Колико година у башти не цвјета сљез?

   Прошло је кроз ову нашу земљу крви и меда много великих људи, ми смо познавали њих, питање је колико су они познавали нас. Међутим, ако је неко знао овај народ, његове радости и туге, весеља и патње, бриге и жеље намученог балканског менталитета, то је свакако био књижевник, борац, академик, пријатељ, човјек меког срца  ― Бранко Ћопић. Познавао нас је добро, много боље од толиких других, знао је Бранко да је људска душа сјетна, мека и дјетињаста, а да је, са друге стране, живот оштар као сјечиво. Знао је да сваки човјек носи по двије главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негдје повише у облацима маштања и жеља. Знао је (однекуд) да највише о животу знају старци и дјеца. Познавао нас је и знао је да је човјек добар не онолико колико у великој торби донесе хљеба, него онолико колико му у распјеваном гласу стане срца. Да суза блажи, крик олакшава, да смијех лијечи. Да је наш човјек звијер кад мора, мелем кад умије, јунак кад смије. Знао је да је смрт зао комшија увијек, а само понекад добар сусјед у животу. Знао је да је сваки човјек тајна и прича за себе, да је свако кога смо срели непоновљива искра у животу. Знао је да је тако увијек и свуда на Балкану, у сваком крају, у сваком селу, крај сваког потока ― па и у његовој горовитој и вучијој земљи Босни. Познавао нас је, дакле, Бранко боље од других, међутим, ми смо били ти који нису познавали њега.

   Када је дошло вријеме да се на папир ставе и срачунају животни рачуни он је већ био пољуљаног менталног здравља, намучене душе и много пута повријеђеног срца  ― извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. На комеморацији великом човјеку и писцу, барду српске књижевности, 26. марта 1985. године говорио је Матија Бећковић ― један од наших истакнутијих књижевника двадесетог вијека, и члан САНУ, одржао је говор, дуго времена памћену бесједу, а мени није тешко да је пренесем у цјелости:

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде и никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи осмјех Београда ― Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко ко се није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио, а запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу; у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге; да неће имати за кирију и хлеб, да ће му запалити кућу, да ће га отерати на робију.

А био је последњи који је имао разлога да брине за себе, а бринуо је како ће преживети: Николетина Бурсаћ, дјед Раде, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Није имао друге деце, била је то брига мало тежа од оне Балзакове; за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха. 

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. 

Онај који је признавао да је кукавица а написао је "Јеретичку причу", онај који је називан лажовом а први је рекао истину. 

Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове? Веровао је да су му за највећу кривицу и највећи грех узели посету Христосовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом стану, у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и међу дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда највећу слутњу:― Мене ће, изгледа, стрељати!

Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. "По хладној јези која им претходи" осећао је да ће "доћи по њега и одвести га незнано куд."

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели "да се роте у свом стијешњеном свијету" чим је завршио своју "златну бајку о људима" сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак из Грмеча преспавао своју прву ноћ у Београду. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену ништа није ни било. 

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет.

Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе, а он као да се склонио од онога што нас чека.

   Овако се од Бранка поздравила јавност, Бећковићевом бесједом која је снагом својих ријечи под собом посадила челични стуб бесмртности који би, рекло би се, могао да савлада и препреке, и смрт, и оно што нас је снашло деведесетих, и на крају, вјечног пратиоца ― заборав. 

01. 02. 1915 ― 26. 03. 1985.

  Кажем "рекло би се" јер ово је Балкан, мјесто гдје земља кипти, ваздух гори, а једино небо памти. Заборавили смо у међувремену и књиге, и историју, и животе и људе, баш прије неколико дана на Ал џезири одгледах емисију која приказује десетак дјечака који безбрижно играју фудбал на једном пољу, на ушћу Уне у Саву, а атару села Градина, у Јасеновцу. Играју фудбал на пољани величине неколико стотина метара, под једном узвишеном тополом, и под увелим гранама јабланова,  играју и не знају да под том травом, у тих неколико стотина метара почива преко 350. 000 људи, жена и дјеце које су убиле маљем и заклале ножем Усташе у само неколико мјесеци током другог свјетског рата. Сви они почивају у стотинак мамутских гробница које је, наш пјесник, Вито Николић опјевао стиховима У Градини гроб до гроба, а у сваком по град људи, сто гробова - сто градова, под тим цвијећем узалудним. 

  Заборављајући, дакле, и много крупније ствари, заборавили смо и нашег Бранка, и Николетину Бурсаћа, и Јовицу Јежа и сваку страницу његових романа које су нам дјетињство чиниле безбрижнијим, а нас људима квалтетнијим и бољим. Заборавили смо његове ријечи, племенитост и хумор. А он је, као нико други, знао на који начин човјека ваља пожалити, којим учешћем разумјети, помиловати га лијепом ријечју и добрим сјећањем. Знао је да смијех отвара врата предворја сваког човјека, да је потребно пустити да понекад бљесну зуби среће, да само осмијех може да освијетли мрачне ходнике карактера, и да натјера зловољне паукове да устукну и охолост да постане смјерна.
Заборавили смо и Бранка и његову Башту сљезове боје, заборавили смо чаробну полифонију живота у малом гају у Босанској Крајини. Свијет једног дјечака под топлим рукама дједа Рада и стрица Ниџа, свијет који је Бранко несебично подијелио са нама. Па смо и ми, заједно са њим, толико пута трчали кроз шикаре, кроз пашњаке, крај потока, чували овце са њим и његовим дједом, хватали Мјесец грабуљама, тражили птичија јаја, зидали блатњаве куле и брали печурке. Био је Бранко човјек таквог несебичног срца па је са нама подијелио и своју башту у сљезовим бојама и своје радости, и оно што је сваком човјеку најмилије ― своје дјетињство.

  А ми смо наставили да живимо и након те 1985. године, наставио је да гура некако овај наш тешки и заборавни Балкан, наизглед, дјелује као да смо сачували макар дјелиће из богате ризнице културе коју смо имали некад под својим прстима. Дјелује као да су туге прошле. Међутим, шта се десило са Бранком, и његовом дјетињством? Шта је са његовом ризницом?
Његово дјетињство, његов гај, снови сиромашног (само новчано) грмечког дјечака данас изгледају овако:

                                   

Довољно је рећи да у башти, већ дуго не цвјета сљез. 

                                                                                             

  И онда бих писао, а од срамоте не знам шта, ваљда би било довољно када бих могао да изустим једно искрено ― хвала.

  Хвала ти што си постојао, и хвала ти што си био наш. Хвала ти на дјетињству боје сљеза и хвала ти што, и данас, када отворим странице твојих романа и приповјетки зачујем полифонијски глас свих твојих ликова који заједно са тобом, и после толико година, јасно поручују: "Друже, само једном се живи и мре! Треба само умјети и једно и друго."

До наредног читања,

У име читавог овог народа посрамљени,
Елзеар Буфије.

Питања морала у центру неморала; илити у земљи закључаних врата ― човјек са кључем је краљ

   Уколико сте читали Харукија Муракамија онда ће вам ријечи "бол је неизбјежан, патња је избор" бити добро познате. Формула је једноставна, све у животу је ствар избора; хоћу ли сладолед са ванилом или страћателом, хоћу ли црнку или плавушу, хоћу ли Пистолсе или Рамонсе, хоћу ли да упишем факултет или да будем нормалан па да после средње одем на бауштел у Менхенгладбах и, коначно, хоћу ли да останем здрав у глави или почнем да слушам Ану Станић. И та формула је била јасна чак и овом мом, благозатупљеном народу. И тако је вријеме пролазило, младо се вољело, старо је умирало, све док једног дана... ВЕЛИКИ БРАТ! 

   И више ништа није било исто, формула је постала превише компликована. Могућности су сведене на само два "или/или" (прво "или" подразумијева двадесетчетворочасвно гигатронско фабриковање тјелесних излучевина на силиконе Маце Дискреције, а друго "или" подразумијева протест на теразијама са виолином у руци и транспарентом на којем пише "Хоћемо културу, а не reality") ХАХАХАХАХХАХАХХАХАХ, МИ ХОЋЕМО КУЛТУРУ, СРБИ ХОЋЕ КУЛТУРУ.  Опростите, кхм, кхм, елем, пошто је неколицина студената јавности јасно ставила до знања да народ који чита информер, гледа серије Радоша Бајића, весели се уз стихове Неђа са Мањаче и Лаза Магистрале, неће ријалити програме, него хоће, ајтемолимвас, КУЛТУРУ, то нам није било довољно. Погађате шта је услиједило касније? Војска културољубаца са друштвених мрежа која се бори за исти циљ: праведну будућност без пошасти савременог доба aka. ријалити програма. (пошто ти исти програми на западу не постоје већ тридесет година у назад, па им се култура није урушила ни за милиметар) је покренула нови фронт ― онлајн петиције! Овај дио ми је нарочито занимљив, ако у 2015. години мислиш да ће твоје безначајно име на некој, исто толико безначајној, петицији на интернету зауставити Миломира Марића и Жељка Митровића да трпају најгори шљам и отпад друштва у неку луксузну кућу те да исте  приказују читавом народу онда ти је перципирање свијета на нивоу трогодишњег украјинског дауновца одраслог у близини Чернобила, или неког просјечног фудбалера. А борба за културу, уједно и борба за свемоћни лајк, не јењава.

Коментар због којег сам бљуцнуо каже: "Коначно!Има наде за нас КУЛТУРНО НОРМАЛНЕ!

А да ја вас питам (ова кованица ми се посебно свиђа) ко смо то ми културнонормални? У међувремену фотографија дотичног Андрије Јонића је достигла преко 100.000 лајкова на фејсбуку, срачунавајући бројке у себи, мислим да у Србији нема толико писмених људи, кад би све ставили на папир. А чак је чланак о овим душебрижницима са виолинама у рукама изашао и у Куриру, па замисли, драги читаоче, за културу се боре и дневне новине које на дневној бази објаве двадесетак текстова са насловима попут НАДИ МАЦУРИ ОТПАО МЛАДЕЖ ДОК СЕ ЧЕШАЛА НОЖНИМ ПАЛЦЕМ (ФОТО) (ВИДЕО).

  И, нема сумње, читава ова фарса траје,али макар је родитељима скренута пажња на срж проблема. Сходно томе, убрзо су се на фејсбуку појавиле и фотке 30+ ликова који вапе за давно прошлим временима. Е, сад, пошто су нам родитељи сви до једног интелектуална елита овог пољуљаног друштва што у слободно вријеме чита Петраркине сонете док слуша Чајковског, убрзо су се на проблематику надовезали и њихови коментари, садржински изгледају овако "Ееееех, неће мој син да заглави кући гледајући Екрема на Фарми, од сад му дозвољавам само да слуша Џона Ленона и посматра слике Ендија Ворхола." , чек? Стани! Па зар нису некада родитељи дјеци бранили да слушају истог тог Ленона због, до крајности, развратног понашања које се у потпуности коси са сексуалним схватањима шездесетих и седамдесетих година? (а и btw тадашњим поимањем културе)

"- Тата, зашто на овој фотографији Енди Ворхол држи Џона Ленона за пишу? И зашто Џон Ленон  држи Ворхола за пишу? И зашто Ворхол мази груди Јоко Оно кад је она Ленонова жена? Зашто, тата?"

   

   Наравно, оно што сви знамо је да писање петиција неће укинути ријалити програме. И не треба, управо супротно, неопходно је да такви програми у оваквом времену постоје. Поуздано знам, да међу мојим читалачким публикумом има много људи који знају енглески боље од мене, па ипак, одважићу се да и њима преведем овај термин reality, којем, руку на срце, због заступљености англицизама у српском језику и не треба превод, а он значи: јава или стварност. И да, нашли су најбољи могући назив за ту врсту програма, јер на жалост, такви програми за нас и јесу то што им назив и каже, они су наша СТВАРНОСТ. 

   Миломир Марић је један од власника телевизијских кућа које приказују овакве програме, скоро је дао изјаву чији закључак каже "Само сам ставио огледало испред нашег друштва!", и да, то што се приказује - јебига, то смо ми. Да нисмо, не би овакви програми достизали ту вртоглаву гледаност, а достижу је због тога што их прати и огроман дио тог крема друштва које занимају само позоришта и Шекспирове драме. Oh, wait, зашто нам онда позоришта зјапе празна кад је цијена карте мизерних два или три евра? Кажеш народ нема пара, а зар управо толико не коштају дојч и кисела у центру, па ипак одлазиш два пута дневно? Једноставно је нескромно, незрело и интелектуално импотентно постављати питања морала у епицентру неморала. Испашћеш глуп ако уђеш у јавну кућу и осудиш проституцију, а ови студенти на слици изнад, су управо то урадили. Балкан је земља закључаних врата, а још од деведесетих, кључеве у својим рукама држе разни Карићи, разни Митровићи, Саше Поповићи... И управо због тих закључаних врата, чак и да се укину овакви програми, разуларена балава балканска марва би уточиште потражила у ноћним клубовима, сисатим певаљкама, мизантропској глупости, дочецима спортиста, пљувању, примитивизму... Јер, на жалост, не знамо и никад нећемо знати шта се иза тих закључаних врата крије. Сви до једног смо слијепи и онда је сасвим логично да ће једнооки да нам буде краљ.

   А култура? Ако је уопште и има, онда није у тим екранима и дневним новинама, она је у нама, нашим манирима и понашању. Вратићу се флоскули о могућности избора са почетка чланка, само је твој избор хоћеш ли на даљинском притиснути дугме и укључити тв пинк или ћеш читати књиге, гледати представе, устајати старијима у аутобусу, штитити слабије од себе, чувати своје људе, бити добар и према себи и према онима око себе, и на тај начин барем покушати да провириш кроз кључаоницу... Јер, ко зна шта се иза гвоздених закључаних врата, заправо, крије?

До следећег читања.. У ствари, ако ти је добро, онда ништа.
Елзеар Буфије