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели "да се роте у свом стијешњеном свијету" чим је завршио своју "златну бајку о људима" сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак из Грмеча преспавао своју прву ноћ у Београду. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену ништа није ни било. 

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет.

Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе, а он као да се склонио од онога што нас чека.

   Овако се од Бранка поздравила јавност, Бећковићевом бесједом која је снагом својих ријечи под собом посадила челични стуб бесмртности који би, рекло би се, могао да савлада и препреке, и смрт, и оно што нас је снашло деведесетих, и на крају, вјечног пратиоца ― заборав. 

01. 02. 1915 ― 26. 03. 1985.


  Кажем "рекло би се" јер ово је Балкан, мјесто гдје земља кипти, ваздух гори, а једино небо памти. Заборавили смо у међувремену и књиге, и историју, и животе и људе, баш прије неколико дана на Ал џезири одгледах емисију која приказује десетак дјечака који безбрижно играју фудбал на једном пољу, на ушћу Уне у Саву, а атару села Градина, у Јасеновцу. Играју фудбал на пољани величине неколико стотина метара, под једном узвишеном тополом, и под увелим гранама јабланова,  играју и не знају да под том травом, у тих неколико стотина метара почива преко 350. 000 људи, жена и дјеце које су убиле маљем и заклале ножем Усташе у само неколико мјесеци током другог свјетског рата. Сви они почивају у стотинак мамутских гробница које је, наш пјесник, Вито Николић опјевао стиховима У Градини гроб до гроба, а у сваком по град људи, сто гробова - сто градова, под тим цвијећем узалудним
  Заборављајући, дакле, и много крупније ствари, заборавили смо и нашег Бранка, и Николетину Бурсаћа, и Јовицу Јежа и сваку страницу његових романа које су нам дјетињство чиниле безбрижнијим, а нас људима квалтетнијим и бољим. Заборавили смо његове ријечи, племенитост и хумор. А он је, као нико други, знао на који начин човјека ваља пожалити, којим учешћем разумјети, помиловати га лијепом ријечју и добрим сјећањем. Знао је да смијех отвара врата предворја сваког човјека, да је потребно пустити да понекад бљесну зуби среће, да само осмијех може да освијетли мрачне ходнике карактера, и да натјера зловољне паукове да устукну и охолост да постане смјерна.
Заборавили смо и Бранка и његову Башту сљезове боје, заборавили смо чаробну полифонију живота у малом гају у Босанској Крајини. Свијет једног дјечака под топлим рукама дједа Рада и стрица Ниџа, свијет који је Бранко несебично подијелио са нама. Па смо и ми, заједно са њим, толико пута трчали кроз шикаре, кроз пашњаке, крај потока, чували овце са њим и његовим дједом, хватали Мјесец грабуљама, тражили птичија јаја, зидали блатњаве куле и брали печурке. Био је Бранко човјек таквог несебичног срца па је са нама подијелио и своју башту у сљезовим бојама и своје радости, и оно што је сваком човјеку најмилије ― своје дјетињство.

  А ми смо наставили да живимо и након те 1985. године, наставио је да гура некако овај наш тешки и заборавни Балкан, наизглед, дјелује као да смо сачували макар дјелиће из богате ризнице културе коју смо имали некад под својим прстима. Дјелује као да су туге прошле. Међутим, шта се десило са Бранком, и његовом дјетињством? Шта је са његовом ризницом?
Његово дјетињство, његов гај, снови сиромашног (само новчано) грмечког дјечака данас изгледају овако:

                                   




Довољно је рећи да у башти, већ дуго не цвјета сљез. 

                                                                                             
  И онда бих писао, а од срамоте не знам шта, ваљда би било довољно када бих могао да изустим једно искрено ― хвала.
  Хвала ти што си постојао, и хвала ти што си био наш. Хвала ти на дјетињству боје сљеза и хвала ти што, и данас, када отворим странице твојих романа и приповјетки зачујем полифонијски глас свих твојих ликова који заједно са тобом, и после толико година, јасно поручују: "Друже, само једном се живи и мре! Треба само умјети и једно и друго."

До наредног читања,
У име читавог овог народа посрамљени,
Елзеар Буфије.




недеља, 06. септембар 2015.

Питања морала у центру неморала; илити у земљи закључаних врата ― човјек са кључем је краљ

   Уколико сте читали Харукија Муракамија онда ће вам ријечи "бол је неизбјежан, патња је избор" бити добро познате. Формула је једноставна, све у животу је ствар избора; хоћу ли сладолед са ванилом или страћателом, хоћу ли црнку или плавушу, хоћу ли Пистолсе или Рамонсе, хоћу ли да упишем факултет или да будем нормалан па да после средње одем на бауштел у Менхенгладбах и, коначно, хоћу ли да останем здрав у глави или почнем да слушам Ану Станић. И та формула је била јасна чак и овом мом, благозатупљеном народу. И тако је вријеме пролазило, младо се вољело, старо је умирало, све док једног дана... ВЕЛИКИ БРАТ! 
   И више ништа није било исто, формула је постала превише компликована. Могућности су сведене на само два "или/или" (прво "или" подразумијева двадесетчетворочасвно гигатронско фабриковање тјелесних излучевина на силиконе Маце Дискреције, а друго "или" подразумијева протест на теразијама са виолином у руци и транспарентом на којем пише "Хоћемо културу, а не reality") ХАХАХАХАХХАХАХХАХАХ, МИ ХОЋЕМО КУЛТУРУ, СРБИ ХОЋЕ КУЛТУРУ.  Опростите, кхм, кхм, елем, пошто је неколицина студената јавности јасно ставила до знања да народ који чита информер, гледа серије Радоша Бајића, весели се уз стихове Неђа са Мањаче и Лаза Магистрале, неће ријалити програме, него хоће, ајтемолимвас, КУЛТУРУ, то нам није било довољно. Погађате шта је услиједило касније? Војска културољубаца са друштвених мрежа која се бори за исти циљ: праведну будућност без пошасти савременог доба aka. ријалити програма. (пошто ти исти програми на западу не постоје већ тридесет година у назад, па им се култура није урушила ни за милиметар) је покренула нови фронт ― онлајн петиције! Овај дио ми је нарочито занимљив, ако у 2015. години мислиш да ће твоје безначајно име на некој, исто толико безначајној, петицији на интернету зауставити Миломира Марића и Жељка Митровића да трпају најгори шљам и отпад друштва у неку луксузну кућу те да исте  приказују читавом народу онда ти је перципирање свијета на нивоу трогодишњег украјинског дауновца одраслог у близини Чернобила, или неког просјечног фудбалера. А борба за културу, уједно и борба за свемоћни лајк, не јењава.

Коментар због којег сам бљуцнуо каже: "Коначно!Има наде за нас КУЛТУРНО НОРМАЛНЕ!

А да ја вас питам (ова кованица ми се посебно свиђа) ко смо то ми културнонормални? У међувремену фотографија дотичног Андрије Јонића је достигла преко 100.000 лајкова на фејсбуку, срачунавајући бројке у себи, мислим да у Србији нема толико писмених људи, кад би све ставили на папир. А чак је чланак о овим душебрижницима са виолинама у рукама изашао и у Куриру, па замисли, драги читаоче, за културу се боре и дневне новине које на дневној бази објаве двадесетак текстова са насловима попут НАДИ МАЦУРИ ОТПАО МЛАДЕЖ ДОК СЕ ЧЕШАЛА НОЖНИМ ПАЛЦЕМ (ФОТО) (ВИДЕО).
  И, нема сумње, читава ова фарса траје,али макар је родитељима скренута пажња на срж проблема. Сходно томе, убрзо су се на фејсбуку појавиле и фотке 30+ ликова који вапе за давно прошлим временима. Е, сад, пошто су нам родитељи сви до једног интелектуална елита овог пољуљаног друштва што у слободно вријеме чита Петраркине сонете док слуша Чајковског, убрзо су се на проблематику надовезали и њихови коментари, садржински изгледају овако "Ееееех, неће мој син да заглави кући гледајући Екрема на Фарми, од сад му дозвољавам само да слуша Џона Ленона и посматра слике Ендија Ворхола." , чек? Стани! Па зар нису некада родитељи дјеци бранили да слушају истог тог Ленона због, до крајности, развратног понашања које се у потпуности коси са сексуалним схватањима шездесетих и седамдесетих година? (а и btw тадашњим поимањем културе)

"- Тата, зашто на овој фотографији Енди Ворхол држи Џона Ленона за пишу? И зашто Џон Ленон  држи Ворхола за пишу? И зашто Ворхол мази груди Јоко Оно кад је она Ленонова жена? Зашто, тата?"

   
   Наравно, оно што сви знамо је да писање петиција неће укинути ријалити програме. И не треба, управо супротно, неопходно је да такви програми у оваквом времену постоје. Поуздано знам, да међу мојим читалачким публикумом има много људи који знају енглески боље од мене, па ипак, одважићу се да и њима преведем овај термин reality, којем, руку на срце, због заступљености англицизама у српском језику и не треба превод, а он значи: јава или стварност. И да, нашли су најбољи могући назив за ту врсту програма, јер на жалост, такви програми за нас и јесу то што им назив и каже, они су наша СТВАРНОСТ. 
   Миломир Марић је један од власника телевизијских кућа које приказују овакве програме, скоро је дао изјаву чији закључак каже "Само сам ставио огледало испред нашег друштва!", и да, то што се приказује - јебига, то смо ми. Да нисмо, не би овакви програми достизали ту вртоглаву гледаност, а достижу је због тога што их прати и огроман дио тог крема друштва које занимају само позоришта и Шекспирове драме. Oh, wait, зашто нам онда позоришта зјапе празна кад је цијена карте мизерних два или три евра? Кажеш народ нема пара, а зар управо толико не коштају дојч и кисела у центру, па ипак одлазиш два пута дневно? Једноставно је нескромно, незрело и интелектуално импотентно постављати питања морала у епицентру неморала. Испашћеш глуп ако уђеш у јавну кућу и осудиш проституцију, а ови студенти на слици изнад, су управо то урадили. Балкан је земља закључаних врата, а још од деведесетих, кључеве у својим рукама држе разни Карићи, разни Митровићи, Саше Поповићи... И управо због тих закључаних врата, чак и да се укину овакви програми, разуларена балава балканска марва би уточиште потражила у ноћним клубовима, сисатим певаљкама, мизантропској глупости, дочецима спортиста, пљувању, примитивизму... Јер, на жалост, не знамо и никад нећемо знати шта се иза тих закључаних врата крије. Сви до једног смо слијепи и онда је сасвим логично да ће једнооки да нам буде краљ.
   А култура? Ако је уопште и има, онда није у тим екранима и дневним новинама, она је у нама, нашим манирима и понашању. Вратићу се флоскули о могућности избора са почетка чланка, само је твој избор хоћеш ли на даљинском притиснути дугме и укључити тв пинк или ћеш читати књиге, гледати представе, устајати старијима у аутобусу, штитити слабије од себе, чувати своје људе, бити добар и према себи и према онима око себе, и на тај начин барем покушати да провириш кроз кључаоницу... Јер, ко зна шта се иза гвоздених закључаних врата, заправо, крије?

До следећег читања.. У ствари, ако ти је добро, онда ништа.
Елзеар Буфије 

петак, 10. април 2015.

Борислав Михајловић Михиз - Добри дух српских писаца

  Не знам колико је сати било када сам се побунио против сестрине одлуке да укључи ружичасту телевизију и одгледа штагоддасеприказивало на њој, и када сам, вођен изјавом Груча Маркса (која се приписивала и Стивену Кингу) "Сматрам да је телевизија веома едукативна, кад год се приказује нешто лоше ја одем у другу собу и узмем неку књигу да читам", шеретски отишао у своје тајне одаје како бих пронашао какво занимљиво штиво којим бих убио ово досадно вече, десетог априла. Нађох се пред мени веома битним полицама.
   И тако сам кажипрстом почео да марширам изнад наслова књига у мојој, још увијек, врло скромној приватној библиотеци. Лице кажишпрста ми се зауставило над именом "Борислав Михајловић Михиз", један од људи који су заслужни за велики углед који наша књижевна сцена ужива у свијету, и високи пијадестал на којем се налази. У питању је била књига коју сам добио на поклон од некадашњег професора историје, и сада врло драгог пријатеља који ме је и упутио у изузетну личност о којој ћу вечерас писати.
   Наравно, како то обично и бива, мотивацију за овај текст проналазим у лијењости наших људи који се нису удстојили да, о Михизу, напишу пристојан чланак па макар и на тој википедији (што сада задајем себи као задатак који ћу једном извршити врло темељно), а он је свакако био човјек који је заслужио и много више од тога. Дакле, тако настаје писање чији ће продукт бити објављен тек сјутра.

  Дакле, године 1922, 4. октобра по старом (17. октобра по новом) календару у Иригу, Војводини, рођен је дјечак који ће у будућности оставити веома дубок и неизбрисив траг у нашој књижевности, па и у остатку домаће културне сцене. Књижевни критичар, сценариста, аутор, есејиста, човјек изузетне хрбарости, величине и поштења, добар пријатељ наших највећих људи, муж једне изузетне жене, неприкосновени господар домаће критике и књижевне мисли - Борислав Михајловић Михиз.

Најстарија сачувана фотографија Боре Михиза,
                                                        из раног дјетињства

   Наравно, о Михизу су ријечи хвале изрекли много већи људи од мене тако да би за почетак чланка о његовом лику било идеално послужити се ријечима неког од њих. Матија Бећковић, чију поезију особно цијеним много више него личност, је једном приликом изјавио за Михиза да је у питању човјек са златним мозгом, и да су одсјаји тог мозга бљескали у свакој његовој ријечи, али ја и даље много више волим ријечи које је о Михизу изрекао Добрица Ћосић (његов велики пријатељ) и те ћу ти, читаоче, ријечи пренијети у цјелости, јер сматрам да од свих сачуваних изјава о Бориславу Михајловићу ова највише вриједи. Након тога ћу се посветити неким од занимљивих појединости из његовог живота. Дакле:

"У мом доживљају Михиз је најинтелигентнији човјек кога сам упознао. Тако хитру и продорну, свестрану и прилагодљиву интелигенцију не знам да ико има данас у српској култури. Порочно радознао дух, неспокојан и резигниран, темпераментан и меланхоличан, свагда спреман на дијалог и порицање себе и другог, будан за морални подвиг и частан чин, бистрог и строгог суда, а добре и меке душе, више говорник но писац, поузданији судија но аналитичар, бунтован и нереволуционаран, са подједнаким слухом за класично и авангардно, поштовалац традиције и подстрекач иновације, у младости млаки левичар, у зрелости обзирни конзервативац, националиста без иједне мржње и космополита духом и културом, човек који је само једног савременика мрзео и толико се њиме бавио да, кад би којим случајем био у питању Аристотел, он би на Балкану и у средњој Европи био најбољи зналац Аристотела... Никад се неће моћи праведно и истинито да сагледа и процени колико је Михиз помогао: Добрици Ћосићу, Бориславу Пекићу, Антонију Исаковићу, Драгославу Михајловићу, Меши Селимовићу, Матији Бећковићу, Душану Ковачевићу...."

  Кад је одлучио да се посвети књижевности и напусти отмене карловачке породице пошао је тамо гдје одлазе највећи, у Београд. Сачекале су га послератне рушевине града којег је немогуће не вољети и о чијој би велелепној снази и слави могао да пишем данима, само кад бих имао времена, познавања и списалачког искуства достојног таквог подухвата (додуше, Црњански је све фино срочио у Ламенту над Београдом). Михиз се настанио у самом центру града, у Симиној 9а, није ни слутио да ће то касније постати мјесто које је изњедрило неке од највећих бардова наше културе и књижевности. Симина 9а је станчић који је постао топли центар универзума за новопечене студенте, књижевнике, још увијек неафирмисане писце, младиће који, ни политичким ни друштвеним увјерењем, нису одговарали тадашњем времену и партији. Управо ту собицу, један њен станар, књижевник описује овако:

"Врата на соби никад нису закључана, у њу улази ко хоће и кад хоће, а кад већ уђеш, лево и десно на паркету, уместо кревета, згњечене перине, на њима згужвана немачка ћебад, прљави јорган и, од зноја и прашине, жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто, на њему разбацане књиге, тегла уместо чаше за воду, отпаци хране и цедуљице на којима посетиоци псују домаћине што нису били код куће а они их дуго чекали... А, ако су домаћини ту они леже на својим леглима, за посетиоце постоји једна столица, сто и букови трупци крај зидова. У сумрак почиње да се долази и по сву ноћ улази и излази, кад се коме досади или смучи од идеја и наших истина... Михиз, далај лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи и пуши пикавце и као из митраљеза просипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању, он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу устаје и заваљује се полеђушке на под...."

  Становници собе (при том, од тебе читаоче, очекујем да знаш да набрајам само оне који су ту живјели, не и оне који су били стални гости) су били: Борислав Михајловић Михиз (наравно), Дејан Медаковић и Живорад Жика Стојковић (тек пристигли са фронта), Павле Ивић (чувени лингвиста тог доба), велики сликари Мића Поповић, Бата Михаиловић, Петар Омчикус и Милета Андрејевић, студент права Михајло Ђурић, студент историје умјетности Војислав Ђурић, и писци Добрица Ћосић и Антоније Исаковић. Због идеја које су сковане међу тим зидовима (онда када се није играо преферанс и када се нису рецитовали Милош Црњански и Оскар Давичо) Симину 9а су прозвали "Кућом јереси", сасвим је јасно од кога, а житељи и посјетиоци те собе "Симонвци" (којима сам ја посветио пјесму коју ћу приложити на крају овог чланка). 

  Симина 9а (Кућа јереси)

   Друштво почиње да се увећава, Михиз чак упознаје и своју будућу животну сапутницу, студенткињу англистике, Милицу Риђевац. Међутим, оно што мене као књижевника посебно фасцнира из ере Симонаваца четрдесетих година јесу књижевна дјела која настају у "друштву јеретика", посебно она Михизова, који већ тада у својој младости, без имало страха својом поезијом износи критике на рачун неких људи које су тада са правом сматрали књижевницима са врха наше књижевне сцене. Михиз објављује пјесму "Којим смером":

                                                       Јуче стари,
                                                       Без чари,
                                                       Па кука Масука,
                                                       А лањски Црњански
                                                       Старим  се кораком краде.
                                                       (написали један стих
                                                       у четири баладе.)
                                                       Данас "нови"
                                                       Чупају па саде,
                                                       Крклец Густав учи устав,
                                                       А Десанка Радованка
                                                       Са Тартаљом без престанка
                                                       Из новина пије вина.
                                                       Стиховима каде
                                                       Свуда рачун стари
                                                       И нови неплаћен дуг,
                                                       Свуда се песме штуре,
                                                       Играју жмуре,
                                                       Михизе, на лево круг!
                                                       Па назад,
                                                       Па напред,
                                                       До Бранка, до Ђуре!

                                                       Нова се песма тражи,
                                                       Ал' стара искреност иште,
                                                       Истину, ко заставу на висину,
                                                       А стихове на бојиште!


   Наравно, касније ће се и измирити са неким људима које је споменуо у пјесми (Када је Десанка Максимовић написала своју књигу стихова Тражим помиловање Михиз ју је назвао најмузикалнијим српским пјесником, на шта му је она послала писмо у којем му поручује да јој нико није упутио поетичније и тананије ријечи), али већ у младости остаје запажен као неко ко је оштар и ко умије са ријечима и не плаши се да их употријеби. Једном је приликом, док је још увијек био релативно млад, пошао на књижевно вече Радована Зоговића којем је присуствовао, тада увелико поштован и цијењен, Мирослав Крлежа. И док је Зоговић рецитовао своје стихове, Крлежа је аплаудирао толико срчано његовој поезији да је натјерао младог студента књижевности да устане из публике и јави се за ријеч, јер је примијетио да Зоговићу аплаудира неко ко га је, у предратно доба, назвао овном (мисли се на Крлежино писању у Антибарбарусу у којем је овај представио три овна Југословенске књижевности: Радована Зоговића, Јована Поповића и Милована Ђиласа). Крлежа је посрамљен и бијесан напустио књижевно вече. Сходно томе, Михиз је још у младости заслужио статус критичара који на ријечима може бити окрутнији и од Скерлића самог.
   Написао је коментаре и предговоре многих дјела, хвалио је Андрића, Лалића, Васка Попу, Борислава Пекића, чак су једном приликом, на промоцији Проклете авлије представници медија упитали Андрића да им укратко саопшти нешто о новом дјелу, на шта је нобеловац кратко изјавио "Питајте Михиза, он о томе свакако зна много више од мене". Борислав Пекић је више пута изјавио да га је управо Михиз начинио писцем, и да никад неће заборавити тренутак када му је зазвонио телефон док је био у Лондону, подигао је слушалицу и зачуо Михизов Глас: Бориславе, прочитао сам рукопис "Време чуда". Ви сте писац. Такође је, том истом Пекићу, знао да избаци и до три стотине страница из књиге.


Пекић и Михиз, Бугарска, 1982. године

   Његове политичке идеје се нису слагале са идејама комуниста, што је донекле и било логично с обзиром да је у питању био неко ко је син, унук, и праунук свештеника. 
   Знам да је два пута писао о Црној Гори (ваљда не морам да објашњавам зашто о овоме пишем?!), први пут је то било када је био на "одмору" на Жабљаку, написао је писмо једном свом пријатељу у којем куди, али и, на начин највише својствен њему, хвали Црногорце. Због јасних разлога то писмо преносим у цјелости:

У Београду некако и истрпим Црногорца из оквира његових брда, он или премери или не добија. Кад је интелектуалац он је редовно препотентан, ако је властодржац онда је немогуће осион, очеше ли се о цивилизацију онда је жалосно видљиво његово скоројевићство и надрикултура. Кад је по неком случају богат онда је наметљиво расипан и ташт, има ли мало више косе и лепу главу неизоставно имитира Његоша. Једино се још међу сиромашним дугачким црногорским студентима, уз помоћ неке презриве етике, чува мало узвишеног става оних "што на брду ак' и мало стоје." И то само под условом да не натакне наочаре и да није један од 2.000 црногорских књижевника, када посигурно расправља о економији Велике Британије или о пропасти француске културе са свом сигурношћу и убеђеношћу незналице. Војвођанин је у вароши шири и културнији, што значи старији и сигурнији па не осећа потребу да јефтиним ефектима уверава себе и друге да је он збиља оно што представља. Зато сам ја у вароши, нека ми опросте Владика Раде, Скадар на Бојани, сестра Батрићева и стари Марко Миљанов, ја сам на страни Орфелина, Доситеја, Благовештенског сабора, Милоша Црњанског и Матице српске. А када сам дошао овамо, у Црну Гору, и под Дурмитором видео Машанов стас од два метра, када сам се наслушао прича о Црној Гори, о шесторици Црногораца који су у леденој пећини дурмиторској три дана одбијали напад немачке чете и на крају, са последњих шест метака, себи одузели животе, када ми млади горосеча са Змијског језера пола сата и наизуст казује Горски вијенац онда, опрости мајко Ангелино, учени Лукијане, драги мој Мито Свирчев, што су ти прикивали да си плитак, и ти цела моја равна земљо Војводино, опростите што ме искрено боле стихови Војводино стара, зар ти немаш стида? Мало се тешим сазнањем да је ту песму о нашем стиду испевао пречанин, а када би било ком Црногорцу, макар он био и студент историје, са Иларионом Руварцем у рукама доказао да су Црногорци итекако робовали Турцима, он ми би сигурно разбио нос. У сваком случају, живео народ сердара, дрвосеча и овчара, народ у коме ни у бербере од срамоте нико није хтео да иде, народ у коме и ако постоји димњак он је само од огњишта, е тај народ господује у целој земљи која је кренула у социјализам... Није то господство лишено комике, али иза њега бар нема реченице чија је неправедност сразмерна поносу са којим се изговара: Господство сам на сабљи добио, кад су мушке одлијетале главе!


  Наравно, подразумијева се да је говорио о Црногорцима оног доба, а и ти и ја, драги читаоче знамо да то нису били Црногорци који бакљама у главу гађају оног ко нас је једном нахранио кромпиром. Други пут је писао о Црногорцима када су се мудри досјетили да је паметно да се на Ловћену поруши црква и изгради Његошев маузолеј (том приликом нису изостале ријечи хвале, али ни куђења.)
  Михиз је био велики бунтовник, из револта је говорио против врло важних личности оног доба, рецимо Слободану Пенезићу Крцуну је (тадашњем шефу УДБЕ) јавно и у лице рекао да су му руке крваве до лактова. Такав је био, није могао да заћути, нажалост, мало је писао, тако да нам је иза њега остало свега пар дјела: Комнадант Сајлет и Аутобиографија о другима. Уз то је и сценирао неколико позоршних представа (међу којима и Чекајући Годоа) и неке од филмова који су остали запажени у југословенској јавности (Орлови рано лете). Михиз је поред тога био и један од оснивача култне позоришне сцене Атеље 212, такође и чувене Задарске ликовне колоније. Радио је као библиотекар у Матици српској, дугогодишњи уредник НИНа.
Боре (Михиз, Тодоровић и Пекић) с лева на десно

   И данас се, скоро двадесет година након његове смрти, препричавају неке од слика из његовог живота. Једном је тако, Бора Михиз, написао најкраћу критику икад написану на нашим просторима коју је НИН (из само њима познатих разлога) одбио да објави. Наиме, ријеч је о критици двије књиге пјесама, а текст критике је гласио:
"Две нове збирке песама - Јанко Ђоновић Камена почивала и Марко Ристић Nox Microcosmica - Ни Јанко, ни Марко!"
Једном је одлучио да, по први пут у југословенској штампи, објави слику голе жене, и то на корицама НИНа, тада најутицајнијих информативних новина, само да би подигао тираж. Међутим, партијска ријеч је била толико снажна да против ње ни редакција НИН-а није могла ићи и изгледало је да је готово незамисливо идеју спровести у дјело, али је Михизу генијална досјетка пала на памет и новине са сликом наге, секси госпођице у заносу младости на насловници су ипак објављене, наиме, испод слике је крупним словима писало "Ево како западна штампа трује своју омладину."
Био је духовит, проницљив, није био један од оних људи који, ничим изазвани, ступају у вербални конфликт али је у свако доба био спреман на размјену ријечи и интелектуалну расправу окићену мудростима каквих се не би постидјели ни свјетски великани тог периода, бавио се животом а посветио га је писцима и књигама, пружао је свесрдну подршку онима који је у тим тренуцима нису добијали, тако да су на "широки Михизов загрљај" наишли млади књижевници који чине тек прве и несигурне кораке на нашој (уистину великој и свјетски признатој) књижевној сцени, међу њима су били: Васко Попа, Миодраг Мија Павловић, Стеван Раичковић, Борислав Пекић... и још много имена који данас чине окосницу и кичму српске писане ријечи. Али, истовремено, Михиз је био врло оштар и пријек критичар догматских књига и стармодних писаца. То је било толико јасно и уочљиво да је, чини ми се, легендарни Станислав Винавер изјавио да би Михиз од својих критика могао објавити књигу под насловом Дизање у звезде и набијање на колац. Чак је и прије поласка у НИН објавио и написао неколико веома запажених текстова о Вељку Петровићу, Исидори Секулић, Миодрагу Павловићу, дакле, његов таленат и осјећај за критику се искристалисао и прије него што је ступио у редакцију истакнутих новина. Говорио је језике, познавао је француски (а који би друго језик?!) боље него сви домаћи писци тог доба, то су знали и његови најбољи пријатељи, тако да су му једном приликом Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо и Жика Стојковић испословали стипендију захваљујући којој је Михиз отпутовао у Париз, одатле се упознаје са Европом и правим књижевним животом, гладан знања дневно гута гомиле књига (Камија, Сартра, Селина, Мишоа...), али се понаша као и сви остали писци, Ајфелов торањ, обала Сене, Луксембуршка башта, јелисејска поља и латински кварт у њему буде дух правог књижевника (онако како је то само Париз могао да уради), те Михиз својим пријатељима (посебно драгој супрузи Милици) шаље предивна писма:
"Мила моја, осећам се одлично. У почетку смо се страшно попреко гледали Париз и ја, али кад смо пришли ближе један другоме, онда смо видели да нисмо страни обојица. Пролеће је заинат бануло ненадно рано. Залепршала Ридова марсељеза на Тријумфалној капији, Париз почео да седи за столовима по плочницима. Седим сам и посматрам две чаше пред собом, једна за мене, друга за тебе, сажаљиво чекам да дођеш док гледам есеје Вирџиније Фулф које сам наменио теби. Молим те, реци ми да ли имаш новца? Радиш ли? Чуваш ли се? Позајми новац од Геџе... ако немаш...Живим чедан као монах и чекам тебе да дођеш. Много, баш баш веома много, те воли твој Бора!".

Михиз и Меша Селимовић (Тврђава мора да се коригује!)

   Волио је дружење, позориште, музику, филм, књижевност, преферанс, спорт, своје Карловце и Ириг, супругу Милицу, кћерку Милу, мачка Мићу, волио је одласке у Венецију и посматрање идеала љепоте за Лазу Костића, волио је да се нашали са драгим пријатељима и да приреди добро зезање чак и по цијену сопствене жртве (на факултету је често измишљао имена нових књига одређених писца током испита како би своје професоре ставио на пробу), сукоби са властима му нису били страни а знао је да се жртвује и тада, све то је од њега начинило вољену особу, био је обожаван од стране својих пријатеља и тако је постао врло битна карика у животу: Добрице Ћосића, Миодрага Павића, Десанке Максимовић, Душана Ковачевића, Борислава Пекића, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Стевана Раичковића, Драгослава Михаиловића, Данила Бате Стојковића, Миодрага Павловића, Мије Алексића, Миће Поповића... и многих других. 
Наравно, што је и очекивано од личности каква је био Михиз, он је био један од људи који су у старту устали против лудила и тривијалне глупости које су нас задесиле деведесетих, био је један од предводника мартовских демонстрација (чији исход знамо), и након побједе мизантропске глупости новог система његов слободарски дух је почео да се затвара, и Михиз је полако почео да тоне у себе. Сасвим је јасно да такви умови, људи који носе чизме од седам миља и не трпе глупости, превару, сплетке, политичке интриге и лажи, не могу да опстану у таквој, назови, јединственој Југославији. 15. децембра, 1996. године, окончао је свој живот.

                                             Спомен плоча под којом почива Б. М. Михиз

Наравно, ма колико садржински овај чланак био дугачак, немогуће је о Михизу написати све оно о чему је заслужио да се пише и спомене (сумњам да би и неколико томова било довољно за то). Али ето, барем смо мало употпунили празнину која је уистину повелика на интернету када је овај човјек у питању. Дакле, читаоче, до следећег читања збогом, и (како сам и обећао) за крај остављам једну необјављивану пјесму коју, некад давно, посветих житељима Симине 9а. Уживај:

                           Сјенкама куће јереси


                          Мрачна су времена стигла,
                          Црне се мисли роје;
                          Гледам људе без лица
                          -Туђом су пјесмом очарани!
                          Запрљали су бистро небо у бокалу јер само новчанице броје
                          И не знају ни за осмијех, ни за друга,
                          Не читају поезију више,
                          Све што имају су илузије богатства,
                          Ал' тек касније долази туга.

                          А ви сте отишли, један по један,
                          Рекли сте све што знате,
                          Узели фењере у руке
                          И пошли у тамни вилајет.
                          И небо плаче јер вас нема,
                          Симина је одавно празна,
                          И Бог пјесништва дрема,
                          Пристиже нас шекспировска казна.

                          Гледам у свемоћно небо
                          И молим га да престане да јеца,
                          Ви мртви нисте-то нек знају,
                          Јер живе ваша дјеца!

                          А луткарска представа нек траје,
                          Дрвени људи нек плешу док цуре досадни сати,
                          Они никада неће дотаћи облачје,
                          И неће звукове насликати.
                          Нити ће им пламтјети звијезда на тамном небеском крову,
                          И нека живе тако, нико им није крив,
                         
-Нису слушали ријеч Михизову!

   Умало да заборавим, драги читаоче, у вријеме објављивања овог текста хришћани ће увелико прослављати велику суботу. Сходно томе, желим да ти мало раније честитам васкрс,  пожелим здравље и свако добро, и наравно надам се да ћеш остати уз Капислу, твој Елзеар Буфије.



Референце:
Радован Поповић - Одгонетање једног живота,
Марко Радојевић - Чланак о Бори Михизу