Скоро као блуз

       Протеклих неколико дана смо, Деламоре и ја, некако нон-стоп на релацији факултет-диландог-јерес номинализма. Е, тај Јерес номинализма је заправо наслов збирке прича Мухарема Баздуља, објављене 2014. године у издаваштву Ренде. Мало је рећи да је збирка сјајна, приче писане у првом лицу једнине, говоре о политици, љубави и другим демонима, смјештене су у нашу савременост, а језик приповједача је свјеж и вјешто моделован у савремену нарацију што носи квалитет књижевности оног времена вјешто упакован у глазуру новог доба, близак нама који смо рођени половином деведесетих. Е, ко је иоле упућен у опус Мухарема Баздуља зна колико је рокенрол важан печат у његовој књижевности (књижевна препорука: Концерт, 2003). Готово да нема приповијетке кроз коју се, барем једном, не провуку или Ник Кејв, или Џарвис Кокер, или Брус Спрингстин, или Џони Кеш, или Леонард Коен. Чак су и стихови његове старије ствари First we take Manhattan врло битан чинилац у прве приповјетке у збирци, коју би компромисно могли да назовемо новелом (Лара).

        Наравно да господин Баздуљ не бира случајно баш ове музичаре (једноставно му приповијетке не би посједовале исти тон кад би у њих уткао стихове ZZ Topa), а најквалификованији од свих њих за тематику данашњег чланка је управо занешењак са шеширом, пјесник из Монтреала чије име у претходном пасусу обојих бојама Иницијалне каписле, Леонард Коен. Једноставно, од свих горе поменутих он је највише дао књижевности. Коен је канадски писац, Коен је канадски пјесник, Коен је један од највећих музичара нашег доба, Коен је отац пијаница и ниткова, кум депресије, син меланхолије, жанровски се кретао од фолк рока до џеза, али Коен, сам по себи, је скоро као блуз.

       

       Ако својом музиком рађа пијанице и ниткове, ако кумује са депресијом и ако му је отац меланхолија, онда се може рећи да му је поезија мајка.

       Познато ми је да се једном приликом (ваљда је било прољеће 1984.) у Паризу сусрео са Боб Диланом (са којим су га иначе врло често упоређивали) и да су тада разговарали о својим пјесмама. У замраченом кафеу Дилан је на сто спустио папир на којем су били исписани стихови његове (заиста сјајне) пјесме I and I (албум: Infidels) на шта га је Коен упитао колико му је времена требало да испише те стихове, Дилан му је одговорио "Око петнаестак минута..", затим су ћутали неколико тренутака након којих је Дилан питао њега "А колико је теби времена требало да напишеш своју Hallelujah?" , Коен је одговорио:"Четири или пет година."

        И кад већ помињем Дилана, постоји један помало сентименталан податак да је, након једног концерта, кад је публика већ испразнила дворану, и кад су техничари  почели да пакују опрему, изашао на бину са гитаром у руци и за своју душу одсвирао пјесму посвећену Вудију Гатрију (америчком рок музичару и пјеснику, такође је био узор и Брусу Спрингстину, Џоу Страмеру, Џерију Гарсији и многим другим великанима). Када би, којим случајем, Леонард Коен урадио нешто слично вјероватно би одрецитовао неку пјесму Ф. Г. Лорке. Он му је био непорециви узор. Више пута је за Лорку изјавио да је пресудно утицао на њега, још од периода када је као тинејџер лутао по промрзлим улицама Монтреала и у једном излогу угледао збирку његове поезије. Превео је више Лоркиних пјесама, једну од њих је и отпјевао (Take this waltz, Лоркин наслов је Little Viennese waltz).

       Његови текстови су, и ту нема сумње, поезија са музиком у позадини (најчешће клавир или акустична гитара) и његове пјесме су преведене на бројне језике, на наш нажалост многе нису. Ја сам за четрнаести новембар одлучио да напишем текст (увод се некако сам од себе одужио) у којем ћу објавити неколико превода Коенових пјесама, тачније два моја превода и један превод Милене Борић. Надам се, добри мој читаоче, да ћеш уживати.

       Пјесму Famous blue raincoat Коен је објавио 1971. године као шесту по реду, на свом трећем албуму Пјесме о љубави и мржњи. Превод ове пјесме имам у некој фасцикли већ неколико година, и то је без сумње моја омиљена ствар Л. Коена. Говори о љубавном троуглу између мушкарца којем се овом пјесмом обраћа (писана је у виду писма), себе и своје тадашње дјевојке, Џејн. Такође, у пјесми је лако пронаћи референце на чувену њемачку пјесму из доба другог великог рата Lili Marlene. Коен је на једној конференцији изјавио да је плави кишни мантил, који је главни мотив у пјесми, заправо припадао њему: 

   Чувени плави кишни мантил

Четири је изјутра, крај је децембра,
Пишем само да видим да ли ти је боље.
Њујорк је хладан, али волим што живим овдје,
Музика из Улице Клинтон се чује читаве вечери...

Чујем да градиш кућицу, у пустињи, далеко...
Сад немаш за шта да живиш,
Надам се да си сачувао барем неке успомене.

Да. Џејн је тада дошла са прамичком твоје косе,
Рекла је да си јој га ти поклонио,
Оне ноћи кад си планирао да се очистиш.
Јеси ли се икада очистио?

Ах, последњи пут кад сам те видио изгледао си много старије,
Твој чувени, плави, кишни мантил је био поцијепан на рамену,
Одлазио си до станице, дочекивао си сваки воз,
Али кући си се враћао без ње, без своје Лили Марлен.

Моју жену си посматрао као пахуљу свог живота,
А кад се вратила назад, више није била ничија жена.

Па, видим те тамо, са ружом у устима,
Још један мршави, цигански лопов,
Изгледа да се Џејн пробудила...
Шаље ти поздраве.

И шта још треба да ти кажем? Мој брате, мој убицо?
Шта бих ти још, уопште, могао рећи?
Осим... Претпостављам да ти опраштам.
И да ми је драго што си ми стајао на путу...

Ако икада дођеш овдје, због Џејн или због мене,
Знај да твој непријатељ спава а жена његова је слободна.

Да, и хвала ти што си одстранио невоље из њених очију,
Ја сам мислио да ће бити ту заувијек, па се нисам ни потрудио...

Џејн је дошла са прамичком твоје косе,
Рекла је да си јој га ти поклонио,
Оне ноћи кад си планирао да се очистиш.
Јеси ли се икада очистио?
Јеси ли?

Срдачно , Л. Коен.

       Almost like the blues je новијег датума, објављена је 2014. године на албуму Popular problems. Пјесма коју је Коен писао дуго времена, планирао је и раније да је објави али (кад прегледате садржински слој биће вам јасно зашто) надоградња је трајала дужи временски период.

      

Скоро као блуз

Видио сам људе који гладују,
Дешавала су се убиства и силовања.
Њихова села су горела...
Покушавали су да побјегну...
Нисам могао да им погледам у очи. Нисам.
Зурио сам у своје ципеле,
Било је горко,
Било је трагично,
Било је скоро као блуз.

Понешто у мени мора да умре,
Између сваке убитачне мисли.
А кад завршим са размишљањем,
У мени умире баш све.
Ту су мучења, ту су убиства,
Ту су моје лоше критике,
Рат, нестала дјеца...
Господе, ово је скоро као блуз.

Допустим срцу да се смрзне,
Како бих отјерао којештарије.
Мој отац ми каже да сам изабран,
Моја мајка каже да нисам...
И слушао сам његову причу, слушао о циганима и јеврејима,
Било је добро,
Било је скоро као блуз.

Нема Бога на небу,
И нема пакла под земљом,
Тако нам је барем рекао велики професор,
Професор свега што треба да се зна.
Али ја сам добио позивницу,
Коју један грешник не може да одбије.
И то је скоро као спасење...
Скоро као блуз.

       Пјесму Пјесма је Леонард Коен написао док је живио у својој кући у Грчкој, седамдесетих година. На српско-хрватски ју је превела Милена Борић, превод је много бољи од мог и због тога га објављујем.

Песма

У сузама гола девојка
О имену мом размишља
То бронзано име
Прстима бројним
Свог тела
Преврће
Рамена помазује
Упамћеним мирисом
Коже моје

Ах генерал сам
У њеној историји
Преко поља терам
Велике коње
Од злата ми одежда
Ветар на оклопу
Сунце у утроби

Нека јој меке птице
Меке као прича очима њеним
Заштите лице
Од непријатеља мојих
Од зле птице
Чија су оштра крила
Кована у металним океанима
Чувају одају од нападача мојих

И нека је ноћ блага према њој
Нека се високе звезде попну на белило
Њеног тела непокривеног

И нека име моје бронзано
Додирује њене прсте бројне
Нека засија са плачом њеним
Док јој се ја као галаксија не прикачим
И док ме не запамте у тајни њеној
И крхким небесима

21. 09. 1979.

Коен прославља свој 45. рођендан на Хидри са дјевојком из Румуније

       Оно што је мало познато, а мојим ће читаоцима сигурно бити занимљиво, је да се једном пјесмом осврнуо и на последње ратове на трусном Балкану. Ту пјесму започиње стиховима сувише сам стар да бих учио имена нових убица, а у њеном наставку погрешно претпоставља да су тадашње вође балканских племена знали макар једну пјесму Битлса. Крваве касапине са маскама патриота и домољуба назива батинашима крвавих руку и скидачима скалпова који скривени међу крвљу умазаним фанатицима, из срца протјерују топлу глад и еволуцију, и од молитви чине бљувотине...

        Леонард Коен данас има 81 годину и још увијек ствара и пише, пије и воли, још увијек је скоро као блуз.

До наредног читања,
Елзеар Буфије

                                       

Колико година у башти не цвјета сљез?

   Прошло је кроз ову нашу земљу крви и меда много великих људи, ми смо познавали њих, питање је колико су они познавали нас. Међутим, ако је неко знао овај народ, његове радости и туге, весеља и патње, бриге и жеље намученог балканског менталитета, то је свакако био књижевник, борац, академик, пријатељ, човјек меког срца  ― Бранко Ћопић. Познавао нас је добро, много боље од толиких других, знао је Бранко да је људска душа сјетна, мека и дјетињаста, а да је, са друге стране, живот оштар као сјечиво. Знао је да сваки човјек носи по двије главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негдје повише у облацима маштања и жеља. Знао је (однекуд) да највише о животу знају старци и дјеца. Познавао нас је и знао је да је човјек добар не онолико колико у великој торби донесе хљеба, него онолико колико му у распјеваном гласу стане срца. Да суза блажи, крик олакшава, да смијех лијечи. Да је наш човјек звијер кад мора, мелем кад умије, јунак кад смије. Знао је да је смрт зао комшија увијек, а само понекад добар сусјед у животу. Знао је да је сваки човјек тајна и прича за себе, да је свако кога смо срели непоновљива искра у животу. Знао је да је тако увијек и свуда на Балкану, у сваком крају, у сваком селу, крај сваког потока ― па и у његовој горовитој и вучијој земљи Босни. Познавао нас је, дакле, Бранко боље од других, међутим, ми смо били ти који нису познавали њега.

   Када је дошло вријеме да се на папир ставе и срачунају животни рачуни он је већ био пољуљаног менталног здравља, намучене душе и много пута повријеђеног срца  ― извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. На комеморацији великом човјеку и писцу, барду српске књижевности, 26. марта 1985. године говорио је Матија Бећковић ― један од наших истакнутијих књижевника двадесетог вијека, и члан САНУ, одржао је говор, дуго времена памћену бесједу, а мени није тешко да је пренесем у цјелости:

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде и никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи осмјех Београда ― Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко ко се није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио, а запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу; у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге; да неће имати за кирију и хлеб, да ће му запалити кућу, да ће га отерати на робију.

А био је последњи који је имао разлога да брине за себе, а бринуо је како ће преживети: Николетина Бурсаћ, дјед Раде, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Није имао друге деце, била је то брига мало тежа од оне Балзакове; за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха. 

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. 

Онај који је признавао да је кукавица а написао је "Јеретичку причу", онај који је називан лажовом а први је рекао истину. 

Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове? Веровао је да су му за највећу кривицу и највећи грех узели посету Христосовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом стану, у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и међу дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда највећу слутњу:― Мене ће, изгледа, стрељати!

Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. "По хладној јези која им претходи" осећао је да ће "доћи по њега и одвести га незнано куд."

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели "да се роте у свом стијешњеном свијету" чим је завршио своју "златну бајку о људима" сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак из Грмеча преспавао своју прву ноћ у Београду. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену ништа није ни било. 

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет.

Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе, а он као да се склонио од онога што нас чека.

   Овако се од Бранка поздравила јавност, Бећковићевом бесједом која је снагом својих ријечи под собом посадила челични стуб бесмртности који би, рекло би се, могао да савлада и препреке, и смрт, и оно што нас је снашло деведесетих, и на крају, вјечног пратиоца ― заборав. 

01. 02. 1915 ― 26. 03. 1985.

  Кажем "рекло би се" јер ово је Балкан, мјесто гдје земља кипти, ваздух гори, а једино небо памти. Заборавили смо у међувремену и књиге, и историју, и животе и људе, баш прије неколико дана на Ал џезири одгледах емисију која приказује десетак дјечака који безбрижно играју фудбал на једном пољу, на ушћу Уне у Саву, а атару села Градина, у Јасеновцу. Играју фудбал на пољани величине неколико стотина метара, под једном узвишеном тополом, и под увелим гранама јабланова,  играју и не знају да под том травом, у тих неколико стотина метара почива преко 350. 000 људи, жена и дјеце које су убиле маљем и заклале ножем Усташе у само неколико мјесеци током другог свјетског рата. Сви они почивају у стотинак мамутских гробница које је, наш пјесник, Вито Николић опјевао стиховима У Градини гроб до гроба, а у сваком по град људи, сто гробова - сто градова, под тим цвијећем узалудним. 

  Заборављајући, дакле, и много крупније ствари, заборавили смо и нашег Бранка, и Николетину Бурсаћа, и Јовицу Јежа и сваку страницу његових романа које су нам дјетињство чиниле безбрижнијим, а нас људима квалтетнијим и бољим. Заборавили смо његове ријечи, племенитост и хумор. А он је, као нико други, знао на који начин човјека ваља пожалити, којим учешћем разумјети, помиловати га лијепом ријечју и добрим сјећањем. Знао је да смијех отвара врата предворја сваког човјека, да је потребно пустити да понекад бљесну зуби среће, да само осмијех може да освијетли мрачне ходнике карактера, и да натјера зловољне паукове да устукну и охолост да постане смјерна.
Заборавили смо и Бранка и његову Башту сљезове боје, заборавили смо чаробну полифонију живота у малом гају у Босанској Крајини. Свијет једног дјечака под топлим рукама дједа Рада и стрица Ниџа, свијет који је Бранко несебично подијелио са нама. Па смо и ми, заједно са њим, толико пута трчали кроз шикаре, кроз пашњаке, крај потока, чували овце са њим и његовим дједом, хватали Мјесец грабуљама, тражили птичија јаја, зидали блатњаве куле и брали печурке. Био је Бранко човјек таквог несебичног срца па је са нама подијелио и своју башту у сљезовим бојама и своје радости, и оно што је сваком човјеку најмилије ― своје дјетињство.

  А ми смо наставили да живимо и након те 1985. године, наставио је да гура некако овај наш тешки и заборавни Балкан, наизглед, дјелује као да смо сачували макар дјелиће из богате ризнице културе коју смо имали некад под својим прстима. Дјелује као да су туге прошле. Међутим, шта се десило са Бранком, и његовом дјетињством? Шта је са његовом ризницом?
Његово дјетињство, његов гај, снови сиромашног (само новчано) грмечког дјечака данас изгледају овако:

                                   

Довољно је рећи да у башти, већ дуго не цвјета сљез. 

                                                                                             

  И онда бих писао, а од срамоте не знам шта, ваљда би било довољно када бих могао да изустим једно искрено ― хвала.

  Хвала ти што си постојао, и хвала ти што си био наш. Хвала ти на дјетињству боје сљеза и хвала ти што, и данас, када отворим странице твојих романа и приповјетки зачујем полифонијски глас свих твојих ликова који заједно са тобом, и после толико година, јасно поручују: "Друже, само једном се живи и мре! Треба само умјети и једно и друго."

До наредног читања,

У име читавог овог народа посрамљени,
Елзеар Буфије.

Питања морала у центру неморала; илити у земљи закључаних врата ― човјек са кључем је краљ

   Уколико сте читали Харукија Муракамија онда ће вам ријечи "бол је неизбјежан, патња је избор" бити добро познате. Формула је једноставна, све у животу је ствар избора; хоћу ли сладолед са ванилом или страћателом, хоћу ли црнку или плавушу, хоћу ли Пистолсе или Рамонсе, хоћу ли да упишем факултет или да будем нормалан па да после средње одем на бауштел у Менхенгладбах и, коначно, хоћу ли да останем здрав у глави или почнем да слушам Ану Станић. И та формула је била јасна чак и овом мом, благозатупљеном народу. И тако је вријеме пролазило, младо се вољело, старо је умирало, све док једног дана... ВЕЛИКИ БРАТ! 

   И више ништа није било исто, формула је постала превише компликована. Могућности су сведене на само два "или/или" (прво "или" подразумијева двадесетчетворочасвно гигатронско фабриковање тјелесних излучевина на силиконе Маце Дискреције, а друго "или" подразумијева протест на теразијама са виолином у руци и транспарентом на којем пише "Хоћемо културу, а не reality") ХАХАХАХАХХАХАХХАХАХ, МИ ХОЋЕМО КУЛТУРУ, СРБИ ХОЋЕ КУЛТУРУ.  Опростите, кхм, кхм, елем, пошто је неколицина студената јавности јасно ставила до знања да народ који чита информер, гледа серије Радоша Бајића, весели се уз стихове Неђа са Мањаче и Лаза Магистрале, неће ријалити програме, него хоће, ајтемолимвас, КУЛТУРУ, то нам није било довољно. Погађате шта је услиједило касније? Војска културољубаца са друштвених мрежа која се бори за исти циљ: праведну будућност без пошасти савременог доба aka. ријалити програма. (пошто ти исти програми на западу не постоје већ тридесет година у назад, па им се култура није урушила ни за милиметар) је покренула нови фронт ― онлајн петиције! Овај дио ми је нарочито занимљив, ако у 2015. години мислиш да ће твоје безначајно име на некој, исто толико безначајној, петицији на интернету зауставити Миломира Марића и Жељка Митровића да трпају најгори шљам и отпад друштва у неку луксузну кућу те да исте  приказују читавом народу онда ти је перципирање свијета на нивоу трогодишњег украјинског дауновца одраслог у близини Чернобила, или неког просјечног фудбалера. А борба за културу, уједно и борба за свемоћни лајк, не јењава.

Коментар због којег сам бљуцнуо каже: "Коначно!Има наде за нас КУЛТУРНО НОРМАЛНЕ!

А да ја вас питам (ова кованица ми се посебно свиђа) ко смо то ми културнонормални? У међувремену фотографија дотичног Андрије Јонића је достигла преко 100.000 лајкова на фејсбуку, срачунавајући бројке у себи, мислим да у Србији нема толико писмених људи, кад би све ставили на папир. А чак је чланак о овим душебрижницима са виолинама у рукама изашао и у Куриру, па замисли, драги читаоче, за културу се боре и дневне новине које на дневној бази објаве двадесетак текстова са насловима попут НАДИ МАЦУРИ ОТПАО МЛАДЕЖ ДОК СЕ ЧЕШАЛА НОЖНИМ ПАЛЦЕМ (ФОТО) (ВИДЕО).

  И, нема сумње, читава ова фарса траје,али макар је родитељима скренута пажња на срж проблема. Сходно томе, убрзо су се на фејсбуку појавиле и фотке 30+ ликова који вапе за давно прошлим временима. Е, сад, пошто су нам родитељи сви до једног интелектуална елита овог пољуљаног друштва што у слободно вријеме чита Петраркине сонете док слуша Чајковског, убрзо су се на проблематику надовезали и њихови коментари, садржински изгледају овако "Ееееех, неће мој син да заглави кући гледајући Екрема на Фарми, од сад му дозвољавам само да слуша Џона Ленона и посматра слике Ендија Ворхола." , чек? Стани! Па зар нису некада родитељи дјеци бранили да слушају истог тог Ленона због, до крајности, развратног понашања које се у потпуности коси са сексуалним схватањима шездесетих и седамдесетих година? (а и btw тадашњим поимањем културе)

"- Тата, зашто на овој фотографији Енди Ворхол држи Џона Ленона за пишу? И зашто Џон Ленон  држи Ворхола за пишу? И зашто Ворхол мази груди Јоко Оно кад је она Ленонова жена? Зашто, тата?"

   

   Наравно, оно што сви знамо је да писање петиција неће укинути ријалити програме. И не треба, управо супротно, неопходно је да такви програми у оваквом времену постоје. Поуздано знам, да међу мојим читалачким публикумом има много људи који знају енглески боље од мене, па ипак, одважићу се да и њима преведем овај термин reality, којем, руку на срце, због заступљености англицизама у српском језику и не треба превод, а он значи: јава или стварност. И да, нашли су најбољи могући назив за ту врсту програма, јер на жалост, такви програми за нас и јесу то што им назив и каже, они су наша СТВАРНОСТ. 

   Миломир Марић је један од власника телевизијских кућа које приказују овакве програме, скоро је дао изјаву чији закључак каже "Само сам ставио огледало испред нашег друштва!", и да, то што се приказује - јебига, то смо ми. Да нисмо, не би овакви програми достизали ту вртоглаву гледаност, а достижу је због тога што их прати и огроман дио тог крема друштва које занимају само позоришта и Шекспирове драме. Oh, wait, зашто нам онда позоришта зјапе празна кад је цијена карте мизерних два или три евра? Кажеш народ нема пара, а зар управо толико не коштају дојч и кисела у центру, па ипак одлазиш два пута дневно? Једноставно је нескромно, незрело и интелектуално импотентно постављати питања морала у епицентру неморала. Испашћеш глуп ако уђеш у јавну кућу и осудиш проституцију, а ови студенти на слици изнад, су управо то урадили. Балкан је земља закључаних врата, а још од деведесетих, кључеве у својим рукама држе разни Карићи, разни Митровићи, Саше Поповићи... И управо због тих закључаних врата, чак и да се укину овакви програми, разуларена балава балканска марва би уточиште потражила у ноћним клубовима, сисатим певаљкама, мизантропској глупости, дочецима спортиста, пљувању, примитивизму... Јер, на жалост, не знамо и никад нећемо знати шта се иза тих закључаних врата крије. Сви до једног смо слијепи и онда је сасвим логично да ће једнооки да нам буде краљ.

   А култура? Ако је уопште и има, онда није у тим екранима и дневним новинама, она је у нама, нашим манирима и понашању. Вратићу се флоскули о могућности избора са почетка чланка, само је твој избор хоћеш ли на даљинском притиснути дугме и укључити тв пинк или ћеш читати књиге, гледати представе, устајати старијима у аутобусу, штитити слабије од себе, чувати своје људе, бити добар и према себи и према онима око себе, и на тај начин барем покушати да провириш кроз кључаоницу... Јер, ко зна шта се иза гвоздених закључаних врата, заправо, крије?

До следећег читања.. У ствари, ако ти је добро, онда ништа.
Елзеар Буфије 

Борислав Михајловић Михиз - Добри дух српских писаца

  Не знам колико је сати било када сам се побунио против сестрине одлуке да укључи ружичасту телевизију и одгледа штагоддасеприказивало на њој, и када сам, вођен изјавом Груча Маркса (која се приписивала и Стивену Кингу) "Сматрам да је телевизија веома едукативна, кад год се приказује нешто лоше ја одем у другу собу и узмем неку књигу да читам", шеретски отишао у своје тајне одаје како бих пронашао какво занимљиво штиво којим бих убио ово досадно вече, десетог априла. Нађох се пред мени веома битним полицама.

   И тако сам кажипрстом почео да марширам изнад наслова књига у мојој, још увијек, врло скромној приватној библиотеци. Лице кажишпрста ми се зауставило над именом "Борислав Михајловић Михиз", један од људи који су заслужни за велики углед који наша књижевна сцена ужива у свијету, и високи пијадестал на којем се налази. У питању је била књига коју сам добио на поклон од некадашњег професора историје, и сада врло драгог пријатеља који ме је и упутио у изузетну личност о којој ћу вечерас писати.
   Наравно, како то обично и бива, мотивацију за овај текст проналазим у лијењости наших људи који се нису удстојили да, о Михизу, напишу пристојан чланак па макар и на тој википедији (што сада задајем себи као задатак који ћу једном извршити врло темељно), а он је свакако био човјек који је заслужио и много више од тога. Дакле, тако настаје писање чији ће продукт бити објављен тек сјутра.

  Дакле, године 1922, 4. октобра по старом (17. октобра по новом) календару у Иригу, Војводини, рођен је дјечак који ће у будућности оставити веома дубок и неизбрисив траг у нашој књижевности, па и у остатку домаће културне сцене. Књижевни критичар, сценариста, аутор, есејиста, човјек изузетне хрбарости, величине и поштења, добар пријатељ наших највећих људи, муж једне изузетне жене, неприкосновени господар домаће критике и књижевне мисли - Борислав Михајловић Михиз.

Најстарија сачувана фотографија Боре Михиза,

                                                        из раног дјетињства

   Наравно, о Михизу су ријечи хвале изрекли много већи људи од мене тако да би за почетак чланка о његовом лику било идеално послужити се ријечима неког од њих. Матија Бећковић, чију поезију особно цијеним много више него личност, је једном приликом изјавио за Михиза да је у питању човјек са златним мозгом, и да су одсјаји тог мозга бљескали у свакој његовој ријечи, али ја и даље много више волим ријечи које је о Михизу изрекао Добрица Ћосић (његов велики пријатељ) и те ћу ти, читаоче, ријечи пренијети у цјелости, јер сматрам да од свих сачуваних изјава о Бориславу Михајловићу ова највише вриједи. Након тога ћу се посветити неким од занимљивих појединости из његовог живота. Дакле:

"У мом доживљају Михиз је најинтелигентнији човјек кога сам упознао. Тако хитру и продорну, свестрану и прилагодљиву интелигенцију не знам да ико има данас у српској култури. Порочно радознао дух, неспокојан и резигниран, темпераментан и меланхоличан, свагда спреман на дијалог и порицање себе и другог, будан за морални подвиг и частан чин, бистрог и строгог суда, а добре и меке душе, више говорник но писац, поузданији судија но аналитичар, бунтован и нереволуционаран, са подједнаким слухом за класично и авангардно, поштовалац традиције и подстрекач иновације, у младости млаки левичар, у зрелости обзирни конзервативац, националиста без иједне мржње и космополита духом и културом, човек који је само једног савременика мрзео и толико се њиме бавио да, кад би којим случајем био у питању Аристотел, он би на Балкану и у средњој Европи био најбољи зналац Аристотела... Никад се неће моћи праведно и истинито да сагледа и процени колико је Михиз помогао: Добрици Ћосићу, Бориславу Пекићу, Антонију Исаковићу, Драгославу Михајловићу, Меши Селимовићу, Матији Бећковићу, Душану Ковачевићу...."

  Кад је одлучио да се посвети књижевности и напусти отмене карловачке породице пошао је тамо гдје одлазе највећи, у Београд. Сачекале су га послератне рушевине града којег је немогуће не вољети и о чијој би велелепној снази и слави могао да пишем данима, само кад бих имао времена, познавања и списалачког искуства достојног таквог подухвата (додуше, Црњански је све фино срочио у Ламенту над Београдом). Михиз се настанио у самом центру града, у Симиној 9а, није ни слутио да ће то касније постати мјесто које је изњедрило неке од највећих бардова наше културе и књижевности. Симина 9а је станчић који је постао топли центар универзума за новопечене студенте, књижевнике, још увијек неафирмисане писце, младиће који, ни политичким ни друштвеним увјерењем, нису одговарали тадашњем времену и партији. Управо ту собицу, један њен станар, књижевник описује овако:

"Врата на соби никад нису закључана, у њу улази ко хоће и кад хоће, а кад већ уђеш, лево и десно на паркету, уместо кревета, згњечене перине, на њима згужвана немачка ћебад, прљави јорган и, од зноја и прашине, жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто, на њему разбацане књиге, тегла уместо чаше за воду, отпаци хране и цедуљице на којима посетиоци псују домаћине што нису били код куће а они их дуго чекали... А, ако су домаћини ту они леже на својим леглима, за посетиоце постоји једна столица, сто и букови трупци крај зидова. У сумрак почиње да се долази и по сву ноћ улази и излази, кад се коме досади или смучи од идеја и наших истина... Михиз, далај лама Симине 9а, како је сам себе крстио, увек лежи и пуши пикавце и као из митраљеза просипа своје мудрости. Он је човек који свој век проводи у лежању, он не може да седи, заправо и не уме. И кад има фотељу устаје и заваљује се полеђушке на под...."

  Становници собе (при том, од тебе читаоче, очекујем да знаш да набрајам само оне који су ту живјели, не и оне који су били стални гости) су били: Борислав Михајловић Михиз (наравно), Дејан Медаковић и Живорад Жика Стојковић (тек пристигли са фронта), Павле Ивић (чувени лингвиста тог доба), велики сликари Мића Поповић, Бата Михаиловић, Петар Омчикус и Милета Андрејевић, студент права Михајло Ђурић, студент историје умјетности Војислав Ђурић, и писци Добрица Ћосић и Антоније Исаковић. Због идеја које су сковане међу тим зидовима (онда када се није играо преферанс и када се нису рецитовали Милош Црњански и Оскар Давичо) Симину 9а су прозвали "Кућом јереси", сасвим је јасно од кога, а житељи и посјетиоци те собе "Симонвци" (којима сам ја посветио пјесму коју ћу приложити на крају овог чланка). 

  Симина 9а (Кућа јереси)

   Друштво почиње да се увећава, Михиз чак упознаје и своју будућу животну сапутницу, студенткињу англистике, Милицу Риђевац. Међутим, оно што мене као књижевника посебно фасцнира из ере Симонаваца четрдесетих година јесу књижевна дјела која настају у "друштву јеретика", посебно она Михизова, који већ тада у својој младости, без имало страха својом поезијом износи критике на рачун неких људи које су тада са правом сматрали књижевницима са врха наше књижевне сцене. Михиз објављује пјесму "Којим смером":

                                                       Јуче стари,
                                                       Без чари,
                                                       Па кука Масука,
                                                       А лањски Црњански
                                                       Старим  се кораком краде.
                                                       (написали један стих
                                                       у четири баладе.)
                                                       Данас "нови"
                                                       Чупају па саде,
                                                       Крклец Густав учи устав,
                                                       А Десанка Радованка
                                                       Са Тартаљом без престанка
                                                       Из новина пије вина.
                                                       Стиховима каде
                                                       Свуда рачун стари
                                                       И нови неплаћен дуг,
                                                       Свуда се песме штуре,
                                                       Играју жмуре,
                                                       Михизе, на лево круг!
                                                       Па назад,
                                                       Па напред,
                                                       До Бранка, до Ђуре!

                                                       Нова се песма тражи,
                                                       Ал' стара искреност иште,
                                                       Истину, ко заставу на висину,
                                                       А стихове на бојиште!

   Наравно, касније ће се и измирити са неким људима које је споменуо у пјесми (Када је Десанка Максимовић написала своју књигу стихова Тражим помиловање Михиз ју је назвао најмузикалнијим српским пјесником, на шта му је она послала писмо у којем му поручује да јој нико није упутио поетичније и тананије ријечи), али већ у младости остаје запажен као неко ко је оштар и ко умије са ријечима и не плаши се да их употријеби. Једном је приликом, док је још увијек био релативно млад, пошао на књижевно вече Радована Зоговића којем је присуствовао, тада увелико поштован и цијењен, Мирослав Крлежа. И док је Зоговић рецитовао своје стихове, Крлежа је аплаудирао толико срчано његовој поезији да је натјерао младог студента књижевности да устане из публике и јави се за ријеч, јер је примијетио да Зоговићу аплаудира неко ко га је, у предратно доба, назвао овном (мисли се на Крлежино писању у Антибарбарусу у којем је овај представио три овна Југословенске књижевности: Радована Зоговића, Јована Поповића и Милована Ђиласа). Крлежа је посрамљен и бијесан напустио књижевно вече. Сходно томе, Михиз је још у младости заслужио статус критичара који на ријечима може бити окрутнији и од Скерлића самог.
   Написао је коментаре и предговоре многих дјела, хвалио је Андрића, Лалића, Васка Попу, Борислава Пекића, чак су једном приликом, на промоцији Проклете авлије представници медија упитали Андрића да им укратко саопшти нешто о новом дјелу, на шта је нобеловац кратко изјавио "Питајте Михиза, он о томе свакако зна много више од мене". Борислав Пекић је више пута изјавио да га је управо Михиз начинио писцем, и да никад неће заборавити тренутак када му је зазвонио телефон док је био у Лондону, подигао је слушалицу и зачуо Михизов Глас: Бориславе, прочитао сам рукопис "Време чуда". Ви сте писац. Такође је, том истом Пекићу, знао да избаци и до три стотине страница из књиге.

Пекић и Михиз, Бугарска, 1982. године

   Његове политичке идеје се нису слагале са идејама комуниста, што је донекле и било логично с обзиром да је у питању био неко ко је син, унук, и праунук свештеника. 

   Знам да је два пута писао о Црној Гори (ваљда не морам да објашњавам зашто о овоме пишем?!), први пут је то било када је био на "одмору" на Жабљаку, написао је писмо једном свом пријатељу у којем куди, али и, на начин највише својствен њему, хвали Црногорце. Због јасних разлога то писмо преносим у цјелости:

У Београду некако и истрпим Црногорца из оквира његових брда, он или премери или не добија. Кад је интелектуалац он је редовно препотентан, ако је властодржац онда је немогуће осион, очеше ли се о цивилизацију онда је жалосно видљиво његово скоројевићство и надрикултура. Кад је по неком случају богат онда је наметљиво расипан и ташт, има ли мало више косе и лепу главу неизоставно имитира Његоша. Једино се још међу сиромашним дугачким црногорским студентима, уз помоћ неке презриве етике, чува мало узвишеног става оних "што на брду ак' и мало стоје." И то само под условом да не натакне наочаре и да није један од 2.000 црногорских књижевника, када посигурно расправља о економији Велике Британије или о пропасти француске културе са свом сигурношћу и убеђеношћу незналице. Војвођанин је у вароши шири и културнији, што значи старији и сигурнији па не осећа потребу да јефтиним ефектима уверава себе и друге да је он збиља оно што представља. Зато сам ја у вароши, нека ми опросте Владика Раде, Скадар на Бојани, сестра Батрићева и стари Марко Миљанов, ја сам на страни Орфелина, Доситеја, Благовештенског сабора, Милоша Црњанског и Матице српске. А када сам дошао овамо, у Црну Гору, и под Дурмитором видео Машанов стас од два метра, када сам се наслушао прича о Црној Гори, о шесторици Црногораца који су у леденој пећини дурмиторској три дана одбијали напад немачке чете и на крају, са последњих шест метака, себи одузели животе, када ми млади горосеча са Змијског језера пола сата и наизуст казује Горски вијенац онда, опрости мајко Ангелино, учени Лукијане, драги мој Мито Свирчев, што су ти прикивали да си плитак, и ти цела моја равна земљо Војводино, опростите што ме искрено боле стихови Војводино стара, зар ти немаш стида? Мало се тешим сазнањем да је ту песму о нашем стиду испевао пречанин, а када би било ком Црногорцу, макар он био и студент историје, са Иларионом Руварцем у рукама доказао да су Црногорци итекако робовали Турцима, он ми би сигурно разбио нос. У сваком случају, живео народ сердара, дрвосеча и овчара, народ у коме ни у бербере од срамоте нико није хтео да иде, народ у коме и ако постоји димњак он је само од огњишта, е тај народ господује у целој земљи која је кренула у социјализам... Није то господство лишено комике, али иза њега бар нема реченице чија је неправедност сразмерна поносу са којим се изговара: Господство сам на сабљи добио, кад су мушке одлијетале главе!

  Наравно, подразумијева се да је говорио о Црногорцима оног доба, а и ти и ја, драги читаоче знамо да то нису били Црногорци који бакљама у главу гађају оног ко нас је једном нахранио кромпиром. Други пут је писао о Црногорцима када су се мудри досјетили да је паметно да се на Ловћену поруши црква и изгради Његошев маузолеј (том приликом нису изостале ријечи хвале, али ни куђења.)

  Михиз је био велики бунтовник, из револта је говорио против врло важних личности оног доба, рецимо Слободану Пенезићу Крцуну је (тадашњем шефу УДБЕ) јавно и у лице рекао да су му руке крваве до лактова. Такав је био, није могао да заћути, нажалост, мало је писао, тако да нам је иза њега остало свега пар дјела: Комнадант Сајлет и Аутобиографија о другима. Уз то је и сценирао неколико позоршних представа (међу којима и Чекајући Годоа) и неке од филмова који су остали запажени у југословенској јавности (Орлови рано лете). Михиз је поред тога био и један од оснивача култне позоришне сцене Атеље 212, такође и чувене Задарске ликовне колоније. Радио је као библиотекар у Матици српској, дугогодишњи уредник НИНа.

Боре (Михиз, Тодоровић и Пекић) с лева на десно

   И данас се, скоро двадесет година након његове смрти, препричавају неке од слика из његовог живота. Једном је тако, Бора Михиз, написао најкраћу критику икад написану на нашим просторима коју је НИН (из само њима познатих разлога) одбио да објави. Наиме, ријеч је о критици двије књиге пјесама, а текст критике је гласио:

"Две нове збирке песама - Јанко Ђоновић Камена почивала и Марко Ристић Nox Microcosmica - Ни Јанко, ни Марко!"

Једном је одлучио да, по први пут у југословенској штампи, објави слику голе жене, и то на корицама НИНа, тада најутицајнијих информативних новина, само да би подигао тираж. Међутим, партијска ријеч је била толико снажна да против ње ни редакција НИН-а није могла ићи и изгледало је да је готово незамисливо идеју спровести у дјело, али је Михизу генијална досјетка пала на памет и новине са сликом наге, секси госпођице у заносу младости на насловници су ипак објављене, наиме, испод слике је крупним словима писало "Ево како западна штампа трује своју омладину."

Био је духовит, проницљив, није био један од оних људи који, ничим изазвани, ступају у вербални конфликт али је у свако доба био спреман на размјену ријечи и интелектуалну расправу окићену мудростима каквих се не би постидјели ни свјетски великани тог периода, бавио се животом а посветио га је писцима и књигама, пружао је свесрдну подршку онима који је у тим тренуцима нису добијали, тако да су на "широки Михизов загрљај" наишли млади књижевници који чине тек прве и несигурне кораке на нашој (уистину великој и свјетски признатој) књижевној сцени, међу њима су били: Васко Попа, Миодраг Мија Павловић, Стеван Раичковић, Борислав Пекић... и још много имена који данас чине окосницу и кичму српске писане ријечи. Али, истовремено, Михиз је био врло оштар и пријек критичар догматских књига и стармодних писаца. То је било толико јасно и уочљиво да је, чини ми се, легендарни Станислав Винавер изјавио да би Михиз од својих критика могао објавити књигу под насловом Дизање у звезде и набијање на колац. Чак је и прије поласка у НИН објавио и написао неколико веома запажених текстова о Вељку Петровићу, Исидори Секулић, Миодрагу Павловићу, дакле, његов таленат и осјећај за критику се искристалисао и прије него што је ступио у редакцију истакнутих новина. Говорио је језике, познавао је француски (а који би друго језик?!) боље него сви домаћи писци тог доба, то су знали и његови најбољи пријатељи, тако да су му једном приликом Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо и Жика Стојковић испословали стипендију захваљујући којој је Михиз отпутовао у Париз, одатле се упознаје са Европом и правим књижевним животом, гладан знања дневно гута гомиле књига (Камија, Сартра, Селина, Мишоа...), али се понаша као и сви остали писци, Ајфелов торањ, обала Сене, Луксембуршка башта, јелисејска поља и латински кварт у њему буде дух правог књижевника (онако како је то само Париз могао да уради), те Михиз својим пријатељима (посебно драгој супрузи Милици) шаље предивна писма:

"Мила моја, осећам се одлично. У почетку смо се страшно попреко гледали Париз и ја, али кад смо пришли ближе један другоме, онда смо видели да нисмо страни обојица. Пролеће је заинат бануло ненадно рано. Залепршала Ридова марсељеза на Тријумфалној капији, Париз почео да седи за столовима по плочницима. Седим сам и посматрам две чаше пред собом, једна за мене, друга за тебе, сажаљиво чекам да дођеш док гледам есеје Вирџиније Фулф које сам наменио теби. Молим те, реци ми да ли имаш новца? Радиш ли? Чуваш ли се? Позајми новац од Геџе... ако немаш...Живим чедан као монах и чекам тебе да дођеш. Много, баш баш веома много, те воли твој Бора!".

Михиз и Меша Селимовић (Тврђава мора да се коригује!)

   Волио је дружење, позориште, музику, филм, књижевност, преферанс, спорт, своје Карловце и Ириг, супругу Милицу, кћерку Милу, мачка Мићу, волио је одласке у Венецију и посматрање идеала љепоте за Лазу Костића, волио је да се нашали са драгим пријатељима и да приреди добро зезање чак и по цијену сопствене жртве (на факултету је често измишљао имена нових књига одређених писца током испита како би своје професоре ставио на пробу), сукоби са властима му нису били страни а знао је да се жртвује и тада, све то је од њега начинило вољену особу, био је обожаван од стране својих пријатеља и тако је постао врло битна карика у животу: Добрице Ћосића, Миодрага Павића, Десанке Максимовић, Душана Ковачевића, Борислава Пекића, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Стевана Раичковића, Драгослава Михаиловића, Данила Бате Стојковића, Миодрага Павловића, Мије Алексића, Миће Поповића... и многих других. 

Наравно, што је и очекивано од личности каква је био Михиз, он је био један од људи који су у старту устали против лудила и тривијалне глупости које су нас задесиле деведесетих, био је један од предводника мартовских демонстрација (чији исход знамо), и након побједе мизантропске глупости новог система његов слободарски дух је почео да се затвара, и Михиз је полако почео да тоне у себе. Сасвим је јасно да такви умови, људи који носе чизме од седам миља и не трпе глупости, превару, сплетке, политичке интриге и лажи, не могу да опстану у таквој, назови, јединственој Југославији. 15. децембра, 1996. године, окончао је свој живот.

                                             Спомен плоча под којом почива Б. М. Михиз

Наравно, ма колико садржински овај чланак био дугачак, немогуће је о Михизу написати све оно о чему је заслужио да се пише и спомене (сумњам да би и неколико томова било довољно за то). Али ето, барем смо мало употпунили празнину која је уистину повелика на интернету када је овај човјек у питању. Дакле, читаоче, до следећег читања збогом, и (како сам и обећао) за крај остављам једну необјављивану пјесму коју, некад давно, посветих житељима Симине 9а. Уживај:

                           Сјенкама куће јереси

                          Мрачна су времена стигла,
                          Црне се мисли роје;
                          Гледам људе без лица
                          -Туђом су пјесмом очарани!
                          Запрљали су бистро небо у бокалу јер само новчанице броје
                          И не знају ни за осмијех, ни за друга,
                          Не читају поезију више,
                          Све што имају су илузије богатства,
                          Ал' тек касније долази туга.

                          А ви сте отишли, један по један,
                          Рекли сте све што знате,
                          Узели фењере у руке
                          И пошли у тамни вилајет.
                          И небо плаче јер вас нема,
                          Симина је одавно празна,
                          И Бог пјесништва дрема,
                          Пристиже нас шекспировска казна.

                          Гледам у свемоћно небо
                          И молим га да престане да јеца,
                          Ви мртви нисте-то нек знају,
                          Јер живе ваша дјеца!

                          А луткарска представа нек траје,
                          Дрвени људи нек плешу док цуре досадни сати,
                          Они никада неће дотаћи облачје,
                          И неће звукове насликати.
                          Нити ће им пламтјети звијезда на тамном небеском крову,
                          И нека живе тако, нико им није крив,
                          -Нису слушали ријеч Михизову!

   Умало да заборавим, драги читаоче, у вријеме објављивања овог текста хришћани ће увелико прослављати велику суботу. Сходно томе, желим да ти мало раније честитам васкрс,  пожелим здравље и свако добро, и наравно надам се да ћеш остати уз Капислу, твој Елзеар Буфије.



Референце:
Радован Поповић - Одгонетање једног живота,
Марко Радојевић - Чланак о Бори Михизу

Викенди у студењаку (први дио)

  Једна милијарда мулти-димензионалних универзума, у њеном средишту још један универзум, па у његовом средишту још један, Црна Гора, бескрајни плави круг и испод њега (што рече једном један паметан човјек) ругло. Него, да не будем критичан према држави (вјечна да је каква нам је) текст за пети април посвећујем једном сасвим независном ентитету који постоји независно и самосвојно од остатка окружења, у ствари, независно од остатка свијета уопште, и то не само у материјалном смислу, говоримо о апстрактно-материјално-законско-фиктивној твари коју, мудрији од нас, назваше зградом или студентским домом и ословише је :драмска пауза, па три удараца палицама у бубањ БАДУМ ТС: Студентски дом Браћа Вучинић, Никшић. 

  Чудна зграда, ван простора и времена, почива на својим законима и законитостима, у ствари већина досадашњих закона, које смо могли да учимо из физике, у овој згради немају никаквог смисла (могу да замислим и Њутна и Келвина и Паскала како се у конфузији хватају за главу и крсте три пута док гледају оно што сваког дана има прилику да види домар Рајко или било ко од нас), али о том потом...

 Оно што ће свако, ко је до сад имао прилику да чита неки од мојих текстова, прво примијетити је да је сасвим необично да сам неко своје писаније започео стриктном и сувопарном научном терминологијом. Наиме, то није случајно, ни сам нисам знао како да мотивишем увод за оно што слиједи, а слиједи писање о 48 часова сваке недеље, центар парализе, монотнија (једини начин живљења; рече Цане?), досада, учмалост, сушта супротност дешавањима у дому током радних дана. Да скратим причу, празнина. Е, ту на сцену ступа Алберт Рамштајн и она његова да је вријеме релативна ствар, у суштини, врло је могуће да је то једина примјењива научна теорија кад је у питању овај дом, дакле, читав овај увод са убер зајебаним фразеологизмима је због онога E=mc2. Ал' да се вратим тамо гдје сам стао, рече ли оно Лауш "година прође дан никад"? Можеш мислит', ми имамо посла са два дана.

Не стварно, ђе су сви ?

   И док пишем, вјеруј ми, немогуће је да се не сјетим оне старе Тустине (Бог да му душу прости) пјесме Дан кад сам остао сам, чувених стихова гдје су сви ти људи, гдје ли су само отишли?

   Ајде добро, помирићу се ја некад и са чињеницом да су Подгоричани најбројнији у малој нам држави, и да викендом сви побјегну кући заједно са браћом са Цетиња и неким приморцима, али са собом нећу никад. Скоро да ми и недостаје марва ненаспаваних студената што смрди на запршку из мензе, иако их, осталим данима у недељи хејтујем више него емисију Аудиција са Миланом Калинићем и Андријом Милошевићем (има још неколико дауноваца не сјећам се свих). Изгубе се. И убрзо, једини житељи студењака постанемо једино ми сјеверњаци који се кући враћамо само кад морамо (ово "морамо" укључује слободну недељу, елементарне непогоде и смртне случајеве). И онда на снагу ступа викенд и његова разорна моћ. Самоћа. (ехо: а,а,а,а,ааааа).

  

Празна читаона? Па, побогу, студенти..

  Као што рекох, разорна моћ, хвала свевишњем да смо један независан ентитет па не сметамо Америци и НАТОу иначе би врло лако могло да нам се деси исто што и Ираку деведесетих. Оптуже нас да посједујемо оружје за масовно уништење и :музика империјал марш из Star warsa: инвазија на мали, брдовити Балкан, Црну Гору, тачније. Међутим, једине жртве тог оружја смо ми, студенти, додуше нама нико и неће да се смилује, одавно су људи прихватили одвратну чињеницу да смо управо ми ти који пију Апатинско пиво, за вечеру једу јетрене паштете са одавно истрошеним роком трајња и још сумњивијим поријеклом и купују Добро производе. Зашто онда да се не носимо и са викендом? 

  И тако кренем у донкихотовску борбу, гомилу слободног времена покушавам да убијем на најбескорисније начине (да ниси можда, читаоче, хтио да ми предложиш да, можда, узмем да учим?Непомериосесместа), рецимо прочитам све састојке и упутство за употребу течног сапуна, оперем прозоре и споља и изнутра (читавог дома), сашијем вуду луткицу, одиграм неколико хиљада партија мајнсвипера, затим пређем на spider solitaire, изађем, прошетам седам стотина кругова око дома, вратим се, научим напамет читав Горски вијенац (и то на руском, верзију на српском сам одавно обрадио, прошлог викенда је био италијански, оног тамо грчки...), одем до храма, помолим се да се није десио армагедон и да се већ једном врате сви они које прозивам јер запишавају писоар, свирају пјесме Галије на степеницама,ред у мензи чине бесконачно дугачким... у повратку из храма посадим бор, сачекам да израсте, кад се то деси враћам се у онај мали независни ентитет под окриљем једног мулти универзума-Дом браће Вучинић, и у собу 323, погледам на сат и схватим да сам успио да убијем тачно један сат, тридесет седам минута и двије секунде. Дом је остао непромијењен, и даље је плаве боје, три бисте и даље чаме у дворишту, Кико у холу гледа Манчестер - Арсенал... "Прије ће Мило поднијет' оставку него што ће се завршит' овај викенд"- Мислим у себи док идем да видим шта ради цимер историчар, је ли жив, и ако није коме да оставим његов географски атлас и мјесто у соби. Кад ја тамо а оно међутим. Вукадин на мом лап топу куца семинарски из Историје Византије који је, рекао бих, почео да пише прекјуче. Све што је до сад успио да напише је: "All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy, All work and no play makes Vule a dull boy,All work and no play makes Vule a dull boy...", и тако на једно седамдесетак страница. Познато? Разумијем га, кад си толико дуго сам у оволикој згради ум ти се искриви к'о вилица Николе Калинића. Одлучујем да побјегнем прије него што подигне сјекиру и, уз психотичан николсоновски поглед, проговори: Here's Johnny! 

    Мајке ми, та соба је остатком недеље већи рокенрол од самог рокенрола, а сад... Пуста и тиха. Кафкин замак.

А ја сам био копиле и јад :(

   Недокучиво. Толико ми је досадно да бих овог тренутка потписао уговор на доживотно гледање емисија Мире Адање Полак и слушање Лексингтон бенда, све, само да се заврши овај викенд, и да дођу сви они Подгоричани које би ја, као сваки честит Беранац, морао да презирем онако како трансформерси презиру десептиконе, Палестинци Изрелце, навијачи Боке ове друге, Риверове... Да се врате људи што играју покер до зоре, пјевају највеће избљувке од пјесама Екс Ју рокенрола, не дају другима да спавају и  гледају ТВ на ходнику. Не патетишем, само сматрам да се викендом губи дух студентског дома. 

Чудо једно, 19:24, а недеља, ово значи , да ми је остало још само неколико сати до краја овог викенда. Како оно кажу, мошмислит, мудри Латини repetitio est mater studiorum? Онда би и мени ваљало да још мало приучим ове састојке течног сапуна, дакле: мед, кокос, птероилмоноглутаминска киселина, тиамин мононитрат....

ту би контињуд

До наредног читања, кашљ, кашљ, викенда, кашљ:

Елзеард Буфије

Балада о сланом мору

    "Нисам ја створио Корта, сигуран сам да је по среди феномен ауто комбустије. Он живи. У осталом, не знам да ли ја сањам њега или је обрнуто." - Једном приликом је изјавио неприкосновени геније и господар стрипа Хуго Прат. Том приликом је говорио о свом најпознатијем јунаку, човјеку који је својом танком цигаром и морнарском капом разбио границу између стварности и фикције, сходно томе, није ни чудо што се многи поштоваци стрипа и данас питају "Је ли Корто уистину постојао?!".На то питање нећете пронаћи одговор на страницама овог блога, и не покушавајте, у ствари, било би боље да скокнете до неке стрипарнице и поручите Баладу о сланом мору или Бајку из Венеције, додуше, не могу да кажем да је лако доћи до сваког броја стрипа, али свако ко се разумије у писање, књижевност и умјестност, зна да труд, који би у том случају био утрошен, није нимало узалудан.

    Ово није класичан стрип, у ствари, тешко да би било која прича о Корту Малтезеу могла бити урамљена у сурове калупе тог појма, прије би одговарао термин "роман" или (да ми се не наљуте колеге књижевници) "роман у стрипу", свако ко је имао прилике да чита неку свеску о Корту зна да је у питању остварење које сасвим заслужује да буде названо цртачком књижевношћу. Ја сам и раније писао о феномену стрип културе (читај: Међ' зидинама Бонелијевог замка) али чак ни Дилан Дог (чији сам искрени љубитељ и колекционар) није успио дотле да уздрма читалачку јавност и да досегне тај ниво култа. Корто Малтезе је у стрипу успио да уради нешто слично ономе што је бенд Џој Дивижн урадио у музици, док је постојао није био наметљив, али када га више није било, сви су постали свјесни дубоког и неизбрисибог трага који је оставио. 

    Не постоје границе када се ради о Корту Малтезеу, сценирање није суво писање, а цртање тананим клупком акварела постаје сликарство. Чак је и Хуго Прат говорио да његов цртеж треба да буде писмо које се наставља на исписани текст, цртеж и сценарио морају да буду једно. Тако је постигао оно што се у свијету стрипа популарно назива "Хуго Прат револуцијом", док је у нехату и ненамјерно стварао врхунац наративне умјетности 20. вијека, помијешао је цртеж са ријечју, сликарство са литературом и море са облацима. 

   Сигуран сам, у ствари, сад већ могу да тврдим да није могуће разумјети Корта уколико га не читате онако како би читали неку Бајронову или Јесењинову пјесму, Хуго Прат је својим писањем и цртежима успио на најбољи начин да докаже да је могуће насликати поезију. Створио је лика који неће бити забаван свима, сам стрип није намијењен претјерано широком читалачком публикуму, више ја за усамљенике, чудаке и индивидуалце какав је, рецимо, Гил Пендер којег тумачи Овен Вилсон у филму Вудија Алена "Поноћ у Паризу". Оно што суптилно покушавам да кажем је, да ако вам се истовремено не свиђа и естетика Чарлса Буковског и Пабла Неруде не покушавајте да читате Корта, он је заснован на укрштању литерарних микрокосмоса, растрзан је између мириса Пацифика у јесен, вјетра који љуља неуредне крагне на његовом морнарском капуту и пролазних љубави. 

   Корто Малтезе је филозофски стрип, и баш попут океана на којем се одиграва већи дио радње, дубок је у својој ирационалности, апсолутно неистражен у својој мистериозности, а управо та романтична мистериозност која прогања Корта Малтезеа је оно што чини његову личност таквом каква је, један мој колега блогер га је једном приликом фино назвао човјеком који сања отворених очију, и управо је то кључни појам,  Корто је, како би га ословила енглеска браћа, day dreamer. Десило се једном да је Лаза Костић, приликом говора о једној о својих најљепших пјесама (а није Санта Мариа...) изјавио да сви људи имају два стања, сан и јаву, али да само пјесници имају три, сан, јаву и стање међу јавом и мед сном, рекао бих да је читава радња о овом јунаку смјештена управо у то стање - Корто Малтезе не престаје да сања. "Такви су и многи други"- закључио би површни посматрач, али не, Корто Малтезе је један и непоновљвив. Дакле, ако би мени поставили оно питање са почетка овог текста, рекао бих вам "Корто Малтезе је итекако жив".

    Наравно, немогуће је овог јунака смјестити само међу корице стрипа, он је успио да се истргне и досегне домене позоришта, музике, филма... Снимљено је неколико позоришних адаптација, Силвија Флес је снимила сингл, а код нас је, још давне 1987. године, Зоран Стефановић написао позоришни комад "Острвске приче" по мотивима из Пратових романа. Већ годинама Корто Малтезе представља предмет многих докторских дисертација (само у Француској је написано око седамдесет), проучавају га социолози, историчари умјетности, књижевници и естетичари. Међутим, још увијек нико од њих није дао конкретан одговор на питање "Ко је заправо Корто?", све што о њему знамо је да је непоправљиви романтик, борац за слободу и правду, заљубљеник у живот и ништа не препушта случају, чак је, још док је био мали, очевим бријачем у длан урезао линију среће одређујући судбину као ствар избора, држи се неутралног става према политици и свијету, али подржава слабије и угњетаване. Подигнуто му је неколико споменика, а припаднице љепшег пола му и данас поклањају љубав украшавајући статуе са његовим ликом разним вијенцима од свијећа. 

    Сам стрип није усамљен, он блиско комуницира и са другим облицима умјетности и појединим аспектима живота, дакле, није ријеткост да Корто у својим пустоловинама наиђе на јунаке типа: Џек Лондон, Херман Хесе, Ернест Хемингвеј, Буч Касиди, Енвер Паша... чак је Хуго ишао толико далеко да је Корта спријатељио са, нећете вјеровати, Стаљином лично, док је Распућин уобичајена појава у Пратовом свијету. Након свих невоља и авантура што му живот сервира Корто воли да се опусти на плажи уз неки роман Џека Лондона, Роберта Луиса Стивенсона, Хермана Мелвила или Џозефа Конрада, омиљено дјело му је Утопија Томаса Мора али је, током свих епизода, није прочитао до краја (што такође има своју симболику). Прича о Корту Малтезеу обилује многим цитатима и референцама из свијета литературе, дакле, немојте се зачудити ако вам кажем да сте, током читања Корта Малтезеа, вјероватно читали и Достојевског иако то ни сами нисте знали. Међутим, однос између овог стрипа и књижевности је итекако обостран, многи писци су покушавали да пронађу инспирацију читајући Пратовог романтичног јунака, ја ћу и сам ово писаније завршити цитатом једног од мојих омиљених италијанских писаца, Умберта Ека, и сликом једног предивног Кортовог споменика на Малти са које непоправљиви заљубљеник у авантуре, књижевност и жене, и данас посматра океан:

"Кад желим да се опустим читам неки Енгелсов есеј, а кад желим да се ангажујем читам Корта Малтезеа!"                                   


Умало да заборавим, драги читаоче, наравно да Иницијална Каписла није умрла, само је временски размак између текстова, услед игре околности, постао изненађујуће и неопростиво велик. Зарад вас који сте за то вријеме ипак посјећивали овај блог, редакција ће се потрудити да тај размак некако умањи. И наравно, још једном препорука, читајте Корта Малтезеа, можда вам он макар мало помогне да схватите суштину (на вама је да одгонетнете чега). Поздрав, и до наредног читања, Елзеар Буфије!



Референце: Путовање кроз стварни свет снова