Борислав Михајловић Михиз - Добри дух српских писаца

  Не знам колико је сати било када сам се побунио против сестрине одлуке да укључи ружичасту телевизију и одгледа штагоддасеприказивало на њој, и када сам, вођен изјавом Груча Маркса (која се приписивала и Стивену Кингу) "Сматрам да је телевизија веома едукативна, кад год се приказује нешто лоше ја одем у другу собу и узмем неку књигу да читам", шеретски отишао у своје тајне одаје како бих пронашао какво занимљиво штиво којим бих убио ово досадно вече, десетог априла. Нађох се пред мени веома битним полицама.

   И тако сам кажипрстом почео да марширам изнад наслова књига у мојој, још увијек, врло скромној приватној библиотеци. Лице кажишпрста ми се зауставило над именом "Борислав Михајловић Михиз", један од људи који су заслужни за велики углед који наша књижевна сцена ужива у свијету, и високи пијадестал на којем се налази. У питању је била књига коју сам добио на поклон од некадашњег професора историје, и сада врло драгог пријатеља који ме је и упутио у изузетну личност о којој ћу вечерас писати.
   Наравно, како то обично и бива, мотивацију за овај текст проналазим у лијењости наших људи који се нису удстојили да, о Михизу, напишу пристојан чланак па макар и на тој википедији (што сада задајем себи као задатак који ћу једном извршити врло темељно), а он је свакако био човјек који је заслужио и много више од тога. Дакле, тако настаје писање чији ће продукт бити објављен тек сјутра.

  Дакле, године 1922, 4. октобра по старом (17. октобра по новом) календару у Иригу, Војводини, рођен је дјечак који ће у будућности оставити веома дубок и неизбрисив траг у нашој књижевности, па и у остатку домаће културне сцене. Књижевни критичар, сценариста, аутор, есејиста, човјек изузетне хрбарости, величине и поштења, добар пријатељ наших највећих људи, муж једне изузетне жене, неприкосновени господар домаће критике и књижевне мисли - Борислав Михајловић Михиз.

Најстарија сачувана фотографија Боре Михиза,

                                                        из раног дјетињства

   Наравно, о Михизу су ријечи хвале изрекли много већи људи од мене тако да би за почетак чланка о његовом лику било идеално послужити се ријечима неког од њих. Матија Бећковић, чију поезију особно цијеним много више него личност, је једном приликом изјавио за Михиза да је у питању човјек са златним мозгом, и да су одсјаји тог мозга бљескали у свакој његовој ријечи, али ја и даље много више волим ријечи које је о Михизу изрекао Добрица Ћосић (његов велики пријатељ) и те ћу ти, читаоче, ријечи пренијети у цјелости, јер сматрам да од свих сачуваних изјава о Бориславу Михајловићу ова највише вриједи. Након тога ћу се посветити неким од занимљивих појединости из његовог живота. Дакле:

"У мом доживљају Михиз је најинтелигентнији човјек кога сам упознао. Тако хитру и продорну, свестрану и прилагодљиву интелигенцију не знам да ико има данас у српској култури. Порочно радознао дух, неспокојан и резигниран, темпераментан и меланхоличан, свагда спреман на дијалог и порицање себе и другог, будан за морални подвиг и частан чин, бистрог и строгог суда, а добре и меке душе, више говорник но писац, поузданији судија но аналитичар, бунтован и нереволуционаран, са подједнаким слухом за класично и авангардно, поштовалац традиције и подстрекач иновације, у младости млаки левичар, у зрелости обзирни конзервативац, националиста без иједне мржње и космополита духом и културом, човек који је само једног савременика мрзео и толико се њиме бавио да, кад би којим случајем био у питању Аристотел, он би на Балкану и у средњој Европи био најбољи зналац Аристотела... Никад се неће моћи праведно и истинито да сагледа и процени колико је Михиз помогао: Добрици Ћосићу, Бориславу Пекићу, Антонију Исаковићу, Драгославу Михајловићу, Меши Селимовићу, Матији Бећковићу, Душану Ковачевићу...."

  Кад је одлучио да се посвети књижевности и напусти отмене карловачке породице пошао је тамо гдје одлазе највећи, у Београд. Сачекале су га послератне рушевине града којег је немогуће не вољети и о чијој би велелепној снази и слави могао да пишем данима, само кад бих имао времена, познавања и списалачког искуства достојног таквог подухвата (додуше, Црњански је све фино срочио у Ламенту над Београдом). Михиз се настанио у самом центру града, у Симиној 9а, није ни слутио да ће то касније постати мјесто које је изњедрило неке од највећих бардова наше културе и књижевности. Симина 9а је станчић који је постао топли центар универзума за новопечене студенте, књижевнике, још увијек неафирмисане писце, младиће који, ни политичким ни друштвеним увјерењем, нису одговарали тадашњем времену и партији. Управо ту собицу, један њен станар, књижевник описује овако:

"Врата на соби никад нису закључана, у њу улази ко хоће и кад хоће, а кад већ уђеш, лево и десно на паркету, уместо кревета, згњечене перине, на њима згужвана немачка ћебад, прљави јорган и, од зноја и прашине, жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто, на њему разбацане књиге, тегла уместо чаше за воду, отпаци хране и цедуљице на којима посетиоци псују домаћине што нису били код куће а они их дуго чекали... А, ако су домаћини ту они леже на својим леглима, за посетиоце постоји једна столица, сто и букови трупци крај зидова. У сумрак почиње да се долази и по сву ноћ улази и излази, кад се коме досади или смучи од идеја и наших истина... Михиз, далај лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи и пуши пикавце и као из митраљеза просипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању, он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу устаје и заваљује се полеђушке на под...."

  Становници собе (при том, од тебе читаоче, очекујем да знаш да набрајам само оне који су ту живјели, не и оне који су били стални гости) су били: Борислав Михајловић Михиз (наравно), Дејан Медаковић и Живорад Жика Стојковић (тек пристигли са фронта), Павле Ивић (чувени лингвиста тог доба), велики сликари Мића Поповић, Бата Михаиловић, Петар Омчикус и Милета Андрејевић, студент права Михајло Ђурић, студент историје умјетности Војислав Ђурић, и писци Добрица Ћосић и Антоније Исаковић. Због идеја које су сковане међу тим зидовима (онда када се није играо преферанс и када се нису рецитовали Милош Црњански и Оскар Давичо) Симину 9а су прозвали "Кућом јереси", сасвим је јасно од кога, а житељи и посјетиоци те собе "Симонвци" (којима сам ја посветио пјесму коју ћу приложити на крају овог чланка). 

  Симина 9а (Кућа јереси)

   Друштво почиње да се увећава, Михиз чак упознаје и своју будућу животну сапутницу, студенткињу англистике, Милицу Риђевац. Међутим, оно што мене као књижевника посебно фасцнира из ере Симонаваца четрдесетих година јесу књижевна дјела која настају у "друштву јеретика", посебно она Михизова, који већ тада у својој младости, без имало страха својом поезијом износи критике на рачун неких људи које су тада са правом сматрали књижевницима са врха наше књижевне сцене. Михиз објављује пјесму "Којим смером":

                                                       Јуче стари,
                                                       Без чари,
                                                       Па кука Масука,
                                                       А лањски Црњански
                                                       Старим  се кораком краде.
                                                       (написали један стих
                                                       у четири баладе.)
                                                       Данас "нови"
                                                       Чупају па саде,
                                                       Крклец Густав учи устав,
                                                       А Десанка Радованка
                                                       Са Тартаљом без престанка
                                                       Из новина пије вина.
                                                       Стиховима каде
                                                       Свуда рачун стари
                                                       И нови неплаћен дуг,
                                                       Свуда се песме штуре,
                                                       Играју жмуре,
                                                       Михизе, на лево круг!
                                                       Па назад,
                                                       Па напред,
                                                       До Бранка, до Ђуре!

                                                       Нова се песма тражи,
                                                       Ал' стара искреност иште,
                                                       Истину, ко заставу на висину,
                                                       А стихове на бојиште!

   Наравно, касније ће се и измирити са неким људима које је споменуо у пјесми (Када је Десанка Максимовић написала своју књигу стихова Тражим помиловање Михиз ју је назвао најмузикалнијим српским пјесником, на шта му је она послала писмо у којем му поручује да јој нико није упутио поетичније и тананије ријечи), али већ у младости остаје запажен као неко ко је оштар и ко умије са ријечима и не плаши се да их употријеби. Једном је приликом, док је још увијек био релативно млад, пошао на књижевно вече Радована Зоговића којем је присуствовао, тада увелико поштован и цијењен, Мирослав Крлежа. И док је Зоговић рецитовао своје стихове, Крлежа је аплаудирао толико срчано његовој поезији да је натјерао младог студента књижевности да устане из публике и јави се за ријеч, јер је примијетио да Зоговићу аплаудира неко ко га је, у предратно доба, назвао овном (мисли се на Крлежино писању у Антибарбарусу у којем је овај представио три овна Југословенске књижевности: Радована Зоговића, Јована Поповића и Милована Ђиласа). Крлежа је посрамљен и бијесан напустио књижевно вече. Сходно томе, Михиз је још у младости заслужио статус критичара који на ријечима може бити окрутнији и од Скерлића самог.
   Написао је коментаре и предговоре многих дјела, хвалио је Андрића, Лалића, Васка Попу, Борислава Пекића, чак су једном приликом, на промоцији Проклете авлије представници медија упитали Андрића да им укратко саопшти нешто о новом дјелу, на шта је нобеловац кратко изјавио "Питајте Михиза, он о томе свакако зна много више од мене". Борислав Пекић је више пута изјавио да га је управо Михиз начинио писцем, и да никад неће заборавити тренутак када му је зазвонио телефон док је био у Лондону, подигао је слушалицу и зачуо Михизов Глас: Бориславе, прочитао сам рукопис "Време чуда". Ви сте писац. Такође је, том истом Пекићу, знао да избаци и до три стотине страница из књиге.

Пекић и Михиз, Бугарска, 1982. године

   Његове политичке идеје се нису слагале са идејама комуниста, што је донекле и било логично с обзиром да је у питању био неко ко је син, унук, и праунук свештеника. 

   Знам да је два пута писао о Црној Гори (ваљда не морам да објашњавам зашто о овоме пишем?!), први пут је то било када је био на "одмору" на Жабљаку, написао је писмо једном свом пријатељу у којем куди, али и, на начин највише својствен њему, хвали Црногорце. Због јасних разлога то писмо преносим у цјелости:

У Београду некако и истрпим Црногорца из оквира његових брда, он или премери или не добија. Кад је интелектуалац он је редовно препотентан, ако је властодржац онда је немогуће осион, очеше ли се о цивилизацију онда је жалосно видљиво његово скоројевићство и надрикултура. Кад је по неком случају богат онда је наметљиво расипан и ташт, има ли мало више косе и лепу главу неизоставно имитира Његоша. Једино се још међу сиромашним дугачким црногорским студентима, уз помоћ неке презриве етике, чува мало узвишеног става оних "што на брду ак' и мало стоје." И то само под условом да не натакне наочаре и да није један од 2.000 црногорских књижевника, када посигурно расправља о економији Велике Британије или о пропасти француске културе са свом сигурношћу и убеђеношћу незналице. Војвођанин је у вароши шири и културнији, што значи старији и сигурнији па не осећа потребу да јефтиним ефектима уверава себе и друге да је он збиља оно што представља. Зато сам ја у вароши, нека ми опросте Владика Раде, Скадар на Бојани, сестра Батрићева и стари Марко Миљанов, ја сам на страни Орфелина, Доситеја, Благовештенског сабора, Милоша Црњанског и Матице српске. А када сам дошао овамо, у Црну Гору, и под Дурмитором видео Машанов стас од два метра, када сам се наслушао прича о Црној Гори, о шесторици Црногораца који су у леденој пећини дурмиторској три дана одбијали напад немачке чете и на крају, са последњих шест метака, себи одузели животе, када ми млади горосеча са Змијског језера пола сата и наизуст казује Горски вијенац онда, опрости мајко Ангелино, учени Лукијане, драги мој Мито Свирчев, што су ти прикивали да си плитак, и ти цела моја равна земљо Војводино, опростите што ме искрено боле стихови Војводино стара, зар ти немаш стида? Мало се тешим сазнањем да је ту песму о нашем стиду испевао пречанин, а када би било ком Црногорцу, макар он био и студент историје, са Иларионом Руварцем у рукама доказао да су Црногорци итекако робовали Турцима, он ми би сигурно разбио нос. У сваком случају, живео народ сердара, дрвосеча и овчара, народ у коме ни у бербере од срамоте нико није хтео да иде, народ у коме и ако постоји димњак он је само од огњишта, е тај народ господује у целој земљи која је кренула у социјализам... Није то господство лишено комике, али иза њега бар нема реченице чија је неправедност сразмерна поносу са којим се изговара: Господство сам на сабљи добио, кад су мушке одлијетале главе!

  Наравно, подразумијева се да је говорио о Црногорцима оног доба, а и ти и ја, драги читаоче знамо да то нису били Црногорци који бакљама у главу гађају оног ко нас је једном нахранио кромпиром. Други пут је писао о Црногорцима када су се мудри досјетили да је паметно да се на Ловћену поруши црква и изгради Његошев маузолеј (том приликом нису изостале ријечи хвале, али ни куђења.)

  Михиз је био велики бунтовник, из револта је говорио против врло важних личности оног доба, рецимо Слободану Пенезићу Крцуну је (тадашњем шефу УДБЕ) јавно и у лице рекао да су му руке крваве до лактова. Такав је био, није могао да заћути, нажалост, мало је писао, тако да нам је иза њега остало свега пар дјела: Комнадант Сајлет и Аутобиографија о другима. Уз то је и сценирао неколико позоршних представа (међу којима и Чекајући Годоа) и неке од филмова који су остали запажени у југословенској јавности (Орлови рано лете). Михиз је поред тога био и један од оснивача култне позоришне сцене Атеље 212, такође и чувене Задарске ликовне колоније. Радио је као библиотекар у Матици српској, дугогодишњи уредник НИНа.

Боре (Михиз, Тодоровић и Пекић) с лева на десно

   И данас се, скоро двадесет година након његове смрти, препричавају неке од слика из његовог живота. Једном је тако, Бора Михиз, написао најкраћу критику икад написану на нашим просторима коју је НИН (из само њима познатих разлога) одбио да објави. Наиме, ријеч је о критици двије књиге пјесама, а текст критике је гласио:

"Две нове збирке песама - Јанко Ђоновић Камена почивала и Марко Ристић Nox Microcosmica - Ни Јанко, ни Марко!"

Једном је одлучио да, по први пут у југословенској штампи, објави слику голе жене, и то на корицама НИНа, тада најутицајнијих информативних новина, само да би подигао тираж. Међутим, партијска ријеч је била толико снажна да против ње ни редакција НИН-а није могла ићи и изгледало је да је готово незамисливо идеју спровести у дјело, али је Михизу генијална досјетка пала на памет и новине са сликом наге, секси госпођице у заносу младости на насловници су ипак објављене, наиме, испод слике је крупним словима писало "Ево како западна штампа трује своју омладину."

Био је духовит, проницљив, није био један од оних људи који, ничим изазвани, ступају у вербални конфликт али је у свако доба био спреман на размјену ријечи и интелектуалну расправу окићену мудростима каквих се не би постидјели ни свјетски великани тог периода, бавио се животом а посветио га је писцима и књигама, пружао је свесрдну подршку онима који је у тим тренуцима нису добијали, тако да су на "широки Михизов загрљај" наишли млади књижевници који чине тек прве и несигурне кораке на нашој (уистину великој и свјетски признатој) књижевној сцени, међу њима су били: Васко Попа, Миодраг Мија Павловић, Стеван Раичковић, Борислав Пекић... и још много имена који данас чине окосницу и кичму српске писане ријечи. Али, истовремено, Михиз је био врло оштар и пријек критичар догматских књига и стармодних писаца. То је било толико јасно и уочљиво да је, чини ми се, легендарни Станислав Винавер изјавио да би Михиз од својих критика могао објавити књигу под насловом Дизање у звезде и набијање на колац. Чак је и прије поласка у НИН објавио и написао неколико веома запажених текстова о Вељку Петровићу, Исидори Секулић, Миодрагу Павловићу, дакле, његов таленат и осјећај за критику се искристалисао и прије него што је ступио у редакцију истакнутих новина. Говорио је језике, познавао је француски (а који би друго језик?!) боље него сви домаћи писци тог доба, то су знали и његови најбољи пријатељи, тако да су му једном приликом Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо и Жика Стојковић испословали стипендију захваљујући којој је Михиз отпутовао у Париз, одатле се упознаје са Европом и правим књижевним животом, гладан знања дневно гута гомиле књига (Камија, Сартра, Селина, Мишоа...), али се понаша као и сви остали писци, Ајфелов торањ, обала Сене, Луксембуршка башта, јелисејска поља и латински кварт у њему буде дух правог књижевника (онако како је то само Париз могао да уради), те Михиз својим пријатељима (посебно драгој супрузи Милици) шаље предивна писма:

"Мила моја, осећам се одлично. У почетку смо се страшно попреко гледали Париз и ја, али кад смо пришли ближе један другоме, онда смо видели да нисмо страни обојица. Пролеће је заинат бануло ненадно рано. Залепршала Ридова марсељеза на Тријумфалној капији, Париз почео да седи за столовима по плочницима. Седим сам и посматрам две чаше пред собом, једна за мене, друга за тебе, сажаљиво чекам да дођеш док гледам есеје Вирџиније Фулф које сам наменио теби. Молим те, реци ми да ли имаш новца? Радиш ли? Чуваш ли се? Позајми новац од Геџе... ако немаш...Живим чедан као монах и чекам тебе да дођеш. Много, баш баш веома много, те воли твој Бора!".

Михиз и Меша Селимовић (Тврђава мора да се коригује!)

   Волио је дружење, позориште, музику, филм, књижевност, преферанс, спорт, своје Карловце и Ириг, супругу Милицу, кћерку Милу, мачка Мићу, волио је одласке у Венецију и посматрање идеала љепоте за Лазу Костића, волио је да се нашали са драгим пријатељима и да приреди добро зезање чак и по цијену сопствене жртве (на факултету је често измишљао имена нових књига одређених писца током испита како би своје професоре ставио на пробу), сукоби са властима му нису били страни а знао је да се жртвује и тада, све то је од њега начинило вољену особу, био је обожаван од стране својих пријатеља и тако је постао врло битна карика у животу: Добрице Ћосића, Миодрага Павића, Десанке Максимовић, Душана Ковачевића, Борислава Пекића, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Стевана Раичковића, Драгослава Михаиловића, Данила Бате Стојковића, Миодрага Павловића, Мије Алексића, Миће Поповића... и многих других. 

Наравно, што је и очекивано од личности каква је био Михиз, он је био један од људи који су у старту устали против лудила и тривијалне глупости које су нас задесиле деведесетих, био је један од предводника мартовских демонстрација (чији исход знамо), и након побједе мизантропске глупости новог система његов слободарски дух је почео да се затвара, и Михиз је полако почео да тоне у себе. Сасвим је јасно да такви умови, људи који носе чизме од седам миља и не трпе глупости, превару, сплетке, политичке интриге и лажи, не могу да опстану у таквој, назови, јединственој Југославији. 15. децембра, 1996. године, окончао је свој живот.

                                             Спомен плоча под којом почива Б. М. Михиз

Наравно, ма колико садржински овај чланак био дугачак, немогуће је о Михизу написати све оно о чему је заслужио да се пише и спомене (сумњам да би и неколико томова било довољно за то). Али ето, барем смо мало употпунили празнину која је уистину повелика на интернету када је овај човјек у питању. Дакле, читаоче, до следећег читања збогом, и (како сам и обећао) за крај остављам једну необјављивану пјесму коју, некад давно, посветих житељима Симине 9а. Уживај:

                           Сјенкама куће јереси

                          Мрачна су времена стигла,
                          Црне се мисли роје;
                          Гледам људе без лица
                          -Туђом су пјесмом очарани!
                          Запрљали су бистро небо у бокалу јер само новчанице броје
                          И не знају ни за осмијех, ни за друга,
                          Не читају поезију више,
                          Све што имају су илузије богатства,
                          Ал' тек касније долази туга.

                          А ви сте отишли, један по један,
                          Рекли сте све што знате,
                          Узели фењере у руке
                          И пошли у тамни вилајет.
                          И небо плаче јер вас нема,
                          Симина је одавно празна,
                          И Бог пјесништва дрема,
                          Пристиже нас шекспировска казна.

                          Гледам у свемоћно небо
                          И молим га да престане да јеца,
                          Ви мртви нисте-то нек знају,
                          Јер живе ваша дјеца!

                          А луткарска представа нек траје,
                          Дрвени људи нек плешу док цуре досадни сати,
                          Они никада неће дотаћи облачје,
                          И неће звукове насликати.
                          Нити ће им пламтјети звијезда на тамном небеском крову,
                          И нека живе тако, нико им није крив,
                          -Нису слушали ријеч Михизову!

   Умало да заборавим, драги читаоче, у вријеме објављивања овог текста хришћани ће увелико прослављати велику суботу. Сходно томе, желим да ти мало раније честитам васкрс,  пожелим здравље и свако добро, и наравно надам се да ћеш остати уз Капислу, твој Елзеар Буфије.



Референце:
Радован Поповић - Одгонетање једног живота,
Марко Радојевић - Чланак о Бори Михизу

Викенди у студењаку (први дио)

  Једна милијарда мулти-димензионалних универзума, у њеном средишту још један универзум, па у његовом средишту још један, Црна Гора, бескрајни плави круг и испод њега (што рече једном један паметан човјек) ругло. Него, да не будем критичан према држави (вјечна да је каква нам је) текст за пети април посвећујем једном сасвим независном ентитету који постоји независно и самосвојно од остатка окружења, у ствари, независно од остатка свијета уопште, и то не само у материјалном смислу, говоримо о апстрактно-материјално-законско-фиктивној твари коју, мудрији од нас, назваше зградом или студентским домом и ословише је :драмска пауза, па три удараца палицама у бубањ БАДУМ ТС: Студентски дом Браћа Вучинић, Никшић. 

  Чудна зграда, ван простора и времена, почива на својим законима и законитостима, у ствари већина досадашњих закона, које смо могли да учимо из физике, у овој згради немају никаквог смисла (могу да замислим и Њутна и Келвина и Паскала како се у конфузији хватају за главу и крсте три пута док гледају оно што сваког дана има прилику да види домар Рајко или било ко од нас), али о том потом...

 Оно што ће свако, ко је до сад имао прилику да чита неки од мојих текстова, прво примијетити је да је сасвим необично да сам неко своје писаније започео стриктном и сувопарном научном терминологијом. Наиме, то није случајно, ни сам нисам знао како да мотивишем увод за оно што слиједи, а слиједи писање о 48 часова сваке недеље, центар парализе, монотнија (једини начин живљења; рече Цане?), досада, учмалост, сушта супротност дешавањима у дому током радних дана. Да скратим причу, празнина. Е, ту на сцену ступа Алберт Рамштајн и она његова да је вријеме релативна ствар, у суштини, врло је могуће да је то једина примјењива научна теорија кад је у питању овај дом, дакле, читав овај увод са убер зајебаним фразеологизмима је због онога E=mc2. Ал' да се вратим тамо гдје сам стао, рече ли оно Лауш "година прође дан никад"? Можеш мислит', ми имамо посла са два дана.

Не стварно, ђе су сви ?

   И док пишем, вјеруј ми, немогуће је да се не сјетим оне старе Тустине (Бог да му душу прости) пјесме Дан кад сам остао сам, чувених стихова гдје су сви ти људи, гдје ли су само отишли?

   Ајде добро, помирићу се ја некад и са чињеницом да су Подгоричани најбројнији у малој нам држави, и да викендом сви побјегну кући заједно са браћом са Цетиња и неким приморцима, али са собом нећу никад. Скоро да ми и недостаје марва ненаспаваних студената што смрди на запршку из мензе, иако их, осталим данима у недељи хејтујем више него емисију Аудиција са Миланом Калинићем и Андријом Милошевићем (има још неколико дауноваца не сјећам се свих). Изгубе се. И убрзо, једини житељи студењака постанемо једино ми сјеверњаци који се кући враћамо само кад морамо (ово "морамо" укључује слободну недељу, елементарне непогоде и смртне случајеве). И онда на снагу ступа викенд и његова разорна моћ. Самоћа. (ехо: а,а,а,а,ааааа).

  

Празна читаона? Па, побогу, студенти..

  Као што рекох, разорна моћ, хвала свевишњем да смо један независан ентитет па не сметамо Америци и НАТОу иначе би врло лако могло да нам се деси исто што и Ираку деведесетих. Оптуже нас да посједујемо оружје за масовно уништење и :музика империјал марш из Star warsa: инвазија на мали, брдовити Балкан, Црну Гору, тачније. Међутим, једине жртве тог оружја смо ми, студенти, додуше нама нико и неће да се смилује, одавно су људи прихватили одвратну чињеницу да смо управо ми ти који пију Апатинско пиво, за вечеру једу јетрене паштете са одавно истрошеним роком трајња и још сумњивијим поријеклом и купују Добро производе. Зашто онда да се не носимо и са викендом? 

  И тако кренем у донкихотовску борбу, гомилу слободног времена покушавам да убијем на најбескорисније начине (да ниси можда, читаоче, хтио да ми предложиш да, можда, узмем да учим?Непомериосесместа), рецимо прочитам све састојке и упутство за употребу течног сапуна, оперем прозоре и споља и изнутра (читавог дома), сашијем вуду луткицу, одиграм неколико хиљада партија мајнсвипера, затим пређем на spider solitaire, изађем, прошетам седам стотина кругова око дома, вратим се, научим напамет читав Горски вијенац (и то на руском, верзију на српском сам одавно обрадио, прошлог викенда је био италијански, оног тамо грчки...), одем до храма, помолим се да се није десио армагедон и да се већ једном врате сви они које прозивам јер запишавају писоар, свирају пјесме Галије на степеницама,ред у мензи чине бесконачно дугачким... у повратку из храма посадим бор, сачекам да израсте, кад се то деси враћам се у онај мали независни ентитет под окриљем једног мулти универзума-Дом браће Вучинић, и у собу 323, погледам на сат и схватим да сам успио да убијем тачно један сат, тридесет седам минута и двије секунде. Дом је остао непромијењен, и даље је плаве боје, три бисте и даље чаме у дворишту, Кико у холу гледа Манчестер - Арсенал... "Прије ће Мило поднијет' оставку него што ће се завршит' овај викенд"- Мислим у себи док идем да видим шта ради цимер историчар, је ли жив, и ако није коме да оставим његов географски атлас и мјесто у соби. Кад ја тамо а оно међутим. Вукадин на мом лап топу куца семинарски из Историје Византије који је, рекао бих, почео да пише прекјуче. Све што је до сад успио да напише је: "All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy, All work and no play makes Vule a dull boy,All work and no play makes Vule a dull boy...", и тако на једно седамдесетак страница. Познато? Разумијем га, кад си толико дуго сам у оволикој згради ум ти се искриви к'о вилица Николе Калинића. Одлучујем да побјегнем прије него што подигне сјекиру и, уз психотичан николсоновски поглед, проговори: Here's Johnny! 

    Мајке ми, та соба је остатком недеље већи рокенрол од самог рокенрола, а сад... Пуста и тиха. Кафкин замак.

А ја сам био копиле и јад :(

   Недокучиво. Толико ми је досадно да бих овог тренутка потписао уговор на доживотно гледање емисија Мире Адање Полак и слушање Лексингтон бенда, све, само да се заврши овај викенд, и да дођу сви они Подгоричани које би ја, као сваки честит Беранац, морао да презирем онако како трансформерси презиру десептиконе, Палестинци Изрелце, навијачи Боке ове друге, Риверове... Да се врате људи што играју покер до зоре, пјевају највеће избљувке од пјесама Екс Ју рокенрола, не дају другима да спавају и  гледају ТВ на ходнику. Не патетишем, само сматрам да се викендом губи дух студентског дома. 

Чудо једно, 19:24, а недеља, ово значи , да ми је остало још само неколико сати до краја овог викенда. Како оно кажу, мошмислит, мудри Латини repetitio est mater studiorum? Онда би и мени ваљало да још мало приучим ове састојке течног сапуна, дакле: мед, кокос, птероилмоноглутаминска киселина, тиамин мононитрат....

ту би контињуд

До наредног читања, кашљ, кашљ, викенда, кашљ:

Елзеард Буфије

Балада о сланом мору

    "Нисам ја створио Корта, сигуран сам да је по среди феномен ауто комбустије. Он живи. У осталом, не знам да ли ја сањам њега или је обрнуто." - Једном приликом је изјавио неприкосновени геније и господар стрипа Хуго Прат. Том приликом је говорио о свом најпознатијем јунаку, човјеку који је својом танком цигаром и морнарском капом разбио границу између стварности и фикције, сходно томе, није ни чудо што се многи поштоваци стрипа и данас питају "Је ли Корто уистину постојао?!".На то питање нећете пронаћи одговор на страницама овог блога, и не покушавајте, у ствари, било би боље да скокнете до неке стрипарнице и поручите Баладу о сланом мору или Бајку из Венеције, додуше, не могу да кажем да је лако доћи до сваког броја стрипа, али свако ко се разумије у писање, књижевност и умјестност, зна да труд, који би у том случају био утрошен, није нимало узалудан.

    Ово није класичан стрип, у ствари, тешко да би било која прича о Корту Малтезеу могла бити урамљена у сурове калупе тог појма, прије би одговарао термин "роман" или (да ми се не наљуте колеге књижевници) "роман у стрипу", свако ко је имао прилике да чита неку свеску о Корту зна да је у питању остварење које сасвим заслужује да буде названо цртачком књижевношћу. Ја сам и раније писао о феномену стрип културе (читај: Међ' зидинама Бонелијевог замка) али чак ни Дилан Дог (чији сам искрени љубитељ и колекционар) није успио дотле да уздрма читалачку јавност и да досегне тај ниво култа. Корто Малтезе је у стрипу успио да уради нешто слично ономе што је бенд Џој Дивижн урадио у музици, док је постојао није био наметљив, али када га више није било, сви су постали свјесни дубоког и неизбрисибог трага који је оставио. 

    Не постоје границе када се ради о Корту Малтезеу, сценирање није суво писање, а цртање тананим клупком акварела постаје сликарство. Чак је и Хуго Прат говорио да његов цртеж треба да буде писмо које се наставља на исписани текст, цртеж и сценарио морају да буду једно. Тако је постигао оно што се у свијету стрипа популарно назива "Хуго Прат револуцијом", док је у нехату и ненамјерно стварао врхунац наративне умјетности 20. вијека, помијешао је цртеж са ријечју, сликарство са литературом и море са облацима. 

   Сигуран сам, у ствари, сад већ могу да тврдим да није могуће разумјети Корта уколико га не читате онако како би читали неку Бајронову или Јесењинову пјесму, Хуго Прат је својим писањем и цртежима успио на најбољи начин да докаже да је могуће насликати поезију. Створио је лика који неће бити забаван свима, сам стрип није намијењен претјерано широком читалачком публикуму, више ја за усамљенике, чудаке и индивидуалце какав је, рецимо, Гил Пендер којег тумачи Овен Вилсон у филму Вудија Алена "Поноћ у Паризу". Оно што суптилно покушавам да кажем је, да ако вам се истовремено не свиђа и естетика Чарлса Буковског и Пабла Неруде не покушавајте да читате Корта, он је заснован на укрштању литерарних микрокосмоса, растрзан је између мириса Пацифика у јесен, вјетра који љуља неуредне крагне на његовом морнарском капуту и пролазних љубави. 

   Корто Малтезе је филозофски стрип, и баш попут океана на којем се одиграва већи дио радње, дубок је у својој ирационалности, апсолутно неистражен у својој мистериозности, а управо та романтична мистериозност која прогања Корта Малтезеа је оно што чини његову личност таквом каква је, један мој колега блогер га је једном приликом фино назвао човјеком који сања отворених очију, и управо је то кључни појам,  Корто је, како би га ословила енглеска браћа, day dreamer. Десило се једном да је Лаза Костић, приликом говора о једној о својих најљепших пјесама (а није Санта Мариа...) изјавио да сви људи имају два стања, сан и јаву, али да само пјесници имају три, сан, јаву и стање међу јавом и мед сном, рекао бих да је читава радња о овом јунаку смјештена управо у то стање - Корто Малтезе не престаје да сања. "Такви су и многи други"- закључио би површни посматрач, али не, Корто Малтезе је један и непоновљвив. Дакле, ако би мени поставили оно питање са почетка овог текста, рекао бих вам "Корто Малтезе је итекако жив".

    Наравно, немогуће је овог јунака смјестити само међу корице стрипа, он је успио да се истргне и досегне домене позоришта, музике, филма... Снимљено је неколико позоришних адаптација, Силвија Флес је снимила сингл, а код нас је, још давне 1987. године, Зоран Стефановић написао позоришни комад "Острвске приче" по мотивима из Пратових романа. Већ годинама Корто Малтезе представља предмет многих докторских дисертација (само у Француској је написано око седамдесет), проучавају га социолози, историчари умјетности, књижевници и естетичари. Међутим, још увијек нико од њих није дао конкретан одговор на питање "Ко је заправо Корто?", све што о њему знамо је да је непоправљиви романтик, борац за слободу и правду, заљубљеник у живот и ништа не препушта случају, чак је, још док је био мали, очевим бријачем у длан урезао линију среће одређујући судбину као ствар избора, држи се неутралног става према политици и свијету, али подржава слабије и угњетаване. Подигнуто му је неколико споменика, а припаднице љепшег пола му и данас поклањају љубав украшавајући статуе са његовим ликом разним вијенцима од свијећа. 

    Сам стрип није усамљен, он блиско комуницира и са другим облицима умјетности и појединим аспектима живота, дакле, није ријеткост да Корто у својим пустоловинама наиђе на јунаке типа: Џек Лондон, Херман Хесе, Ернест Хемингвеј, Буч Касиди, Енвер Паша... чак је Хуго ишао толико далеко да је Корта спријатељио са, нећете вјеровати, Стаљином лично, док је Распућин уобичајена појава у Пратовом свијету. Након свих невоља и авантура што му живот сервира Корто воли да се опусти на плажи уз неки роман Џека Лондона, Роберта Луиса Стивенсона, Хермана Мелвила или Џозефа Конрада, омиљено дјело му је Утопија Томаса Мора али је, током свих епизода, није прочитао до краја (што такође има своју симболику). Прича о Корту Малтезеу обилује многим цитатима и референцама из свијета литературе, дакле, немојте се зачудити ако вам кажем да сте, током читања Корта Малтезеа, вјероватно читали и Достојевског иако то ни сами нисте знали. Међутим, однос између овог стрипа и књижевности је итекако обостран, многи писци су покушавали да пронађу инспирацију читајући Пратовог романтичног јунака, ја ћу и сам ово писаније завршити цитатом једног од мојих омиљених италијанских писаца, Умберта Ека, и сликом једног предивног Кортовог споменика на Малти са које непоправљиви заљубљеник у авантуре, књижевност и жене, и данас посматра океан:

"Кад желим да се опустим читам неки Енгелсов есеј, а кад желим да се ангажујем читам Корта Малтезеа!"                                   


Умало да заборавим, драги читаоче, наравно да Иницијална Каписла није умрла, само је временски размак између текстова, услед игре околности, постао изненађујуће и неопростиво велик. Зарад вас који сте за то вријеме ипак посјећивали овај блог, редакција ће се потрудити да тај размак некако умањи. И наравно, још једном препорука, читајте Корта Малтезеа, можда вам он макар мало помогне да схватите суштину (на вама је да одгонетнете чега). Поздрав, и до наредног читања, Елзеар Буфије!



Референце: Путовање кроз стварни свет снова

Отиш'о је свак' ко ваља...

    Један француски памфлетиста је једном приликом написао: Енглеска је за Европу исто што и сотона за човјечанство. Додуше, цитат потиче из времена ратовања двеју земаља (Француска и Енглеска) тако да сам изјаву овог, мени непознатог, писца некако успио да ословим тренутном досјетком у "прегријаности полемике". Али се исто тако у једном забаченом кутку моје мождане хемисфере јавља мисао да би Енглеска за писца могла да представља оваплоћени принцип зла против кога му је дужност да се бори, без колебања и без помирења па макар и да нема никакве наде за побједу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина, или што једном рече један велики човјек: Нека буде што бити не може! 

    Ајде добро, без апострофирања и цитирања Његошевих мудрих мисли, да не дужим. Суштина данашњег писанија се у ствари налази у неколико наредних лексема, или тачније у питању: Енглеска је сотона за човјечанство, шта је онда сотона за нашу културу? 

Пошто долазим из земље Живка Николића, додуше и из земље која је у своју кинематографију успјела да изњедри тоне фекалија и дијареје мајмуна заражених од еболе под насловом "Будва на пјену од мора", у једном тренутку сам морао да се запитам: Како је јеботе Момчило Оташевић (морао сам да гуглам) успио да замијени фантастичног Петра Божовића? И тако сам размишљао... Тјешио сам се чињеницама да култура није само код нас у вртоглавом паду, да смо народ који је са самом културом близак к'о Путин са Обамом, да су нам мождане ћелије одавно инфициране Ацом Лукасом, Фармом, Информером и тонама сличних друштвених паразита. Али не иде. Не помаже ништа. Никако не могу да докучим шта је карика која недостаје, која се то жица за довод струје покидала па сад морамо да живимо у оваквој интелектуалној тами? (Ако неко одговор нађе прије мене молим га да под хитно упали свијетло јер нам је пигмент коже толико закржљао да мишићна маса кроз њу почиње да се провиди)

Суштина је у томе да је отишао свако ко ваља, а ми се нисмо удостојили да за њима подигнемо руке и шешире и упутимо им поздрав који заслужују. Јер ето, глупљи смо од камења, па смо сви колективно цмиздрили кад је погинуо јебени амерички, трећеразредни глумац Пол Вокер а кад нас је напустила Оливера Марковић која је икона српског глумишта нико није ни ријеч изустио. Српски народе, сједи, један!

И није Оливера Марковић једина коју нисмо достојно испратили, колико је година прошло откако је Преле престао да "убија човека у себи"? Колико су година појели скакавци откако је отишао Борислав Пекић? И ето, не мијења се ништа, одлазе један по један, полако стају у ред за Тустом, за Драганом Максимовићем, за Витом.... Ћосићу, да си могао да видиш како се твој народ опростио од тебе знао би да је Сунце даље него што си могао и да замислиш. Оно што је најтужније многе данашње лобање не знају ни ко су били неки од тих људи (Ја бих дотичнима искрено препоручио да брзо гуглају или да отварају књиге, друга могућност је и да се убију наравно.) , и ако сваки клинац зна ко је Хамес Родригез који несумњиво постаје интергалактички популаран јер зна како да шутира лопту. 

       И тако, постепено одумире сваки аспект умјетности, у музици је онај ћелави педер из "Милиграма" стао на бине по којима је некад ходао Штулић, Марко Видојковић је узео оловку у руке и изиграва новог Драгослава Михајловића, Димитрије Војнов не излази из филмских часописа јер сво могуће знање из области филма држи у једној пори на малом прсту, ипак је он нови Горан Паскаљевић. И тако се вртимо у круг све док сами себи не угледамо позадину и почнемо да једемо оно што излази из ње. А, вјерујте ми на ријеч, многи већ јесу...

 

Добро ајде. Нећу да кукумачем. Не желим да се одаљим од теме и толико банализујем овај текст док не почне да изгледа као просјечно југоносталигчарско кукање за прошлим временима која :музика из серије грлом у јагоде: нестадоше у сивилу ништавила. Оно што, драги мој читаоче, представља глави проблем јесу младе снаге које се полако враћају са намјером да оживе велелепни раскош наше културне сцене. О не, не варај се, нису Момчило Оташевић и она коза коју он дрви у Будви на пјени од мога једини из актуелног умјетничког живља који желе да оживе нашу културу, постоје марве сјајних, младих нараштаја који просто блистају од талента и жеље да урежу свој траг у даскама наше културне сцене. Да, да. Милош Биковић, Петар Стругар, и онај напорни лик што се зове Виктор. Наравно, руку на срце, ту и тамо се појави нека уистину талентована глава, рецимо Никола Ракочевић је сјајан глумац. Ајде да се не задржавамо на кинематографији, шта је са музиком? Само размисли какве ствари слуша данашња омладина и на чему расту ови нови, модерни нараштаји. Не, Србине, није нас осиромашени уранијум начино овако ретардиранима и ментално девијантнима, нити ХААРП. Овакви смо јер нам данима и данима преко телевизијских екрана емитују Саше ДАЉЕИДЕДАЉЕИДЕЕЕ Поповиће, Светалне Алексић, Радојке Аџић (мајке ми знам право име Даре Бубамаре прим. прев.) и оне клинке што нису училе школе па 'оће да се обогате тако што ће ликовима из богатих музичких студија крајницима изгланцати... кхм, знаш већ шта.

И гдје је у свему томе култура? Тамо гдје смо ти и ја, драги читаочче. Штоћерећи, у курцу.

  Знам да ће девет од десет вас читаоца после овог текста помислити "Ево га још један што кења а ништа не ради, тако је најлакше", али ето, да те демантујем из старта, натјерао сам те да размишљаш о овом тексту, сходно томе, скрећем поглед на праве проблеме. Немам ја довољно моћи и ауторитета да наговорим моћнике да улажу у позиришта,књижаре,биоскопе, библиотеке... Исплативије им је да улажу у ноћне клубове, или сличне кругове пакла (да не будем прост па кажем куплераје). Али ето, овим текстом покушавам да се захвалим неким људима који су, или умрли, или запалили што даље од лудог, малог Балкана. Овај текст је грумен земље који бацам на сандуке Боре Тодоровића, Душана Прелевића, Вита Николића, Данила Бате Стојковића, Киша, Пекића, Михиза, Ћосића, Младеновића,Лубарде, Николића, Бранка Чрнца и осталих бардова наше културе, из галерије највећих, који су нам помогли да постанемо то што јесмо, а за које ми треба подужи дах плућа да их набројим све.Мој начин да кажем хвала.А за крај стихови једног, помало луциднот и тривијалног али неоспорно великог аутора, који су ме инспирисали за наслов вечерашњег текста.

Отиш'о је свак' ко ваља,
Неки вани, а неки ка небу,
Остала је само фукара и раја,
И ми с њима, на бијеломе хљебу.

До следећег читања, твој Елзеар Буфије.
Ко задњи изађе, нек' угаси свијетло. 

Има нас гомила!

  Не треба много полемисати око чињенице да наши људи пливају у океану предрасуда и стереотипа, посебно кад су у питању неке суб-културне групације. Што се панкера у, милој нам, Србадији тиче они су исти као и свуда, алтернативна омладина која не жели олако да прихвати идеологију владајућег система, засновани смо на међудејству кулуролошких елемената који се не уклапају у природу просјечног Србенде. Да скратим причу, често ће ти се десити да иза себе чујеш шапате попут "Погледај овај пропалитет, шта он мисли? Није му ово Лондон!" ако те неко угледа у мајици Секс пистолса и са поцијепаним фармерицама. Нису то зли језици, то једноставно иде уз нашу природу и менталитет, или ти људи нису способни да прихвате толику слободу. А што се тезе "није му ово Лондон" тиче.. па шта и ако није Лондон? Не знам зашто неки људи живе са увјерењем да је панк идеја замрла на нашим просторима, свакако да не живи попут Гранд идеологије (ако се то и може назвати идеологијом а не смећем) али је сасвим јасно да панк код нас није мртав, и нити ће икад бити. Имамо изобиље сјајних бендова који заслужују максималну пажњу, и сваки од тих бендова заслужује по један овакав текст, међутим, данас ћу бити пристрасан и писаћу о мом омиљеном српском панк бенду, Гоблинима.
  Ни тебе ни себе, драги читаоче, нећу замарати са биографским појединостима. Што се тога тиче ваља напоменути да су Гоблини основани у Шапцу 1992 године и да садашњу поставу чине Бранко Голубовић Голуб (вокал), Ален Јовановић (гитара), Леонид Пилиповић Панкерштајн (гитара), Владислав Кокотовић (бас) и Милан Арнаутовић Фирца (бубањ). Остатак текста ћу посветити њиховој музици, односу са публиком, раду...
  Читаоче, је л' си упознат са оним осјећајем који добијеш кад слушаш неког и сигуран си да те тај неко разумије и ако никад нисте поразговарали, нисте се срели и нисте се упознали? То је осјећај који ме спопадне са свих страна кад чујем музику и текстове шабачких панкера. Саме ријечи су ти довољне да те гурну у леђа и да ти докажу да можеш да изгураш даље, и тада знаш да постоје људи који се боре против истих проблема са којима се сукобљаваш и ти, знаш у каквим говнима живиш, и знаш ко ти диктира живот. Читаоче, Гоблини нису ту само да ти пруже два сата квалитетног концерта и шутке, Гоблини су ту и да ти отворе очи.
  Као што већ и напоменух, Гоблини су своју причу почели да гурају давне деведесет и друге, велики број нас који их тренутно слушамо тада није био ни рођен, и од '92-е до 2001 (паралелно са свим срањима које се догађају у бившем нам савезу република) Гоблини раде велике ствари, снимљени су и албуми: Гоблини, Истините приче, У магновењу, Ре контра... међутим, тешко вријеме наплаћује цех и српском рокенролу. Долази до раздвајања групе и Голуб путује ван земље, група престаје да ради.
  Домаћа панк јавност почиње да шушка да се Голуб враћа у Србију и да Гоблини поново узимају гитаре у руке, спрема се велики повратнички концерт, уједно и поздрав са домаћом панк сценом. Догађа се оно што је било и очекивано. Публика никад боља, људи жељни добре музике и провода Гоблини шибају као да никад и нису престали да раде. Момци знају да то не може да буде крај, 2010 снимају Црно на бело у кампањи против једне од највећих пошасти савременог доба, 2011 излази У одбрани зла и за све то вријеме Гоблини раде незапамћене концерте и свирке, најављују и нови албум. На то нисмо чекали дуго, а кад се коначно десио, сва очекивања су испуњена. Можда нисам реалан јер говорим о једном од својих омиљених бендова али мислим да је Роба с грешком најбољи албум српског рокенрола у последњих десетак година. Тринаест пјесама, тринаест орвеловских генијалности, сурово, гоблински, панк, баш како треба. Голуб и момци показују да се ништа није промијенило. Остали су исти, пркосни, храбри, без длаке на језику, ко код је заслужио да буде прозван био је. Песница у фацу синовима бирократије, пљувачка у лице овом исквареном систему вриједности, подршка људима, Гоблини показују да још увијек знају да праше, да још увијек имају муда, а ми узвраћамо истом мјером, показујемо да нас још увијек има гомила! (силна мурија код хале спортова на Новом Београду осмог марта доказује да су и они у фотељама упозорени)
Нећу само говорити о новом албуму који је, као што већ рекох, болесно добар, можемо да се осврнемо и на неке друге ствари.
  Дакле, зашто баш Гоблини? Зато што свирају јер воле, зато што имају најбољи однос са људима испред бине, зато што знају шта раде а то што раде, вјеруј ми, не раде само због новца. Кристално чиста љубав према музици, животу и рокенролу, исконска мржња према грешкама природе и отпаду политике. Средњи прст уперен према онима који га заслужују, нема табу тема, само искрено и чврсто (могу да ти пљунем у лице, то ћеш да осетиш) а опет, бриљантно написане пјесме, врве од умјетничких вриједности и помјерају границе које су домаћи панкери исцртали код нас. Можда не дијелиш ово мишљење читаоче, можда твоје мисли иду ка некој другој интересној сфери, рече Голуб у сплету околности "разумеју ме само они који су истих судбина" али имаш моју велику препоруку кад је овај бенд у питању, можеш да научиш само добре ствари и да зарадиш сате доброг провода.
  Не знам тачно кад сам први пут почео да слушам панкере из Шапца, претпостављам да није ни битно, једно је чињеница, сад је постало касно за мене, панк ми се увукао под кожу, Гоблини су постали дио мог живота, тешко да може да прође један дан а да не чујем неку од њихових пјесама, било да су то старије или нове, било да су обраде (узгред, да сам ја Борис Новковић било би ме срамота да пјевам Тамару након Гоблина) или не, углавном, Гоблини су ту и никад ми неће бити тешко да окренем и 1000 километара у оба правца да бих могао уживо да их чујем и доживим, на крају крајева, не каже се за џабе у домаћим андерграунд круговима "ко није био на концерту Гоблина не зна шта је шутка."

  Сигуран сам да Гоблини знају колико им људи вјерују, то смо им доказали икс пута, и због тога очекујем да не престају да раде, да наставе да гурају, макар и песницама у зид. Алтернативцима на Балкану није нимало лако, то одлично знамо и ми и извођачи, али ако је доминантна музика избљувак сисатих проститутки са Пинка то не мора да значи да добра музика не треба да постоји, а овима са пинка, само печења и ракије...

"Ми смо ти на које су вас ваше мајке упозоравале, и од којих политичари беже а желе нас у своје редове, ми смо и они који су вам требали кад је било најгоре, а сада нема љутиш јер опет смо ту, али са друге стране улице! Ми смо они који се празним речима не купују, ми смо они који не трпе да ћуте и зато увек најебу, ми смо и они на које се увек рачуна кад је потребно, али увек ћемо да вас на ваша лажна обећања подсећамо! Ми смо она иста деца из комшилука...!"

Читаоче, поздрав до наредног читања, настави да пружаш подршку квалитету и да гледаш право, долази и твоје вријеме. Има нас гомила!

Elzeard Bouffier

У име народа!

"У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело."
(Џ. Орвел 1903-1950)

  За овај текст сам се послужио насловом филма Живка Николића, али и називом мултимедијалне галерије која се ове године одиграла у просторијама Историјског музеја Србије, организатори су били Зорица Маринковић и доктор Срђан Цветковић. Галерија је говорила о политичкој репресији на нашим просторима након 1945 године. Сложићете се да је то вишедеценијска табу тема, али историјске чињенице су чврсте (колико год неки људи скретали поглед на другу страну када се помену овакве ствари). 

  Дакле, изложба се одиграла (ах, ироније) на некадашњем тргу Маркса и Енгелса, и након много година речено је све о ликвидацијама, Голом отоку, принудним откупима, државним непријатељима, сплеткама.. све. Није тешко схватити зашто су људи морали да ћуте толико дуго година, чињеница је да је након 1945. године настављен рат код нас, у много мањим размјерама, али врло крвав и суров.

  Што би психотерапеути рекли, да кренемо од почетка. У мајчици Русији је 1878 године рођена симпатична беба, међутим, мајка малог упишанка није могла ни да наслути да је на свијет донијела нешто што ће да убије, протјера и осакати милионе. Јосиф Стаљин, први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, човјек који је од 1922. до 1953. године ликвидирао 23 милиона људи, али да вас не замарам са овим појединостима, да пређемо на ствар. Стаљин је након завршетка другог светског рата постајао све више и више гладан, похлепа је од њега направила звер која је била крволочнија од Пола Пота, Иди Амина и Николае Чаушескуа заједно. Народ Југославије је чврсто вјеровао у Стаљинову идеју, а Русија нам је била најближа, светост. Нико није ни слутио да ће Стаљин покушати да приграби Југославију за себе, међутим, домаћи комунисти су се томе успротивили. Опет сам почео да прескачем, да се вратимо још мало у прошлост. Након другог светског рата Стаљин је одлучио да направи једну организацију која је слична Комитерни са чврстом намјером да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза, нова организација је основана у Пољској и добила је назив Комунистички информациони биро, за Југославију у том тренутку почиње политички пакао. 

  Пошто смо већ установили да је код нас подјела природно стање сасвим је очекивано било да се, чак и тада, домаћи црвендаћи подијеле у двије групе, за и против. Људи који су били против  су можда и могли да имају донекле миран сан, али ови који су били уз Русију у том периоду доживљавају пропаст, и више од тога. Титови пулени организују истрагу, убијају и затварају сваког коме душа, макар мало, нагиње ка истоку. За Србе и Србију и Црну Гору почиње крах. Под лажним оптужбама је стријељан огроман број невиних цивила, у Београду комунистичка власт је, према најнижим процјенама, ликвидирала око 10 000 људи, само у првом налету стријељања. Многе српске породице са дугом историјом и традицијом се губе под тешком чизмом Титовог терора, хиљаде људи одлази у затвор и, они најсрећнији, добијају само дуге затворске казне. На острву Голи оток се 1949. године формира логор за неистомишљенике партије, али и за оне који су, до скора, сматрани народним херојима и ослободиоцима.

Тамо се одигравају незапамћена мучења и страдања. Испирање мозгова и насилничке промјене идеологије. Један од команданата логора био је Анте Раштегорац, али се за крваво острво све више и више везује име Јова Капичића. Господин Капичић је био ратни херој из доба другог светског рата, касније је био и генерал УДБЕ, министар унутрашњих послова Црне Горе, амбасадор СФРЈ, велики борац, генерал и државник. Преминуо је скоро, 9. децембра прошле године, и ја му, од свег срца желим, да изгори у седам крвавих паклова, да му зарђала душа пингпонгује од једног до другог круга и да се не смири никад.То је, углавном, био период када је име Русије било забрањено за свакодневни говор, чиновници УДБЕ су могли да посумњају да једеш руску салату и сјутрадан би се пробудио на Голом отоку или у КПД Сремска Митровица.
  Између осталих почиње да страда и интелектуална елита. Борислав Пекић је био члан студентско-гимназијалске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, пошто слобода мисли није била дозвољена Пекић 1948 године одлази на одслужење казне због (замисли) злочина против државе и власти, првобитна казна је била 10 година робије али праведним комунистима ни то није било довољно па су је продужили за још пет година.  На сву срећу Пекић је помилован 29. новембра (велики датум) 1953 године. За вријеме робије у његовој глави су зачете многе идеје које је касније искористио у својим романима, записивао је колико су били изоловани од остатка свијета, тамновали су у најгорим условима, спавали су на бетону, боловали од тешких болести (Пекић је са осамнаест година због тешких услова у затвору зарадио туберколозу), смртоност је била велика а смоубиства су била честа. У књизи Године које су појели скакавци Пекић пише:
Ноћ са 6. на 7. новембар године 1948, врата се отварају спрам голе кухињске сијалице, попут златне ауре, у њиховој се рупи, како се расањујем, постепено образују две сенке. Једна окреће прекидач у собици за послугу у којој спавам преко зиме и две мутне сенке постају два човека у смеђим кожним, капутима..Људи су провели године заточени у тамницама због слободе мисли.Класична одмазда власти над политичким супарницима али и над, некадашњим, истомишљеницима. Огроман број невиних људи је убијен и заробљен. За политичке коментаре људи су кажњавани робијом, пребијани јер у јавности употребљавају ријеч "демократија", Срби су кришом одлазали у цркву да би се молили и крштавали, књижевна дјела и часописе су забрањивали, дјецу су учили да одају родитеље, укидали су позоришне представе, убијали због мизантропске глупости. То је било крваво и мучно вријеме, вријеме препуно неправде и страха, вријеме када се говорило "Ухапшени сте у име народа", а народ се није питао.

  Пишем и заборављам на лимит, а писао бих још много. Само сам намјеравао да у кратким цртама напишем нешто више о политичким злочинима једног тоталитарног система, његове жртве заслужују много више од тога. Не знам, читаоче, да ли си слушао пјесму власт од групе ФЕУД, ако ниси имаш моју велику препоруку, елем, за крај бих искористио цитат Едмунда Буркеа са почетка тог спота:

"Једина ствар која је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа."

Дакле, добри људи, памет у главу. До следећег читања, Elzeard Bouffier.

Нови почетак

Здраво, читаоче. 

Не знам да ли је и тебе спопала носталгија за овим блогом, јер, морам да будем искрен, мене јесте. Буди сигуран, оно што се десило са ауторима Иницијалне каписле није стваралачка криза, Елзеард и Бандини заједно чине тандем који је, временом, научио некако да се бори против те немани. Међутим, оно што је неоспорно је да још увијек не знамо како да се боримо против недостатка времена. Покушавам да наслоним прсте на тастатуру и срочим једно квалитетно писаније које некако може да се котира као текст вриједан твоје пажње, али сваки пут осјетим тежину обавеза које ми све јаче и јаче пристискају леђа, и онда помислим "да обавим још ово и написаћу тај вражији текст", једна ствар је водила другој и кад сам следећи пут отворио ову онлајн књижурину... БАМ, песница сазнања ме је погодила у главу, последњи текст (читај: Обрати пажњу на последњу ствар) је написан у четвртак, 03. априла 2014. године. Могу да се правдам, могу да наведем све разлоге због којих нисмо писали истим темпом, и, вјеруј ми, ти разлози би били кристално истинити, али једно је чињеница, брзо смо стелки какав-такав читалачки публикум, није то нека велика бројка, али опет, то су људи коју су (док је трајала ова подужа пауза) на наслове наших текстова кликнули преко петсто пута. Дакле, лијењост и немар са наше стране нису били нимало фини, читаоче, иако смо, за вријеме ове паузе, урадили неке ствари на које смо обоје поносни.

   Добро, сад можда треба да се оставим патетисања и ових дугих поздрављања, хтједох рећи, ова наша пауза не мора да буде толико лоша?Ваљда ове тешке главе што носимо на раменима служе и за нешто друго осим за размишљање о женама и о предстојећем светском првенству? Мислим, суочимо се, овај блог није нимало лоша ствар, штета је да га неко не оживи, па макар да то и не будемо Артуро Бандини и ја, није да вам препоручујем да сачекате неког дебитанта који ће да наслиједи овај (мошмислити) тешки посао, само најављујем извјесне промјене.

   Можда је због превише читања стрипова или хорор романа, али тренутно сам себи личим на Виктора Франкенштајна, надам са да теби не изгледам као неко ко од комада мртвог меса покушава да створи живи организам? Ајде да заједно покушамо да оживимо иницијалну капислу? Да јој на било који начин удахнемо мало живота? Уистину би било фино да се вратимо на почетни стадијум када смо вријеме проводили испред компа рифрешујући онај фејзбук бројач и радујући се сваки пут кад би уочили да смо још једног читаоца приграбили за себе. Већ сам најавио извјесне промјене али, вјеруј ми читаоче, неке ствари се не мијењају, још увијек ће остати она наша исконска мржња према чињеници да свијетом управља глупост удружена са мас-медијима којима недостаје оригиналност, нећемо никад прихватити светску глобализацију и децентрализацију, наставићемо борбу против плурализма, површног интелектуализма, изнад свега турбофолка,  и приказати је на сатиричан начин, обећавамо још много добрих текстова и живог рокенрола, све то а нисмо постмодернисти! Теби само остаје да будеш ту као што си био и раније, можда заједно успијемо.

До следећег читања (ако останеш ту, ја не мрдам нигдје) Elzeard Bouffier