Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

субота, 21. март 2015.

Балада о сланом мору

    "Нисам ја створио Корта, сигуран сам да је по среди феномен ауто комбустије. Он живи. У осталом, не знам да ли ја сањам њега или је обрнуто." - Једном приликом је изјавио неприкосновени геније и господар стрипа Хуго Прат. Том приликом је говорио о свом најпознатијем јунаку, човјеку који је својом танком цигаром и морнарском капом разбио границу између стварности и фикције, сходно томе, није ни чудо што се многи поштоваци стрипа и данас питају "Је ли Корто уистину постојао?!".На то питање нећете пронаћи одговор на страницама овог блога, и не покушавајте, у ствари, било би боље да скокнете до неке стрипарнице и поручите Баладу о сланом мору или Бајку из Венеције, додуше, не могу да кажем да је лако доћи до сваког броја стрипа, али свако ко се разумије у писање, књижевност и умјестност, зна да труд, који би у том случају био утрошен, није нимало узалудан.



    Ово није класичан стрип, у ствари, тешко да би било која прича о Корту Малтезеу могла бити урамљена у сурове калупе тог појма, прије би одговарао термин "роман" или (да ми се не наљуте колеге књижевници) "роман у стрипу", свако ко је имао прилике да чита неку свеску о Корту зна да је у питању остварење које сасвим заслужује да буде названо цртачком књижевношћу. Ја сам и раније писао о феномену стрип културе (читај: Међ' зидинама Бонелијевог замка) али чак ни Дилан Дог (чији сам искрени љубитељ и колекционар) није успио дотле да уздрма читалачку јавност и да досегне тај ниво култа. Корто Малтезе је у стрипу успио да уради нешто слично ономе што је бенд Џој Дивижн урадио у музици, док је постојао није био наметљив, али када га више није било, сви су постали свјесни дубоког и неизбрисибог трага који је оставио. 
    Не постоје границе када се ради о Корту Малтезеу, сценирање није суво писање, а цртање тананим клупком акварела постаје сликарство. Чак је и Хуго Прат говорио да његов цртеж треба да буде писмо које се наставља на исписани текст, цртеж и сценарио морају да буду једно. Тако је постигао оно што се у свијету стрипа популарно назива "Хуго Прат револуцијом", док је у нехату и ненамјерно стварао врхунац наративне умјетности 20. вијека, помијешао је цртеж са ријечју, сликарство са литературом и море са облацима. 


   Сигуран сам, у ствари, сад већ могу да тврдим да није могуће разумјети Корта уколико га не читате онако како би читали неку Бајронову или Јесењинову пјесму, Хуго Прат је својим писањем и цртежима успио на најбољи начин да докаже да је могуће насликати поезију. Створио је лика који неће бити забаван свима, сам стрип није намијењен претјерано широком читалачком публикуму, више ја за усамљенике, чудаке и индивидуалце какав је, рецимо, Гил Пендер којег тумачи Овен Вилсон у филму Вудија Алена "Поноћ у Паризу". Оно што суптилно покушавам да кажем је, да ако вам се истовремено не свиђа и естетика Чарлса Буковског и Пабла Неруде не покушавајте да читате Корта, он је заснован на укрштању литерарних микрокосмоса, растрзан је између мириса Пацифика у јесен, вјетра који љуља неуредне крагне на његовом морнарском капуту и пролазних љубави. 
   Корто Малтезе је филозофски стрип, и баш попут океана на којем се одиграва већи дио радње, дубок је у својој ирационалности, апсолутно неистражен у својој мистериозности, а управо та романтична мистериозност која прогања Корта Малтезеа је оно што чини његову личност таквом каква је, један мој колега блогер га је једном приликом фино назвао човјеком који сања отворених очију, и управо је то кључни појам,  Корто је, како би га ословила енглеска браћа, day dreamer. Десило се једном да је Лаза Костић, приликом говора о једној о својих најљепших пјесама (а није Санта Мариа...) изјавио да сви људи имају два стања, сан и јаву, али да само пјесници имају три, сан, јаву и стање међу јавом и мед сном, рекао бих да је читава радња о овом јунаку смјештена управо у то стање - Корто Малтезе не престаје да сања. "Такви су и многи други"- закључио би површни посматрач, али не, Корто Малтезе је један и непоновљвив. Дакле, ако би мени поставили оно питање са почетка овог текста, рекао бих вам "Корто Малтезе је итекако жив".
    Наравно, немогуће је овог јунака смјестити само међу корице стрипа, он је успио да се истргне и досегне домене позоришта, музике, филма... Снимљено је неколико позоришних адаптација, Силвија Флес је снимила сингл, а код нас је, још давне 1987. године, Зоран Стефановић написао позоришни комад "Острвске приче" по мотивима из Пратових романа. Већ годинама Корто Малтезе представља предмет многих докторских дисертација (само у Француској је написано око седамдесет), проучавају га социолози, историчари умјетности, књижевници и естетичари. Међутим, још увијек нико од њих није дао конкретан одговор на питање "Ко је заправо Корто?", све што о њему знамо је да је непоправљиви романтик, борац за слободу и правду, заљубљеник у живот и ништа не препушта случају, чак је, још док је био мали, очевим бријачем у длан урезао линију среће одређујући судбину као ствар избора, држи се неутралног става према политици и свијету, али подржава слабије и угњетаване. Подигнуто му је неколико споменика, а припаднице љепшег пола му и данас поклањају љубав украшавајући статуе са његовим ликом разним вијенцима од свијећа. 

    Сам стрип није усамљен, он блиско комуницира и са другим облицима умјетности и појединим аспектима живота, дакле, није ријеткост да Корто у својим пустоловинама наиђе на јунаке типа: Џек Лондон, Херман Хесе, Ернест Хемингвеј, Буч Касиди, Енвер Паша... чак је Хуго ишао толико далеко да је Корта спријатељио са, нећете вјеровати, Стаљином лично, док је Распућин уобичајена појава у Пратовом свијету. Након свих невоља и авантура што му живот сервира Корто воли да се опусти на плажи уз неки роман Џека Лондона, Роберта Луиса Стивенсона, Хермана Мелвила или Џозефа Конрада, омиљено дјело му је Утопија Томаса Мора али је, током свих епизода, није прочитао до краја (што такође има своју симболику). Прича о Корту Малтезеу обилује многим цитатима и референцама из свијета литературе, дакле, немојте се зачудити ако вам кажем да сте, током читања Корта Малтезеа, вјероватно читали и Достојевског иако то ни сами нисте знали. Међутим, однос између овог стрипа и књижевности је итекако обостран, многи писци су покушавали да пронађу инспирацију читајући Пратовог романтичног јунака, ја ћу и сам ово писаније завршити цитатом једног од мојих омиљених италијанских писаца, Умберта Ека, и сликом једног предивног Кортовог споменика на Малти са које непоправљиви заљубљеник у авантуре, књижевност и жене, и данас посматра океан:

"Кад желим да се опустим читам неки Енгелсов есеј, а кад желим да се ангажујем читам Корта Малтезеа!"                                   


Умало да заборавим, драги читаоче, наравно да Иницијална Каписла није умрла, само је временски размак између текстова, услед игре околности, постао изненађујуће и неопростиво велик. Зарад вас који сте за то вријеме ипак посјећивали овај блог, редакција ће се потрудити да тај размак некако умањи. И наравно, још једном препорука, читајте Корта Малтезеа, можда вам он макар мало помогне да схватите суштину (на вама је да одгонетнете чега). Поздрав, и до наредног читања, Елзеар Буфије!



Референце: Путовање кроз стварни свет снова