Балада о сланом мору

    "Нисам ја створио Корта, сигуран сам да је по среди феномен ауто комбустије. Он живи. У осталом, не знам да ли ја сањам њега или је обрнуто." - Једном приликом је изјавио неприкосновени геније и господар стрипа Хуго Прат. Том приликом је говорио о свом најпознатијем јунаку, човјеку који је својом танком цигаром и морнарском капом разбио границу између стварности и фикције, сходно томе, није ни чудо што се многи поштоваци стрипа и данас питају "Је ли Корто уистину постојао?!".На то питање нећете пронаћи одговор на страницама овог блога, и не покушавајте, у ствари, било би боље да скокнете до неке стрипарнице и поручите Баладу о сланом мору или Бајку из Венеције, додуше, не могу да кажем да је лако доћи до сваког броја стрипа, али свако ко се разумије у писање, књижевност и умјестност, зна да труд, који би у том случају био утрошен, није нимало узалудан.

    Ово није класичан стрип, у ствари, тешко да би било која прича о Корту Малтезеу могла бити урамљена у сурове калупе тог појма, прије би одговарао термин "роман" или (да ми се не наљуте колеге књижевници) "роман у стрипу", свако ко је имао прилике да чита неку свеску о Корту зна да је у питању остварење које сасвим заслужује да буде названо цртачком књижевношћу. Ја сам и раније писао о феномену стрип културе (читај: Међ' зидинама Бонелијевог замка) али чак ни Дилан Дог (чији сам искрени љубитељ и колекционар) није успио дотле да уздрма читалачку јавност и да досегне тај ниво култа. Корто Малтезе је у стрипу успио да уради нешто слично ономе што је бенд Џој Дивижн урадио у музици, док је постојао није био наметљив, али када га више није било, сви су постали свјесни дубоког и неизбрисибог трага који је оставио. 

    Не постоје границе када се ради о Корту Малтезеу, сценирање није суво писање, а цртање тананим клупком акварела постаје сликарство. Чак је и Хуго Прат говорио да његов цртеж треба да буде писмо које се наставља на исписани текст, цртеж и сценарио морају да буду једно. Тако је постигао оно што се у свијету стрипа популарно назива "Хуго Прат револуцијом", док је у нехату и ненамјерно стварао врхунац наративне умјетности 20. вијека, помијешао је цртеж са ријечју, сликарство са литературом и море са облацима. 

   Сигуран сам, у ствари, сад већ могу да тврдим да није могуће разумјети Корта уколико га не читате онако како би читали неку Бајронову или Јесењинову пјесму, Хуго Прат је својим писањем и цртежима успио на најбољи начин да докаже да је могуће насликати поезију. Створио је лика који неће бити забаван свима, сам стрип није намијењен претјерано широком читалачком публикуму, више ја за усамљенике, чудаке и индивидуалце какав је, рецимо, Гил Пендер којег тумачи Овен Вилсон у филму Вудија Алена "Поноћ у Паризу". Оно што суптилно покушавам да кажем је, да ако вам се истовремено не свиђа и естетика Чарлса Буковског и Пабла Неруде не покушавајте да читате Корта, он је заснован на укрштању литерарних микрокосмоса, растрзан је између мириса Пацифика у јесен, вјетра који љуља неуредне крагне на његовом морнарском капуту и пролазних љубави. 

   Корто Малтезе је филозофски стрип, и баш попут океана на којем се одиграва већи дио радње, дубок је у својој ирационалности, апсолутно неистражен у својој мистериозности, а управо та романтична мистериозност која прогања Корта Малтезеа је оно што чини његову личност таквом каква је, један мој колега блогер га је једном приликом фино назвао човјеком који сања отворених очију, и управо је то кључни појам,  Корто је, како би га ословила енглеска браћа, day dreamer. Десило се једном да је Лаза Костић, приликом говора о једној о својих најљепших пјесама (а није Санта Мариа...) изјавио да сви људи имају два стања, сан и јаву, али да само пјесници имају три, сан, јаву и стање међу јавом и мед сном, рекао бих да је читава радња о овом јунаку смјештена управо у то стање - Корто Малтезе не престаје да сања. "Такви су и многи други"- закључио би површни посматрач, али не, Корто Малтезе је један и непоновљвив. Дакле, ако би мени поставили оно питање са почетка овог текста, рекао бих вам "Корто Малтезе је итекако жив".

    Наравно, немогуће је овог јунака смјестити само међу корице стрипа, он је успио да се истргне и досегне домене позоришта, музике, филма... Снимљено је неколико позоришних адаптација, Силвија Флес је снимила сингл, а код нас је, још давне 1987. године, Зоран Стефановић написао позоришни комад "Острвске приче" по мотивима из Пратових романа. Већ годинама Корто Малтезе представља предмет многих докторских дисертација (само у Француској је написано око седамдесет), проучавају га социолози, историчари умјетности, књижевници и естетичари. Међутим, још увијек нико од њих није дао конкретан одговор на питање "Ко је заправо Корто?", све што о њему знамо је да је непоправљиви романтик, борац за слободу и правду, заљубљеник у живот и ништа не препушта случају, чак је, још док је био мали, очевим бријачем у длан урезао линију среће одређујући судбину као ствар избора, држи се неутралног става према политици и свијету, али подржава слабије и угњетаване. Подигнуто му је неколико споменика, а припаднице љепшег пола му и данас поклањају љубав украшавајући статуе са његовим ликом разним вијенцима од свијећа. 

    Сам стрип није усамљен, он блиско комуницира и са другим облицима умјетности и појединим аспектима живота, дакле, није ријеткост да Корто у својим пустоловинама наиђе на јунаке типа: Џек Лондон, Херман Хесе, Ернест Хемингвеј, Буч Касиди, Енвер Паша... чак је Хуго ишао толико далеко да је Корта спријатељио са, нећете вјеровати, Стаљином лично, док је Распућин уобичајена појава у Пратовом свијету. Након свих невоља и авантура што му живот сервира Корто воли да се опусти на плажи уз неки роман Џека Лондона, Роберта Луиса Стивенсона, Хермана Мелвила или Џозефа Конрада, омиљено дјело му је Утопија Томаса Мора али је, током свих епизода, није прочитао до краја (што такође има своју симболику). Прича о Корту Малтезеу обилује многим цитатима и референцама из свијета литературе, дакле, немојте се зачудити ако вам кажем да сте, током читања Корта Малтезеа, вјероватно читали и Достојевског иако то ни сами нисте знали. Међутим, однос између овог стрипа и књижевности је итекако обостран, многи писци су покушавали да пронађу инспирацију читајући Пратовог романтичног јунака, ја ћу и сам ово писаније завршити цитатом једног од мојих омиљених италијанских писаца, Умберта Ека, и сликом једног предивног Кортовог споменика на Малти са које непоправљиви заљубљеник у авантуре, књижевност и жене, и данас посматра океан:

"Кад желим да се опустим читам неки Енгелсов есеј, а кад желим да се ангажујем читам Корта Малтезеа!"                                   


Умало да заборавим, драги читаоче, наравно да Иницијална Каписла није умрла, само је временски размак између текстова, услед игре околности, постао изненађујуће и неопростиво велик. Зарад вас који сте за то вријеме ипак посјећивали овај блог, редакција ће се потрудити да тај размак некако умањи. И наравно, још једном препорука, читајте Корта Малтезеа, можда вам он макар мало помогне да схватите суштину (на вама је да одгонетнете чега). Поздрав, и до наредног читања, Елзеар Буфије!



Референце: Путовање кроз стварни свет снова

Отиш'о је свак' ко ваља...

    Један француски памфлетиста је једном приликом написао: Енглеска је за Европу исто што и сотона за човјечанство. Додуше, цитат потиче из времена ратовања двеју земаља (Француска и Енглеска) тако да сам изјаву овог, мени непознатог, писца некако успио да ословим тренутном досјетком у "прегријаности полемике". Али се исто тако у једном забаченом кутку моје мождане хемисфере јавља мисао да би Енглеска за писца могла да представља оваплоћени принцип зла против кога му је дужност да се бори, без колебања и без помирења па макар и да нема никакве наде за побједу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина, или што једном рече један велики човјек: Нека буде што бити не може! 

    Ајде добро, без апострофирања и цитирања Његошевих мудрих мисли, да не дужим. Суштина данашњег писанија се у ствари налази у неколико наредних лексема, или тачније у питању: Енглеска је сотона за човјечанство, шта је онда сотона за нашу културу? 

Пошто долазим из земље Живка Николића, додуше и из земље која је у своју кинематографију успјела да изњедри тоне фекалија и дијареје мајмуна заражених од еболе под насловом "Будва на пјену од мора", у једном тренутку сам морао да се запитам: Како је јеботе Момчило Оташевић (морао сам да гуглам) успио да замијени фантастичног Петра Божовића? И тако сам размишљао... Тјешио сам се чињеницама да култура није само код нас у вртоглавом паду, да смо народ који је са самом културом близак к'о Путин са Обамом, да су нам мождане ћелије одавно инфициране Ацом Лукасом, Фармом, Информером и тонама сличних друштвених паразита. Али не иде. Не помаже ништа. Никако не могу да докучим шта је карика која недостаје, која се то жица за довод струје покидала па сад морамо да живимо у оваквој интелектуалној тами? (Ако неко одговор нађе прије мене молим га да под хитно упали свијетло јер нам је пигмент коже толико закржљао да мишићна маса кроз њу почиње да се провиди)

Суштина је у томе да је отишао свако ко ваља, а ми се нисмо удостојили да за њима подигнемо руке и шешире и упутимо им поздрав који заслужују. Јер ето, глупљи смо од камења, па смо сви колективно цмиздрили кад је погинуо јебени амерички, трећеразредни глумац Пол Вокер а кад нас је напустила Оливера Марковић која је икона српског глумишта нико није ни ријеч изустио. Српски народе, сједи, један!

И није Оливера Марковић једина коју нисмо достојно испратили, колико је година прошло откако је Преле престао да "убија човека у себи"? Колико су година појели скакавци откако је отишао Борислав Пекић? И ето, не мијења се ништа, одлазе један по један, полако стају у ред за Тустом, за Драганом Максимовићем, за Витом.... Ћосићу, да си могао да видиш како се твој народ опростио од тебе знао би да је Сунце даље него што си могао и да замислиш. Оно што је најтужније многе данашње лобање не знају ни ко су били неки од тих људи (Ја бих дотичнима искрено препоручио да брзо гуглају или да отварају књиге, друга могућност је и да се убију наравно.) , и ако сваки клинац зна ко је Хамес Родригез који несумњиво постаје интергалактички популаран јер зна како да шутира лопту. 

       И тако, постепено одумире сваки аспект умјетности, у музици је онај ћелави педер из "Милиграма" стао на бине по којима је некад ходао Штулић, Марко Видојковић је узео оловку у руке и изиграва новог Драгослава Михајловића, Димитрије Војнов не излази из филмских часописа јер сво могуће знање из области филма држи у једној пори на малом прсту, ипак је он нови Горан Паскаљевић. И тако се вртимо у круг све док сами себи не угледамо позадину и почнемо да једемо оно што излази из ње. А, вјерујте ми на ријеч, многи већ јесу...

 

Добро ајде. Нећу да кукумачем. Не желим да се одаљим од теме и толико банализујем овај текст док не почне да изгледа као просјечно југоносталигчарско кукање за прошлим временима која :музика из серије грлом у јагоде: нестадоше у сивилу ништавила. Оно што, драги мој читаоче, представља глави проблем јесу младе снаге које се полако враћају са намјером да оживе велелепни раскош наше културне сцене. О не, не варај се, нису Момчило Оташевић и она коза коју он дрви у Будви на пјени од мога једини из актуелног умјетничког живља који желе да оживе нашу културу, постоје марве сјајних, младих нараштаја који просто блистају од талента и жеље да урежу свој траг у даскама наше културне сцене. Да, да. Милош Биковић, Петар Стругар, и онај напорни лик што се зове Виктор. Наравно, руку на срце, ту и тамо се појави нека уистину талентована глава, рецимо Никола Ракочевић је сјајан глумац. Ајде да се не задржавамо на кинематографији, шта је са музиком? Само размисли какве ствари слуша данашња омладина и на чему расту ови нови, модерни нараштаји. Не, Србине, није нас осиромашени уранијум начино овако ретардиранима и ментално девијантнима, нити ХААРП. Овакви смо јер нам данима и данима преко телевизијских екрана емитују Саше ДАЉЕИДЕДАЉЕИДЕЕЕ Поповиће, Светалне Алексић, Радојке Аџић (мајке ми знам право име Даре Бубамаре прим. прев.) и оне клинке што нису училе школе па 'оће да се обогате тако што ће ликовима из богатих музичких студија крајницима изгланцати... кхм, знаш већ шта.

И гдје је у свему томе култура? Тамо гдје смо ти и ја, драги читаочче. Штоћерећи, у курцу.

  Знам да ће девет од десет вас читаоца после овог текста помислити "Ево га још један што кења а ништа не ради, тако је најлакше", али ето, да те демантујем из старта, натјерао сам те да размишљаш о овом тексту, сходно томе, скрећем поглед на праве проблеме. Немам ја довољно моћи и ауторитета да наговорим моћнике да улажу у позиришта,књижаре,биоскопе, библиотеке... Исплативије им је да улажу у ноћне клубове, или сличне кругове пакла (да не будем прост па кажем куплераје). Али ето, овим текстом покушавам да се захвалим неким људима који су, или умрли, или запалили што даље од лудог, малог Балкана. Овај текст је грумен земље који бацам на сандуке Боре Тодоровића, Душана Прелевића, Вита Николића, Данила Бате Стојковића, Киша, Пекића, Михиза, Ћосића, Младеновића,Лубарде, Николића, Бранка Чрнца и осталих бардова наше културе, из галерије највећих, који су нам помогли да постанемо то што јесмо, а за које ми треба подужи дах плућа да их набројим све.Мој начин да кажем хвала.А за крај стихови једног, помало луциднот и тривијалног али неоспорно великог аутора, који су ме инспирисали за наслов вечерашњег текста.

Отиш'о је свак' ко ваља,
Неки вани, а неки ка небу,
Остала је само фукара и раја,
И ми с њима, на бијеломе хљебу.

До следећег читања, твој Елзеар Буфије.
Ко задњи изађе, нек' угаси свијетло. 

Има нас гомила!

  Не треба много полемисати око чињенице да наши људи пливају у океану предрасуда и стереотипа, посебно кад су у питању неке суб-културне групације. Што се панкера у, милој нам, Србадији тиче они су исти као и свуда, алтернативна омладина која не жели олако да прихвати идеологију владајућег система, засновани смо на међудејству кулуролошких елемената који се не уклапају у природу просјечног Србенде. Да скратим причу, често ће ти се десити да иза себе чујеш шапате попут "Погледај овај пропалитет, шта он мисли? Није му ово Лондон!" ако те неко угледа у мајици Секс пистолса и са поцијепаним фармерицама. Нису то зли језици, то једноставно иде уз нашу природу и менталитет, или ти људи нису способни да прихвате толику слободу. А што се тезе "није му ово Лондон" тиче.. па шта и ако није Лондон? Не знам зашто неки људи живе са увјерењем да је панк идеја замрла на нашим просторима, свакако да не живи попут Гранд идеологије (ако се то и може назвати идеологијом а не смећем) али је сасвим јасно да панк код нас није мртав, и нити ће икад бити. Имамо изобиље сјајних бендова који заслужују максималну пажњу, и сваки од тих бендова заслужује по један овакав текст, међутим, данас ћу бити пристрасан и писаћу о мом омиљеном српском панк бенду, Гоблинима.
  Ни тебе ни себе, драги читаоче, нећу замарати са биографским појединостима. Што се тога тиче ваља напоменути да су Гоблини основани у Шапцу 1992 године и да садашњу поставу чине Бранко Голубовић Голуб (вокал), Ален Јовановић (гитара), Леонид Пилиповић Панкерштајн (гитара), Владислав Кокотовић (бас) и Милан Арнаутовић Фирца (бубањ). Остатак текста ћу посветити њиховој музици, односу са публиком, раду...
  Читаоче, је л' си упознат са оним осјећајем који добијеш кад слушаш неког и сигуран си да те тај неко разумије и ако никад нисте поразговарали, нисте се срели и нисте се упознали? То је осјећај који ме спопадне са свих страна кад чујем музику и текстове шабачких панкера. Саме ријечи су ти довољне да те гурну у леђа и да ти докажу да можеш да изгураш даље, и тада знаш да постоје људи који се боре против истих проблема са којима се сукобљаваш и ти, знаш у каквим говнима живиш, и знаш ко ти диктира живот. Читаоче, Гоблини нису ту само да ти пруже два сата квалитетног концерта и шутке, Гоблини су ту и да ти отворе очи.
  Као што већ и напоменух, Гоблини су своју причу почели да гурају давне деведесет и друге, велики број нас који их тренутно слушамо тада није био ни рођен, и од '92-е до 2001 (паралелно са свим срањима које се догађају у бившем нам савезу република) Гоблини раде велике ствари, снимљени су и албуми: Гоблини, Истините приче, У магновењу, Ре контра... међутим, тешко вријеме наплаћује цех и српском рокенролу. Долази до раздвајања групе и Голуб путује ван земље, група престаје да ради.
  Домаћа панк јавност почиње да шушка да се Голуб враћа у Србију и да Гоблини поново узимају гитаре у руке, спрема се велики повратнички концерт, уједно и поздрав са домаћом панк сценом. Догађа се оно што је било и очекивано. Публика никад боља, људи жељни добре музике и провода Гоблини шибају као да никад и нису престали да раде. Момци знају да то не може да буде крај, 2010 снимају Црно на бело у кампањи против једне од највећих пошасти савременог доба, 2011 излази У одбрани зла и за све то вријеме Гоблини раде незапамћене концерте и свирке, најављују и нови албум. На то нисмо чекали дуго, а кад се коначно десио, сва очекивања су испуњена. Можда нисам реалан јер говорим о једном од својих омиљених бендова али мислим да је Роба с грешком најбољи албум српског рокенрола у последњих десетак година. Тринаест пјесама, тринаест орвеловских генијалности, сурово, гоблински, панк, баш како треба. Голуб и момци показују да се ништа није промијенило. Остали су исти, пркосни, храбри, без длаке на језику, ко код је заслужио да буде прозван био је. Песница у фацу синовима бирократије, пљувачка у лице овом исквареном систему вриједности, подршка људима, Гоблини показују да још увијек знају да праше, да још увијек имају муда, а ми узвраћамо истом мјером, показујемо да нас још увијек има гомила! (силна мурија код хале спортова на Новом Београду осмог марта доказује да су и они у фотељама упозорени)
Нећу само говорити о новом албуму који је, као што већ рекох, болесно добар, можемо да се осврнемо и на неке друге ствари.
  Дакле, зашто баш Гоблини? Зато што свирају јер воле, зато што имају најбољи однос са људима испред бине, зато што знају шта раде а то што раде, вјеруј ми, не раде само због новца. Кристално чиста љубав према музици, животу и рокенролу, исконска мржња према грешкама природе и отпаду политике. Средњи прст уперен према онима који га заслужују, нема табу тема, само искрено и чврсто (могу да ти пљунем у лице, то ћеш да осетиш) а опет, бриљантно написане пјесме, врве од умјетничких вриједности и помјерају границе које су домаћи панкери исцртали код нас. Можда не дијелиш ово мишљење читаоче, можда твоје мисли иду ка некој другој интересној сфери, рече Голуб у сплету околности "разумеју ме само они који су истих судбина" али имаш моју велику препоруку кад је овај бенд у питању, можеш да научиш само добре ствари и да зарадиш сате доброг провода.
  Не знам тачно кад сам први пут почео да слушам панкере из Шапца, претпостављам да није ни битно, једно је чињеница, сад је постало касно за мене, панк ми се увукао под кожу, Гоблини су постали дио мог живота, тешко да може да прође један дан а да не чујем неку од њихових пјесама, било да су то старије или нове, било да су обраде (узгред, да сам ја Борис Новковић било би ме срамота да пјевам Тамару након Гоблина) или не, углавном, Гоблини су ту и никад ми неће бити тешко да окренем и 1000 километара у оба правца да бих могао уживо да их чујем и доживим, на крају крајева, не каже се за џабе у домаћим андерграунд круговима "ко није био на концерту Гоблина не зна шта је шутка."

  Сигуран сам да Гоблини знају колико им људи вјерују, то смо им доказали икс пута, и због тога очекујем да не престају да раде, да наставе да гурају, макар и песницама у зид. Алтернативцима на Балкану није нимало лако, то одлично знамо и ми и извођачи, али ако је доминантна музика избљувак сисатих проститутки са Пинка то не мора да значи да добра музика не треба да постоји, а овима са пинка, само печења и ракије...

"Ми смо ти на које су вас ваше мајке упозоравале, и од којих политичари беже а желе нас у своје редове, ми смо и они који су вам требали кад је било најгоре, а сада нема љутиш јер опет смо ту, али са друге стране улице! Ми смо они који се празним речима не купују, ми смо они који не трпе да ћуте и зато увек најебу, ми смо и они на које се увек рачуна кад је потребно, али увек ћемо да вас на ваша лажна обећања подсећамо! Ми смо она иста деца из комшилука...!"

Читаоче, поздрав до наредног читања, настави да пружаш подршку квалитету и да гледаш право, долази и твоје вријеме. Има нас гомила!

Elzeard Bouffier

У име народа!

"У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело."
(Џ. Орвел 1903-1950)

  За овај текст сам се послужио насловом филма Живка Николића, али и називом мултимедијалне галерије која се ове године одиграла у просторијама Историјског музеја Србије, организатори су били Зорица Маринковић и доктор Срђан Цветковић. Галерија је говорила о политичкој репресији на нашим просторима након 1945 године. Сложићете се да је то вишедеценијска табу тема, али историјске чињенице су чврсте (колико год неки људи скретали поглед на другу страну када се помену овакве ствари). 

  Дакле, изложба се одиграла (ах, ироније) на некадашњем тргу Маркса и Енгелса, и након много година речено је све о ликвидацијама, Голом отоку, принудним откупима, државним непријатељима, сплеткама.. све. Није тешко схватити зашто су људи морали да ћуте толико дуго година, чињеница је да је након 1945. године настављен рат код нас, у много мањим размјерама, али врло крвав и суров.

  Што би психотерапеути рекли, да кренемо од почетка. У мајчици Русији је 1878 године рођена симпатична беба, међутим, мајка малог упишанка није могла ни да наслути да је на свијет донијела нешто што ће да убије, протјера и осакати милионе. Јосиф Стаљин, први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, човјек који је од 1922. до 1953. године ликвидирао 23 милиона људи, али да вас не замарам са овим појединостима, да пређемо на ствар. Стаљин је након завршетка другог светског рата постајао све више и више гладан, похлепа је од њега направила звер која је била крволочнија од Пола Пота, Иди Амина и Николае Чаушескуа заједно. Народ Југославије је чврсто вјеровао у Стаљинову идеју, а Русија нам је била најближа, светост. Нико није ни слутио да ће Стаљин покушати да приграби Југославију за себе, међутим, домаћи комунисти су се томе успротивили. Опет сам почео да прескачем, да се вратимо још мало у прошлост. Након другог светског рата Стаљин је одлучио да направи једну организацију која је слична Комитерни са чврстом намјером да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза, нова организација је основана у Пољској и добила је назив Комунистички информациони биро, за Југославију у том тренутку почиње политички пакао. 

  Пошто смо већ установили да је код нас подјела природно стање сасвим је очекивано било да се, чак и тада, домаћи црвендаћи подијеле у двије групе, за и против. Људи који су били против  су можда и могли да имају донекле миран сан, али ови који су били уз Русију у том периоду доживљавају пропаст, и више од тога. Титови пулени организују истрагу, убијају и затварају сваког коме душа, макар мало, нагиње ка истоку. За Србе и Србију и Црну Гору почиње крах. Под лажним оптужбама је стријељан огроман број невиних цивила, у Београду комунистичка власт је, према најнижим процјенама, ликвидирала око 10 000 људи, само у првом налету стријељања. Многе српске породице са дугом историјом и традицијом се губе под тешком чизмом Титовог терора, хиљаде људи одлази у затвор и, они најсрећнији, добијају само дуге затворске казне. На острву Голи оток се 1949. године формира логор за неистомишљенике партије, али и за оне који су, до скора, сматрани народним херојима и ослободиоцима.

Тамо се одигравају незапамћена мучења и страдања. Испирање мозгова и насилничке промјене идеологије. Један од команданата логора био је Анте Раштегорац, али се за крваво острво све више и више везује име Јова Капичића. Господин Капичић је био ратни херој из доба другог светског рата, касније је био и генерал УДБЕ, министар унутрашњих послова Црне Горе, амбасадор СФРЈ, велики борац, генерал и државник. Преминуо је скоро, 9. децембра прошле године, и ја му, од свег срца желим, да изгори у седам крвавих паклова, да му зарђала душа пингпонгује од једног до другог круга и да се не смири никад.То је, углавном, био период када је име Русије било забрањено за свакодневни говор, чиновници УДБЕ су могли да посумњају да једеш руску салату и сјутрадан би се пробудио на Голом отоку или у КПД Сремска Митровица.
  Између осталих почиње да страда и интелектуална елита. Борислав Пекић је био члан студентско-гимназијалске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, пошто слобода мисли није била дозвољена Пекић 1948 године одлази на одслужење казне због (замисли) злочина против државе и власти, првобитна казна је била 10 година робије али праведним комунистима ни то није било довољно па су је продужили за још пет година.  На сву срећу Пекић је помилован 29. новембра (велики датум) 1953 године. За вријеме робије у његовој глави су зачете многе идеје које је касније искористио у својим романима, записивао је колико су били изоловани од остатка свијета, тамновали су у најгорим условима, спавали су на бетону, боловали од тешких болести (Пекић је са осамнаест година због тешких услова у затвору зарадио туберколозу), смртоност је била велика а смоубиства су била честа. У књизи Године које су појели скакавци Пекић пише:
Ноћ са 6. на 7. новембар године 1948, врата се отварају спрам голе кухињске сијалице, попут златне ауре, у њиховој се рупи, како се расањујем, постепено образују две сенке. Једна окреће прекидач у собици за послугу у којој спавам преко зиме и две мутне сенке постају два човека у смеђим кожним, капутима..Људи су провели године заточени у тамницама због слободе мисли.Класична одмазда власти над политичким супарницима али и над, некадашњим, истомишљеницима. Огроман број невиних људи је убијен и заробљен. За политичке коментаре људи су кажњавани робијом, пребијани јер у јавности употребљавају ријеч "демократија", Срби су кришом одлазали у цркву да би се молили и крштавали, књижевна дјела и часописе су забрањивали, дјецу су учили да одају родитеље, укидали су позоришне представе, убијали због мизантропске глупости. То је било крваво и мучно вријеме, вријеме препуно неправде и страха, вријеме када се говорило "Ухапшени сте у име народа", а народ се није питао.

  Пишем и заборављам на лимит, а писао бих још много. Само сам намјеравао да у кратким цртама напишем нешто више о политичким злочинима једног тоталитарног система, његове жртве заслужују много више од тога. Не знам, читаоче, да ли си слушао пјесму власт од групе ФЕУД, ако ниси имаш моју велику препоруку, елем, за крај бих искористио цитат Едмунда Буркеа са почетка тог спота:

"Једина ствар која је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа."

Дакле, добри људи, памет у главу. До следећег читања, Elzeard Bouffier.

Нови почетак

Здраво, читаоче. 

Не знам да ли је и тебе спопала носталгија за овим блогом, јер, морам да будем искрен, мене јесте. Буди сигуран, оно што се десило са ауторима Иницијалне каписле није стваралачка криза, Елзеард и Бандини заједно чине тандем који је, временом, научио некако да се бори против те немани. Међутим, оно што је неоспорно је да још увијек не знамо како да се боримо против недостатка времена. Покушавам да наслоним прсте на тастатуру и срочим једно квалитетно писаније које некако може да се котира као текст вриједан твоје пажње, али сваки пут осјетим тежину обавеза које ми све јаче и јаче пристискају леђа, и онда помислим "да обавим још ово и написаћу тај вражији текст", једна ствар је водила другој и кад сам следећи пут отворио ову онлајн књижурину... БАМ, песница сазнања ме је погодила у главу, последњи текст (читај: Обрати пажњу на последњу ствар) је написан у четвртак, 03. априла 2014. године. Могу да се правдам, могу да наведем све разлоге због којих нисмо писали истим темпом, и, вјеруј ми, ти разлози би били кристално истинити, али једно је чињеница, брзо смо стелки какав-такав читалачки публикум, није то нека велика бројка, али опет, то су људи коју су (док је трајала ова подужа пауза) на наслове наших текстова кликнули преко петсто пута. Дакле, лијењост и немар са наше стране нису били нимало фини, читаоче, иако смо, за вријеме ове паузе, урадили неке ствари на које смо обоје поносни.

   Добро, сад можда треба да се оставим патетисања и ових дугих поздрављања, хтједох рећи, ова наша пауза не мора да буде толико лоша?Ваљда ове тешке главе што носимо на раменима служе и за нешто друго осим за размишљање о женама и о предстојећем светском првенству? Мислим, суочимо се, овај блог није нимало лоша ствар, штета је да га неко не оживи, па макар да то и не будемо Артуро Бандини и ја, није да вам препоручујем да сачекате неког дебитанта који ће да наслиједи овај (мошмислити) тешки посао, само најављујем извјесне промјене.

   Можда је због превише читања стрипова или хорор романа, али тренутно сам себи личим на Виктора Франкенштајна, надам са да теби не изгледам као неко ко од комада мртвог меса покушава да створи живи организам? Ајде да заједно покушамо да оживимо иницијалну капислу? Да јој на било који начин удахнемо мало живота? Уистину би било фино да се вратимо на почетни стадијум када смо вријеме проводили испред компа рифрешујући онај фејзбук бројач и радујући се сваки пут кад би уочили да смо још једног читаоца приграбили за себе. Већ сам најавио извјесне промјене али, вјеруј ми читаоче, неке ствари се не мијењају, још увијек ће остати она наша исконска мржња према чињеници да свијетом управља глупост удружена са мас-медијима којима недостаје оригиналност, нећемо никад прихватити светску глобализацију и децентрализацију, наставићемо борбу против плурализма, површног интелектуализма, изнад свега турбофолка,  и приказати је на сатиричан начин, обећавамо још много добрих текстова и живог рокенрола, све то а нисмо постмодернисти! Теби само остаје да будеш ту као што си био и раније, можда заједно успијемо.

До следећег читања (ако останеш ту, ја не мрдам нигдје) Elzeard Bouffier
   

Обрати пажњу на последњу ствар

 Године 1998. је написана књига под називом  ЈУ 100: најбољи албуми југословенске рок и поп музике, гомила музичких критичара је дуго покушавала да се сложи око сто најбољих, на крају су направили према њима "идеалну" листу, међутим, ја се баш и не слажем са њом. Углавном, битно је рећи да је бенд, којем посвећујем текст за трећи април,прошао највјероватније најбоље од свих. Чак пет Азриних албума се нашло међу 100 најбољих, од тих пет чак три су албума била међу првих десет: Азра, Сунчана страна улице и Филигрански плочници. Ово ће сигурно подијелити ваша мишљењa и, сигурно, ће бити оних који ће тврдити другачије. Али морате се сложити, то говори о величини бенда, поготово ако погледате како су на листи котирани и нумерисани неки други бендови:

87. Das ist walter (Забрањено пушење)
83. Осми нервни слом (Рибља чорба)
74. Концерт код хајдучке чесме (Бијело дугме)
63. Смак (Смак)

Ако најбољи албум, групе са најбољим гитаристом са EX YU простора, извуче само 63. мјесто онда је ово за момке из Загреба огроман успјех. Међутим, није то оно што Азри даје такав статус култа.

Оно што Азру шаље на Олимп југословенског рокенрола је снага ријечи која карактерише њихове пјесме. Знате оно кад слушате неког чији глас је довољно моћан да покрене масу, да започне револуцију? Да без, иједне псовке или ружне ријечи, пошаље најгаднију пљувачку у фацу аристокарији и искривљеном систему вриједности? Е, то су биле ријечи једног јединог, непоновљивог.
  Бранимир Џони Штулић, рођен у Скопљу, живио и студирао у Загребу, деда му је био солунски ратник, отац дијете комунизма, и поред свега тога, Џони је био човјек који је своје срце посветио рокенролу и удаљио га од политике. Засигурно је био једна од најфасцинантијих и најмистичнијих личности бивше нам Југославије. Нико није могао да разумије неке његове поступке, не разумијемо их ни ми данас. Музичар, пјесник, писац, философ, све скривено иза једног осмијеха и Ray Ban наочара.

Ријечи су исто што и гомиле људи, није нужно знати све. Одабери само оне праве!

И к'о што рекох, отац му је био човјек од службе,  Џони је и написао у једној од својих пјесама "мој отац, тачније мој тата, био је првоборац, партијски тата мата, цењени бирократа после рата", дакле тешки комуниста. Управо оно што, једној личности каква ја био Бранимир Штулић, никако није могло да одговара. Диктатаура и младалачки бунт? Не иду заједно никако. Тако да се Џони често сукобљавао са својим оцем, чак у истој пјесми пише "У жељи да свет својим очима гледам, да се пре не предам, истине су успјеле да ме схвате, побуних се против тате бирократе", али ипак уписује филозофски факултет да би удовољио захтјевима свог оца.

Слобода није једноставан задатак, она је свијест о складу несклада несавршених људи.

Дакле, својом оловком и својом гитаром започиње своју борбу, своју малу револуцију којој су се касније придружили и Леинер, Пађен и, још једно велико име југословенског рока, Јура Стублић. Бенд пјева о свему, обрађује и у чисту поезију претвара догађаје који су се дешавали људима са маргина југословенског друштва тог доба (Гледај: Кад Мики каже да се боји-Ко су јунаци Џонијевих песма?). Међутим, представницима црвене идологије у плавим униформама је толико слободе међу студентима засметало тако да је све више и више радио, ништа необично, пендрек. Тада милицији Џони поклања стихове "Немој по глави, друже плави!"

Коса ми се на глави диже и страшно ме љути кад видим да идиоти постају цењени људи!
Не знам зашто су чланови бенда окарактерисани као анархисти. Због тога јер се нису слагали са системом? Мооожда. Већ сам рекао да политика није имала мјеста у идејама и визијама овог бенда, али све се чини да су чланови били Ностардамуси тог времена. Као да су могли да предосјете ствари које ће се десити у периоду који је надолазио. У грозним деведесетим годинама. Борба бенда скреће на другу страну; не у рат!
Азра и Чорба су у то вријеме представљали рок групе које су имале фанове који су скоро били као навијачи неких фудбалских тимова. Бора Ђорђевић каже да су само њихови слушаоци долазили у ситуацију да се потуку због онога што слушају. Џони је то паметно искористио, покушао је да отвори очи људима, да им стави до знања да не треба да буду стадо оваца које моћници контролишу како им дуне, Бранимир тада свом слушаоцу каже: "Волио бих да не будеш округло камење које вјетар ваља по долини!", на жалост многи га нису слушали. Џони се тада ставио у њихову кожу,пише стихове за пјесму 3Н , "Желите ли добро својој дјеци, заслужни, желите ли им можда најбоље? Не, ја тренирам да гађам! Не, ја тренирам да слушам! Не, ја тренирам да мрзим!". И сами смо свједоци чему нас је то категорично НЕ одвело.Испотавило се да нисмо одмакли од оног стада оваца и да јесмо округло камење које вјетрови котрљају како хоће.

 Дуг је пут до вјечности а ми га прелазимо ћутке и у миру.

Било је људи који су чули Џонијеве ријечи, сувишно је говорити о херојству Срђана Алексића, рецимо. Али не може један човјек сам да води свој рат, мало ко је заиста схватио поенту.
Прије него што је почело крвопролиће Бранимир одлучује да напусти своју земљу (једног дана нема ме, да никада не дођем!) и да се више не врати никад. Путује у земљу ветрењача након што је толико година водио борбу против њих, дакле, гитару на раме и карта за Холандију, Југославији поручује да изгура и да се држи (Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој.) мада, знао је још и тада да добра бити неће.

Чини ми се рођаче да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре. Бит' ће боље, рођаче, скини медаље и напуни сале, улици трофеја понестаје снаге.

Углавном, бенд који је војевао битке. Човјек који је говорио истину. Музичар, боље рећи геније, који је рођен из хаоса а мало ко је имао стрпљења и разумијевања да га чује. Вјеруј ми, читаоче, од њега можеш много тога да научиш.
Ријечи које чујеш у њиховој музици су ријечи човјека који те разумије. Ријечи човјека који ће ти помоћи да изгураш неке тешке тренутке и да будеш паметан у оним најсрећнијим. Нећу те одвлачити далеко у тематику, капирам да је ово текст само за људе са одређеном интересном сфером, али је и јединствена препорука. Азра заслужује да је људи чују. Ако већ ниси, курсор на плус>нова картица>ју тјуб.То је музика за све генерације, за сва времена. Музика препуна емоција, љубави, али и бунта и протеста.

Увијек су ми говорили да морам промовисати плочу, да се морам сликат', давати интервјуе,па сам их питао: "Јесте ли некад читали Достојевског?" Веле: "Јесмо", "А јесте ли га икад видјели?"

Elzeard Bouffier

Дуго се питам вреди ли труда

   Људско памћење је баш волшебна ствар. У глави се налазе препуне фиоке потпуно бескорисних, бесмислених ствари, најобичнија хрпа глупости, док са друге стране, заборављају се свакојаке важне ствари, истински битне, заиста неопходне. Једна од битних ствари, која је дубоким гравирањем под мојом лобањом обезбедила себи доживотни спокој, је дан када сам први пут ушао у „кућу тишине“, позориште.
   Прва представа, коју сам, са отвореним устима и одушевљењем гледао, била је „Кир Јања“ Народног позоришта из Београда, по тексту Јована Стерије Поповића, а у режији маестралног, и сигурно једног од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Егона Савина, са брилијантним Предрагом Ејдусом и грациозном Надом Блам у главној улози, а у епизодним улогама су се остварили Лепомир Ивковић, Миленко Павлов и пар младих глумаца којима нисам запамтио имена, нити сам их где касније приметио на филму, телевизији или у позоришту.
   У мом животу постоје три ствари након којих сам рекао себи:“Овим путем ћеш кренути. То је она права ствар“. Прва ствар, када сам гледао утакмицу Црвене звезде, не сећам се против кога. Друга ствар, када ми је досадио Бајага и када сам, игром најекстремнијег пуког случаја, пустио песму Гоблина „Панкс нот дед“. И трећа ствар, која је био претеча свим осталим битним стварима које су мој живот учиниле лепшим и круцијално га промениле, јесте био тај одлазак у позориште.    
   Након те представе ништа више није било исто. Мислио сам о тим костимираним људима и веровао сам да су то неки апостоли доброте. Веровао сам да свако ко игра у таквој роли мора да има већу дубину срца и шири распон осећања од обичног човека.
И дан данас у то верујем. Са нестрпљењем сам чекао да ми се прилика за одлазак на неку представу поново укаже. Постао сам фанатик. Малодобни позоришни фанатик. Дуго сам чекао тај тренутак и залуђен сценом, обилазио сам огласне табле по граду, надајући се да ћу угледати неки плакат који би најавио неку нову позоришну представу. И током једног лутања од огласне табле до огласне табле, угледах на једној од њих испред Дома културе обавештење да ће за седам дана бити одржана аудиција поводом представе „Снежна краљица“.
   У том тренутку, за једног десетогодишњака, није било веће среће. Јебеш играчке, јебеш лопте, јебеш сега-мегу. Ово је, вероватно, био први тренутак у животу када сам осетио шта значи бити срећан.
   Уз нешто мало искуства из предшколског (где сам поводом Нове године говорио неку песму посвећену Деда Мразу) и уз још мање искуства са такмичења рецитатора 2005. године где сам добио награду за најпозоришнији наступ, отишао сам на аудицију и од педесетак пријављених, упао у најужи избор од петнаест глумаца, колико је заправо и било потребно за попуњавање ансамбла.
    Када сам након исцрпљујућих читалачких проба закорачио на „даске које живот значе“, схватио сам да је то оно што ме чини сигурним.  Свако дете тражи неки кутак где ће наћи своју сигурност, свој мир, а позорница је то представљала за мене. Сигурност и мир.
    Сећам се и прве премијере која је била изванредна. Веровали или не, језа ме хвата док сада, након девет година, пишем о том првом дрхтању колена ишчекујући да се подигне завеса. Ево, осећам као да сам поново тамо. То усхићење, трема, несигурност, жеља за доказивањем...све поново доживљавам.
   И, наравно, та премијера није била последња. Било их је још више у наредном периоду. Много више. Ако се чиме могу похвалити у позоришту, то би била ангажованост за све ове године, у складу са финанскијским могућностима театра, наравно. Растао сам у позоришту и са људима који су били запослени у њему, а такође сам растао и са људима који данас сачињавају мој „круг најдражих људи“. Пријатељства за цео живот, што би се рекло.
   На тој сцени сам избацио енормну количину емоција које су се настаниле у седиштима, даскама, завесама, рефлекторима и започеле самосталан живот. И увек кад им дођем у посету, оне искоче из својих резиденција и почну да ме уједају.
Изузетно болни уједи.
  
    Сад, кад важим за нешто зрелију особу, схватам да су то биле најлепше године мог живота. А како се од прошлости не живи, морам бити окренут будућности.
Будућност је оно што ме мучи. Неизвесна је. Шта ћу са својим животом морам што пре да одлучим јер средња школа несмањеним темпом прилази крају. Ове године ћу  покушати са уписом на Факултет драмских уметности, одсек позоришна режија. Не верујем да ћу упасти на академију јер не познајем никога ко би ме могао „убацити преко везе“, а ни моји родитељи по вокацији нису глумци, и то додатно умањује моје шансе за упис на академију. Јеби га, тако у Србији функционишу ствари у свим сферама друштвених делатности, па и у оним делатностима за које се сматра да су неутралне и имуне на такав апсурд. А уколико се деси да ми срећа прдне за врат и неким случајем упишем академију само због талента, креативности, оригиналности... јављају ми се неке нерешиве егзистенцијалне енигме и враћам се на давно постављена  реторичка питања:вреди ли труда борити се у Србији за уметност и културу?
   Уметнички позив се никако не одбија, а свакако да је тежак. Тежи него што и могу замислити. Питам се, зашто је култура последња рупа на свирали? Зашто су људи који доприносе култури гладни као пси и изниподаштавани од малограђанштине, покондирених примитиваца и необразованих политичара? Зашто те моралне амебе максимално експлоатишу уметност и манипулишу људима који су се жртвовали за њу? Зашто уметници пребрзо постају порочни и још брже одлазе у легенду?
На ово питање најоптималнији одговор је дала покојна богиња југословенско-српског глумишта, Соња Савић, која је казала:“Питају ме зашто сам оваква, а ја сам оваква јер сам двадесет година у отпору. Будите и ви толико година против овог система и видићете шта ће бити са вама.“
   Вреди ли труда бити у интензивном отпору „у друштву које једино нуди да живим њихов лажни сан“? Не вреди. Али ја желим да ризикујем, па куд пукне, нек' пукне. Као што каже мој колега Elzéard Bouffier:"Идем на то, макар возио распаднути југо 45."
Arturo Bandini