Габријел Гарсија Маркес – Неко вршља међу овим ружама

   Приповијетка Неко вршља међу овим ружама је написана 1951. године, у двадесет четвртој години пишчевог живота. Објављена је у збирци приповиједака Очи плавог пса (Ojos de perro azul), првој књизи коју је Г. Г. Маркес објавио. 

  Пошто је недеља и киша је престала, намјеравам да однесем киту ружа на свој гроб. Киту црвених и бијелих ружа  какве она гаји за кићење олтара и израду вијенаца. Јутро је било снуждено због ове тмурне и туробне зиме и тако ме је подсјетило на брдо на којем мјештани оставаљају своје мртве. Брдо је огољено, без дрвећа, једва да на њега киши која кап провиђења пошто вјетар прође. Сада када је киша престала а поподневно сунце свакако стврдло клизав успон, могао бих да се попнем до хумке у чијем дну почива моје тијело дјетета, сада већ разграђено и стопљено са пужевима и коријењем.
     Она клечи пред својим свецима. Обузета је молитвом откад сам престао да се мешкољим у соби након пропалог покушаја да се први пут домогнем олтара како бих покупио најмиришљавије и најсвежије руже. Можда бих данас у томе успи; али лампица зачкиљи и она, истргнута из своје преданости, подиже главу и погледа према столици у кутку. Мора да је помислила: "Опет тај вјетар", јер уистину, нешто је зашкрипало поред олтара и просторија се за тренутак зањихала, као да се ускомешао талог давнашњих успомена затомљених у њој. Схватим тада да морам да сачекам нову прилику да бих узео руже јер она је, и даље, будна, гледа тако у столицу, и могла би поред свог лица да осјети шум мојих руку. Сада морам да сачекам да за који часак она напусти собу да одспава своју неизоставну и увијек исту недељну сијесту. Можда ћу тада моћи да се искрадем с ружама и да будем натраг прије него што се она врати у ову собу и опет загледа у столицу.

     Прошле недеље је било много теже. Морао сам да чекам скоро два сата док она није пала у свој светачки занос. Чинило се као да је узнемирена, забринута, као да ју је морила неизвјеснот да је њена самоћа у кући одједном постала пропустљива. Дуго је кружила по соби са китом ружа прије него ју је однијела до олтара. Потом је изишла у ходник и скренула према сусједној соби. Знао сам да тражи лампу. А послије, кад је изнова прошла испред врата и видио је на јасноћи ходника у црној врећастој хаљини и ружичастим чарапама, учинило ми се да је иста она дјевојчица која се четрдесет година раније нагла над мојим креветом, у овој истој соби, и рекла: "Сада када су му подболи штапиће, очи су му отвореније и тврђе". Била је иста, као да вријеме није протекло од оне давне августовске вечери кад су је жене довеле у собу и показале јој леш  рекле: "Плачи. Био ти је као брат.", а она је прилегла уза зид, послушно плачући, и даље натопљена кишом.

     Од прије три или четири недеље покушавам да се домогнем ружа, али она све вријеме бди крај олтара, пазећи на руже појачаном пажњом за коју нисам знао за свих двадесет година колико већ живи у кући. Прошле недеље, када је пошла по лампу, успио сам да саставим киту са најбољим ружама. Никад нисам био тако близу остварења своје жеље. Али управо када сам се спремао да се вратим на столицу, изнова сам чуо њене кораке у ходнику па сам на брзину размјестио руже по олтару; онда сам је угледао на довратку високо уздигнуте лампе.

    На себи је имала врећасту хаљину и ружичасте чарапе, али лице јој је било озарено као након неког откровења. Није тада личила на жену која већ двадесет година гаји руже у башти, него на ону исту дјевојчицу коју су оно августовско вече довели у сусједну собу да се пресвуче и која се сада враћала са лампом, удебљала и остарила, четрдесет година касније.
     Моје ципеле још имају скорени слој блата који им је остао од оне вечери иако су се двадесет година сушле поред угашеног огњишта. Једног дана сам пошао по њих. То је било пошто су затарабили врата, откачили хљеб и гранчицу алоје са прага и однијели сав намјештај. Сав намјештај, осим столицу у кутку на којој проводим све ово вријеме. Знао сам да су ципеле остављене да се суше и да се њих нису ни сјетили кад су напуштали кућу. Због тога сам пошао да их потражим.

     Она се вратила много година касније. Толико времена бјеше прошло, да се мирис мошуса из сусједне собе измијешао са мирисом прашине и ситним, сувим задахом инсеката. Био сам сАм у кући у сједио сам у кутку, чекајући. А био сам научио да разликујем жагор дрвета у распаду од лепета ваздуха који стари у затвореним просторијама. Тада је она дошла. Стала је на врата са кофером у руци, једним зеленим шеширом и истом памучном врећастом хаљином коју одонда више није ни скинула. Још је била дјевојче. Још није била почела да се гоји нити су јој глежњеви разливали испод чарапа, као сада. Био сам прекривен прашином и паучинама када је отворила врата а у неком кутку куће зрикавац је ућутао након двадесетогодишњег пјевања. Али упркос томе, упркос паучинама и прашини, изненадног кајања зрикавца и новог узраста придошлице, у њој сам препознао дјевојчицу која је оне олујне августовске ноћи пошла са мном у шталу да тражимо птичја гнијезда. Тако како је стајала на вратима, са кофером у руци и зеленим шеширом, изгледало је као да само што није вриснула, само што није почела да говори оно што је рекла када су ме у трави штале нашли како лежим наузнак и даље држећи пречке сломљених мердевина. Кад је до краја отворила врата, шарке су зашкрипале и прашина са таванице је пала у налетима, као да неко лупа чекићем на скели. Онда је она застала уоквирена свјетлошћу, а потом је до пола ушла у собу и гласом којим се обраћамо онима који спавају рекла: "Дијете! Дијете!", а ја сам остао непомичан на столици, укочен и испружених ногу.
     Помислио сам да долази само да разгледа собу али је остала да живи у кући. Провјетрила је собу и било је као да је отворила кофер па да је из њега изашао стари мирис мошуса. Други су били однијели намјештај и одјећу из шкриња. Она је само однијела мирисе из собе и двадесет година касније их враћала. Поставила их је на своје мјесто и изнова направила мали олтар; исто као прије. Само њено присуство било је довољно да се обнови оно што неумољива темељитост времена бијаше порушила. Отада једе и спава у сусједној соби, али дане проводи у овој, разговарајући ћутке са свецима. Поподне сједи на столици за љуљање поред врата и крпи одјећу док услужује оне који долазе да купе цвијеће од ње. Увијек се љуља док крпи. А када неко дође по киту ружа, завлачи новац у набор на марами око струка и неизоставно каже: "Узми оне са десне стране, са лијеве су за свеце".
     Тако је провела двадесет година на столици за љуљање крпећи своје крпице, љуљајући се, посматрајући столицу у кутку као да сада не пази на дјечака који је с њом дијелио поподневна дјетињства, него на обогаљеног унука који ту сједи у кутку још откад је баби било пет година.

     Можда сада, када поново сагне главу, успијем да се примакнем ружама. Ако стварно успијем, отићи ћу до брда, ставићу их на хумку и вратићу се на своју столицу, да сачекам дан кад се она неће вратити у собу и када ће престати бука у сусједним собама.

     Тога дана ће се све измијенити, јер ћу ја поново морати да изиђем из куће да некоме јавим да су жени са ружама, оној што живи сама у оронулој кући, потребна четворица мушкараца да је одведу на брдо. Онда ћу напокон бити сам у соби. Али, зато, она ће бити задовољна. Јер тога дана ће сазнати да није невидљиви вјетар тај који је допирао до олтара и вршљао по њеним ружама.

     

Топ 10: Најбољи панк албуми свих времена

Пази, ако си више пута у животу изговорио punk's not dead него Оче наш, ако си у средњој маркером цртао чирокане Здравку Чолићу на постерима, ако те је жена шутнула јер си се пијан на свирци полупао са органима реда док си се драо На нашем грбу, још бакља гори.. ако ти професорица математике није дозвољавала да уђеш на час због спорних стихова на мајици (ја сам мушка свиња без имало морала – само ме занима да ли би ми дала, од Панкреаса), и ако стомак почне да ти се окреће центрифугалном силом сваки пут кад неко помене Вучића, Ђукановића, Милошевића, Ђинђару... и све политичке манипулаторе до Николе Пашића, онда си, јебига, у курцу – панкер си и нема ти спаса. И ова листа, текст за петнаести-шеснаести јануар 2016. је дефинитивно за тебе. Ово су, по мишљењу аутора Иницијалне каписле најбољи панк албуми, икад. (Нису нумерички поређани јер,  јебига, нема шансе да се одлучим који је најбољи свих времена, а који нијe). Eлем, уживај у читању и, наравно, сви предлози, коментари и сугестије су пожељни к'о Астон Вили добра серија за останак у Премијер Лиги, под хитно!

Клеш – London calling (1979)

Не знам да ли је то због Страмера који је, слободно могу рећи, неприкосновена легенда урбане поп културе (музичар, текстописац, глумац, друштвено ангажовани радник, шмекер, пјевач...) и човјек који је извршио огроман утицај, не само на панк, већ и на рокенрол уопште.. или због тога што се Клеш никада није либио да у панк мелодије уплете и мало регеа, рокабилија, џеза, ска, соула и фанка, Клеш ми је одувијек био најоригиналнији панк бенд. Једна од оних група за коју слободно можемо рећи оно one in a million, а да то буде без претјеривања.

Њихов албум London calling је, што се мене тиче, њихов најбољи, а по многим критикама је и један од најбољих рок албума свих времена. За собом је оставио ствари попут Guns of Brixton или, управо, London calling, које су временом постале дио опште културе у Енглеској (сјећам се једног прилога о Лондону за Олимпијске игре, нумера Лондон зове им је, заједно са Anarchy in UK Пистолса, послужила за позадинску музику. Е па, замисли, кад се једна тако велика нација промовише, читавом свијету, твојом пјесмом... Није то мала ствар, никако).  Звук о којем не вриједи трошити ријечи, манир Клеша, лондонски шмек, Страмеров распукли глас.. Све то су чиниоци који су Клеш одвели на ову листу, али и на гомилу сличних. Бенд који вриједи, албум који ће остати упамћен.

Мисфиц – Famous monsters (1999)

Прошли албум о којем сам писао је имао 19 епохалних нумера, овај има једну мање, и управо толико је мање епохалан – за зеру. Мислим, већ сам писао о оригиналности, али ако је неко у панку био оригиналан то су били јебени Мисфици (самим тим што су основали читав нови жанр, мислим на хорор панк).

Албум Famous monsters је куван неколико година, а кад је изашао представљао је прави бум и Мисфици никад нису били популарни као тих година, а то је постданзинговска ера. Они који уз музику воле и кинематографију, посебно хороре, сконтаће већ при првом погледу на омот да је у питању омаж хорор индустрији (и часопису Famous monsters of filmland) oсим тога, и неке пјесме су везане за филмове (Forbbiden zone је ствар за филм The planet of the apes).
Албум је у толико бољи због чињенице да не престаје да изненађује, бенд који једноставно није предвидљив, напротив, Мисфици су креативни и знају да анимирају публику (гуглајте њихове лајв наступе) али и, итекако, добро знају да свирају.

Што се мене тиче, најбоље ствари са албума су Descending Angel (пјесма коју је, једноставно, морао да слуша свако ко ме је упознао) и Hellena (има један тренутак током пјесме, мислим да је негдје на минут и по, за који један мој друг тврди да је најбољи моменат у историји музике, наравно да се не слажем са њим, али...)

Дакле, у колико сте љубитељи хорор тематике, предлажем вам сабласне момке који свирају као да нису панкери (добро).

Cock Sparrer – Shock Troops (1983)

Реално, као и сваки окорели гробош, сморио сам богаоца са овим албумом. Озбиљно мислим да сам пјесму Take 'em all у животу више слушао него глас рођене мајке, и напамет знам читавих 53 минута и 27 секунди колико албум траје. Осим тога пјесме We are coming back и Take 'em all су прве пјесме које сам научио на енглеском (то је био период кад сам још носио праћку, малтретирао комшинице и гледао Покемоне) у животу.

Што се самог албума тиче, као што је случај са Мисфицима, има 18 пјесама (сад ће неко помислити "пази ових панкерчина ал' им није мука да свирају", а нема појма да пјесме трају три минута максимум), и изашао је 1983. године, мислим да је Боксујућим пијетловима то други албум по реду, и представља праву библију за радничку класу и скињаре ол араунд д врлд.

Осамнаест легендарних пјесама, међу којима су већ монументалне Riot squad (то је она ствар по којој ће гомила Oi гаражних бендова себи касније давати имена) или England belongs to me (незванична химна енглеских панкера, скињара, навијача... прерађена гомилу пута).
Ово је најбољи Oi албум икад направљен и то од стране једног бенда који и данас, четрдесетак година касније, води исту политику, није се комерцијализовао, и што је најбитније, још увијек свира. Преслушајте обавезно овај албум (мада вјерујем да већ јесте) и, мој предлог, ослушните и Guilty as charged, такође маестрално панк издање момака који смрде на пабове, фудбал, и понос.

Рамонс –  Rocket to Russia (1977)

Мислим да је искочио у децембру, и то крајем децембра, дакле можемо рећи да је датумски на ивици са 1978. годином, и трећи је студијски албум америчких панкера. Ово је албум који је одредио Рамонсе и дефинитивно обликовао њихов звук, и албум после којег је оно одбројавање "one, two, three, four.." пред почетак пјесме дефинитивно, заувијек, ушло у рокенрол.

На албму је 14 пјесама, а неке од најпознатијих су Sheena is a punk rocker, Rockaway beach и Teenage lobotomy које су, неке од одредница, зашто је овај албум на 105. мјесту 500 најбољих албума свих времена према часопису Ролингстон, и на листи десет најбољих албума икад, према Иницијалној каписли.


                               

Наравно, тешко је одредити да ли је ово најбољи албум Рамонса, али је свакако албум који је за Рамонсе исто што и Лондон Колинг за Клеш, или Нвм д Болокс за Секст пистолсе. То је албум који их је профилисао, и који их је начинио омиљеним бендом гомиле америчких средњошколаца којима је био пун курац ауторитета, квазидемократије, спорог рокића седамдесетих и забрана. Рамонси су били панк јер су са собом носили слободу – љубав и слободу.

Dead Kennedys – Fresh fruit for rotting vegetables (1980)
Крепали Кенедијеви су увијек, прије свега, били антиполитички бенд, ово је њихов први албум, и сам наслов се односи на усрано економско стање за које су заслужни... погађате ко? Политички говнари.

И већи дио од четрнаест пјесама које су се нашле на албуму су политички мотивисане. Наслове ваљда не морам ни да помињем, нема шансе да већ сви не знају да су главне ствари на албуму Holiday in Cambodia, California uber Alles, Kill the poor... Све те пјесме, панк химне, на једном албуму. Већ вам је јасно да је у питању првокласно музичко ремек дјело, које је Кенедијеве, већ неколико мјесеци након објављивања, експресно транспортовало на Олимп панк звука.

Кад мало боље преслушам дискографију Кенедијевих сконтам да су пљунули сваког ко је заслужио да буде пљунут, оригинални и саркастични, Кенедијеви нису штедјели никог (нарочито либерале и десничаре) и први су, међу панкерима, устали против фашистичког зла које се полако, али сигурно, ширило међу панк публиком (преслушај ствар Nazi punks fuck off).

Кенедијеви су, биографски посматрано, међу највећим царевима на овој листи (мислим, прозивали су и гувернере, и генерале, и премијере... јебени Бијафра се кандидовао за градоначелника Сан Франциска својевремено) али и имају највећа муда. Дакле, капа доље за један од највећих хардкор панк бендова икад, и мјесто на листи највећих панкера до дана данашњих.

Dropkick Murphys – Signed and sealed in Blood (2013)

Знам да ће гомила вас сад рећи "извали му раскорака, прво седамдесете па садашњица", али јебига, Дропкик Марфис заслужују да се нађу на овој листи, а Потписано и запечаћено крвљу је дефинитивно њихов најбољи албум.

Сјећам се кад су 2012. године на фејсбуку објавили најпознатију ствар са овог албума Rose tattoo, која ће касније постати и нешто попут химне зајебаних момака из Бостона, и то је била најава за најзначајнији албум у њиховој каријери. Има неких осамнаес' пјесама (укључујући и шест бонус нумера) и најпознатије су Rose tatto, The Boys are back и The Battle rages on.

Марфиси свирају ирски панк прошаран грубим гласом и смјењивањем тврдих и меких мелодија. Они нису основали ништа (осим, можда, тренда, да фанови тетовирају њихов логотип што ће им касније послужити као бесплатна улазница за наступе), нису најбољи у струци, нити су створили албум који је подигао револуцију... али дефинитивно јесу усвирани и знају како се праши, јесу на бранику панк звука и врло добро овај жанр одржавају живим.

Сајнд енд силд ин блад је албум снимљен прије, тек, три године, за име је посудио ријечи из своје пјесме, која је, пак, те стихове посудила из ирске народне традиције, врло је нов у овом жанру, али већ је, што се мене тиче, међ' најбољих десет албума у панку свих времена, раме уз раме са албумима Блек Флега, НОФИКСа,  Експлојтеда, Пистолса и осталих генерала панк звука.

Секс Пистолс – Nevermind the bollocks, Here's the Sex Pistols (1977)

Је л' морам да смарам? Мислим, да ли вриједи трошити ријечи?
Ето, ово је, нажалост, једини албум Пистолса, али је један од најлегендарнијих албума свих времема.  Контроверзан и обојен анархијом колико и Пистолси, албум чије име, бих, некако збркано превео "Зајебите свештенике, стижу Секс Пистолси" је већ по објављивању уздрмао многе стубове друштва (почевши од хришћанске заједнице па надаље).

Издање које је извршило огроман утицај на многе нараштаје, пљунуло на читаву краљевску породицу и британску владу (на челу са краљицом Елизабетом) и, из дремежи, пробудило успавану енглеску омладину.
Многи, који су опоненти америчком мишљењу да су панк правац основали Рамонси, сматрају да су оснивачи панк рока управо Секс Пистолси, а тебе бих, поштовани читаоче, љубазно замолио  да, уколико ниси чуо за пјесме попут Good save the Queen, No feelings или Anarchy in the U.K. престанеш да долазиш на странице овог блога јер то није мејсто за твоју маленкост (друга могућност ти је да дигнеш руку на себе). Идемо даље...

NOFX – Punk in Drublic (1994)

Нофикси су побуњена америчка ђеца. Средњошколци са џитрама који су прашили почетком деведесетих и који су, својим убрзаним ритмом, кратким рафалским рифовима, релативно брзо освојили монопол на уши заљубљеника у панк звук. Њихов први албум је drunk.. овај punk in drublic, који, са својих 17 нумера чини окосницу тиниџ панк звука који, јебига, вртоглаво изумире радом Грин деја (посљедње године стваралаштва) и, нажалост, чак и у јефтиним америчким колеџ филмићима са Крис Евансом препушта пиједестал меканој поп музици.

Препоруке са албума:
Don't call me white.

Rancid – ... and out come the wolves (1995)

Океј, петак је вече, и морам признат' да ме је мало сморило креирање овог чланка, а и ортак ме мучи да излетимо напоље, сходно томе, писаћу нешто краће.
Ренсид стављам због пуке чињенице да нисам испоштовао ниједан бенд који је, макар донекле, форсирао ска звука, а Ренсид то, свакако јесте.

Уз Смеш, Офспринг, Гриндеј.. били су, носиоци панк музике деведесетих. Њихов албум and out come the wolves, изашао, неђе исте године кад и ја, има читавих деветнаест нумера (колико то сад већ дође, имамо око стотинак пјесама у овом чланку?). Од којих су мени омиљене Time bomb (обавезно преслушај) и Olympia WA.

                                     

Pennywise – Full Circle (1997)

Чекај мало, нисам још отишао да пијем.
Пун круг је четврти студијски албум Пенивајза, изашао је сетног априла 1997. године и зацементирао калифорнијске панкере међ' најбоље музичаре тог жанра деведесетих година. Има четрнаес' нумера, од којих  најпознатија, четрнаеста по реду, је БраЦка химна, посвећена палој браћи (басисти Џејсону Тирску, другарима Тиму Калвину, Карлосу Кентону и Тому Николсу), момцима чија ће имена гомиле панкера узвикивати наредних двадесет година Canton, Colvin, Nichols.. this one is for you. И мање-више, та пјесма је разлог због које је овај албум досегао тај статус култа, емоција и понос са којима се стихови те ствари изговарају не може бити измјерена неким реалним параметрима (јебига, свако ко је некад изгубио ортака зна у чему је снага те пјесме). Осим пјесме Bro hymn издвојио бих пјесме Broken и Go away..

Е, сад стварно одо' да лочем. Ал' за крај, у духу ВочМоџоа, додаћу и неке honorable mentions, да не буде да сам масу легенди изоставио, дакле: The Offspring - Americana (1998), The Damned - Strawberries (1982), Perkele – No shame (2002), Black Flag – Slip it in (1984), Sham 69 – Thats life (1978), Bad religion – No control (1989), The Exploited – Punks not dead (1981), Cockney Rejects – Oi! Oi! Oi! (1999), Social distortion – Social distortion (1989), Buzzcocks – Singles goind steady (1979), Antinowhere league – We are... league (1982), Agnostic front – Riot! Riot! Upstart (1999), The Partisans – Police story (1992), The Adicts – Song of praise (1981), Descendetns – Milo goes to college (1981), Anti flag – Die for governmant (1996), The Specials – Specials (1979), Toy Dolls – Apsurd ditties (1993)  ...

Био млад или сед – punk's not dead!

Шта значи бити велики глумац?

Имају Гоблини оне чувене стихове волим свог доктора, доктора Хофмана (које мора да су написали кад им дроге, по свему судећи, нису биле страна категорија). Онако, по дифолту, и ја отпјевам ове стихове кад ми треба лијечење доктора за душу (а биће јасно онима који ме знају) свакако не мислим на наркотике, или сличне глупости. Па ће, осим књижевности, мој секундарни лијек за душу напаћену бити филм, а један од хирурга господин Дастин Хофман.

Увијек се ражалостим кад видим шта је Холивуд направио од толиких великана. Почевши од Роберта де Нира и Паћина па до Николсона. Сви су постали налик на карикатуре које се провлаче од наслова до наслова јер је режисерима већ постало јасно да ће само појављивање ових имена, и прије гледања, код публике створити слику ремек дјела о том филму. Е, то је срање. Срање које није било наклоњено ни Дастину Хофману, и срање због којег ћу се, ко пијан плота, у овом чланку држати оне тезе шездесете,седамдесете и осамдесете — то је филмска индустрија. Прије него што су покварени опсенари замутили воду својим компјутерским ефектима, курвама-моделима, лошом музику, јефтиним блокбастерима и типично америчким ускликом боли ме курац што је срање, битно је да је запаковано у најскупљу глазуру.

A стварно нема много глумаца који су, прије њега, са оваквим изгледом од себе направили холивудску звијезду.

Са својом богатом каријером (преко педесет филмова) Хофман је постао, како би Англосаксонци рекли, Mr Big, освојио је два Оскара, пет Златних глобуса, три БАФТА награде, и једног Емија. Међутим, живот му је подарио још награда (има шесторо дјеце и двоје унучади). Амерички институт за филм му је 1999. године одао почаст за изузетан доприност глуми, те га тако сврстао у ред најбољих глумаца које је америчка школа филму подарила.

Осим тога, постоји још гомила занимљивости везана за живот славног глумца. Био је цимер великом Роберту Дувалу, држи Гинисов рекорд за највећу старосну разлику икада одглумљену (у филму Little big man глуми Џејкоба Креба од његове седамнаесте до сто двадесет прве године живота), добио је име по, такође, великом глумцу, Дастину Фарману, једном је током снимања изгубио скоро половину прста али је ипак наставио снимање...

Његови најславнији филмови су:Дипломац, Тутси, Крамер против Крамера, Лептир, Кишни човек, Кука... и сви се могу сврстати у галерију највећих. Али ја ћу, укратко, рецензирати само три његова филма која су ми највише прирасла за срце.

                                   Дипломац (1967)

Какав филм... Једном ми је цимер причао како му је професор  Српског језика и књижевности рекао да је ово филм који се мора гледати након завршетка средње школе. И баш то је, отприлике, био период када сам ја први пут погледао Дипломца. Мало је рећи да сам био запањен.

Овако, што се филма тиче снимао га је Мајк Николс, тада још увијек млад режисер али врло обећавајућ сходно чињеници да је већ имао номинацију за Оскара за филм Ко се боји Вирџиније Вулф?, снимао га је инспирисан, релативно непознатим, романом Чарлса Веба. Кад је почео да бира улоге некако су му се наметнули Ворен Бејти и Роберт Ретфорд. Међутим, Бејти је био заузет снимањем, чини ми се, филма Бони и Клајд, а Ретфорд је (јебени смарач) изјавио да изгледа превише атрактивно да би играо улогу збуњеног студента на животној раскрсници (капирам да се сморио кад је извалио да je партнерка у филму требало да му буде једна од најбољих МИЛФова на платну, Ен Бенрктофт), па је улога, сплетом околности, припала једном непознатом и неафирмисаном типу који је неспреман и збуњен дошао на аудицију, несвјестан чињенице да му управо та збуњеност доноси улогу.

Многи су мислили да је проблем што Хофман са својих тридесет година глуми двадесетогодишњака, али овај се, на уштрб мишљењима, одлично снашао. Чак је занимљиво да је госпођа Робинсон (Бенкрофтова) у филму старија од Бенџамина (Хофман) читавих тридесет година, док је  у стварном животу је од њега старија само пет љета.

Не волим да спојлујем кад пишем рецензије, међутим, чини ми се да је овај пут то неминовно, али ћу се трудити да будем суптилан. Неће да боли. Дакле, радња је сведена на ружу проблема који се врзмају у Бенџаминовој глави након завршетка средње школе, а најоштрији трн на стабљици те руже је сексуално промискуитетна госпођа Робинсон, која од младог Б. Б-а, тражи, кхм... можете да претпоставите шта.

Госпођо Робинсон, ви покушавате да ме заведете...

Касније ће, сплетом резличитих околности, доћи до гледај мајку, бирај ћерку ситуације. У којој ће побиједити и љубав, и генерацијски јаз.
Филм је временом досегао статус култа, и управо ова сцена коју сам истакао фотографијом ће постати једна од најпознатијих сцена у свијету филма (нешто као она сцена туширања из Хичкоковог Психа). И тај статус култа је толико јак да вас, озбиљно, могу сматрати глупим у друштву уколико нисте погледали овај филм.
 Осим сјајних кадрова и сјајне глуме, морам истаћи још један битан фактор међу свим квалитетима овог филма, музику. Двије главне теме филма су The sound of silence и, мени у последње вријеме јако битна, Scarborough fair, величанственог, можда најбољег рок дуа свих времена, Сајмона и Гарфанкела.


                                

Дакле, уколико нисте, а чврсто вјерујем да јесте, одгледај обавезно Дипломца, јер је мало рећи да је филм легендаран. Па, није ни чудо што је један велики критичар о њему изрекао сљедеће: Овај филм је најбоље портретисао постсредњошколски осјећај потрошености са којим ће се публика моћи идентификовати заувијек. Ово је комедија трагедије, дјело у којем се младалчки идеализам младића сусреће са неизбјежним смртонсним ударцем.
Филм је покупио пет Златних глобуса и двије номинације, Оскара за најбољу режију и још шест номинација за награду Академије, и пет БАФТА награда уз још двије номинације.

                          Крамер против Крамера (1979)

...је драма Роберта Бентона (његов најбољи филм) која је номинована за чак девет Оскара, а од тога је остварила, импресивних пет (Оскар за најбољи филм, за најбољег режисера, за најбољег главног глумца, за најбољу главну глумицу и за најбољи сценарио).
Не би било поштено да кажемо да је за величину овог филма заслужан једино Дастин Хофман, поред њега ту је и велика Мерил Стрип, и тај пар ће касније многи прогласити најбољим глумачким паром седамдесетих година (а ви знате који су све филмови снимљени те деценије).

Радња (јебига: опаки спојлери) почиње оног момента кад Џоана (М. Стрип) напусти свог супруга и остави га самог са дјететом, у малом стану на Менхетну. У том смилу, наслов филма можемо тумачити на два начина. Први је да је Крамер против Крамера сукоб на релацији отац и седмогодишњи син, а други је да наслов заправо представља борбу за право на старање о дјетету коју ће његови родитељи покренути након развода.
Сјајна глума и Дастина и Мерил, уз много импровизација (рецимо сцена када Хофман у ресторану разбија чашу са вином није планирана, у једном тренутку је Дастину пало на памет да би на тај начин могао да зачини читав филм па није поступио по сценарију, отуда забезекнут израз лица Мерил Стрип). А и мали Џастин Хенри, који са осам година глуми седмогодишњака, је поносни носилац рекорда да је најмлађи глумац који је номинован за Оскара, и по мом скромном мишљењу уз малог Осмента из филма Шесто чуло и Денија Лојда који глуми Денија у Кјубриковом Исијавању један од најбољих клинаца глумаца, ever.

Двојица Крамерових

Након борбе за старатељство Џоана ће одлучити да је за малог ипак боље да остане са оцем, у том смислу је и крај филма (посљедња сцена приказује врата лифта која се затварају, у лифту је Џоана која одлази код малог Билија да му објасни да ће, упркос одлуци суда, он остати са оцем).
Такође, филм је покренуо и бројне полемике везане за чињеницу да предност у борбама за старатељство углавном добијају жене. У том контексту је и реченица Теда Крамера ових дана се жене боре за једнакост, са чим се ја у потпуности слажем, и треба да нам буду једнаке. Али ако је тако, и ми треба да будемо једнаки њима у борби за старатељства.

Хофман ће једном приликом изјавити да улога Теда Крамера можда није његова најбоља, али је свакако његова омиљена улога. До данашњих дана, Крамер против Крамера ће остати један од омиљених родитељских филмова.


                                Кишни човјек (1988)

По мом скромном мишљењу најбољи филм што се ове тројке тиче. Такође може да се похвали великим бројем Оскара (за најбољег главног глумца, најбољег редитеља, најбољи филм и најбољи сценарио).
Кишни човек којег бих ја радије назвао Rainman (они који су гледали филм знају и зашто) је филм за све и за сваког. Једноставно не постоји вриједносни критеријум који овај филм не испуњава, спада међу омиљене филмове у оквиру широких народних маса, и слободно могу рећи да је у питању остварење без мане.

Рејмонд и Чарли Бебит

Дакле, да не бих претјерао са хвалоспјевима, осврнућу се на радњу. Она је везана за Чарлија Бебита (Том Круз) који открива да је његов отац оставио мултимилијонску овставштину његовом брату. Међутим, њему је сасвим непознато да уопште има брата, кад пође да га тражи наићи ће на аутистичног Рејмонда, који води свој мирни и устаљени (и превише устаљени) живот по строгим правилима у болници. Међутим Рејмонд не пати од класичног облика аутизма, он пати од синдрома саванта, а тај синдром подразумијева невјероватну развијеност појединих талената (Рејмонд ће остати згранут кад схвати да његов брат бројевима барата боље него било који компјутер, али са друге стране, не може да ријеши неке најпростије ребусе).

Већ вам је јасно да је једна оваква улога итекако захтјевна, Рејмонд не показује никакве емоције током читавог филма, остаје празан и загонетан, сходно томе сваки гледалац лик посматра и доживљава на свој начин (као слику Казимира Маљевича Црни квадрат на бијелог подлози). И многи ову Хофманову улогу, а ја изражавам сагласност, сматрају најбољом од свих његових улога.

Касније је Кишни човјек, такође, досегао статус култа па је референциран од стране многих режисера, тако да се омажи овом великом филму могу примијетити у многим остварењима, рецимо, појављује се у неколико епизода серије Симпсонови а сам наслов филма је временом прешао у самосталан појам, па се у многим земљама термин Rain Man жаргонски употребљава када се говори о аутистичним особама.
Хофман је и за овај филм добио Оскара за најбољу улогу, а приликом додјеле својим колегама, који су такође били номиновани, поручио је У реду је ако нисте гласали за мене, момци, јер нисам ни ја за вас.


Дастин има седамдесет девет година, не одустаје од глуме и живота. И кад год се будем сјетио његовог имена, обавезно ћу парафразирати оне стихове Гоблина; Имам свог доктора, Дастина Хофмана.

Париски круг српског сликарства – Љуба Поповић

Испреплетано растиње, плавичасте измаглице, очи свемира, чврстина ваздуха и прозрачност воде, имагинацијска компонента у којој се јасно ишчитавају најтајновитији предјели људске душе... Нећете бити далеко од истине уколико помислите да се, по аутоматизму, служим терминологијом коју користе неке главе из сликарске критике, међутим, уколико вам кажем да је данашњи чланак посвећен, нашем и вашем, Љуби Поповићу, схватићете да је такав чин до крајности оправдан.

Бретон је говорио о сликарству као о диктату мисли, и једно такво схватање је сасвим прихватљиво и што се Љубиног дјела тиче, међутим, његов диктат мисли је подређен контроли разума, али и естетској и моралној преокупацији.

Ајмо сад мало википедијски. Љуба је наш сликар и академик, живи и ради (гдје би друго?) у Паризу,и кључ је лозинке фигуративног сликарства XX вијека и за њега слободно можемо рећи да је у сликарству, исто што и Павић у књижевности. Његово дјело се никада није могло наћи у категорији "већ виђено", јер је у читавој својој сложености и дубини, оно остало нетакнуто и ново. Његови мотиви су чудесне појаве, чудесна бића, форме које су врло бојажљиво нагомилаване, грађене од познатих и чврстих геомтеријских фигура. 

 Изгубљене душе (2007/2008)

А боје су суптилне и ненаметљиве једнако колико и мирно око, по менталитету српског, али по ерудицији и сликарском умијећу, француског аутора, човјека широке културе, истанчаног познаваоца и историје сликарства и историје цивилизације уопште. У његовим дјелима су садржани ребуси и загонетке модерног свијета, модерног али ипак у натуралистичко-традиционалном амбијенту. Љуба нам показује пут до границе сликарства, али таман кад наше око допре до ње, постаје разумљиво да је у питању врло јасна визуелна варка. У Љубиној фикцији, границе се приказују, али не постоје.

Космичка свест (1975)

И три су чиниоца преусмјеравала Љубин сликарски развој: рефлексија, имагинација и посвећеност. Он се примакао карактеристикама надреализма али никада није слиједио надреалистичку поетику. Умјесто тока урањао је у мистично и имагинарно, али са врло малим примјесама реалног које су ту, тек толико, да нам дају конкретан увид у мајсторство његове мисли. 

Жена таме (2001)

Можда посматрача, у први мах, могу засијенити маштовитост, симболи, ритам облика, нејасни обриси, а потом, филигранске вертикале неке сабласне архитектуре, али управо ти мотиви представљају оно што бих ја ословио Љубином чаролијом. 

Плави манастири (1989)

Временске гробнице (1998)

Осим што је, несумњиво, један од највећих српских сликара Љуба је и велики човјек. Познавалац је књижевности, музике и стрипа. Један је од чланова (заједно са Леонидом Шејком, Ољом Ивањицки, Милићем од Мачве и многим другим великанима) Медиале, и члан САНУ. Имао је преко шездесет самосталних изложби, пријатељ је Ренеа де Солијеа...
Љуба данас још увијек ствара, има двије кћерке, Тијану и Адријану, осамдесет двије године на леђима, статус најбољег српског живог сликара и, од мене, скромно признање да је једини српски сликар који је приказао, у стварности немогуће, комбинације из снова и то толико мајсторски да се чини да су оне посве истините. Неки кажу да је могао и раније да пође у Париз како би упознао (на почетку цитираног) Бретона, а ја се радујем јер је закаснио и задржао се још мало у Београду, јер на тај начин је ипак остао наш (његови унуци, премда од очева Француза, ипак знају да говоре српски). Један је Љубомир Поповић.