Обрати пажњу на последњу ствар

 Године 1998. је написана књига под називом  ЈУ 100: најбољи албуми југословенске рок и поп музике, гомила музичких критичара је дуго покушавала да се сложи око сто најбољих, на крају су направили према њима "идеалну" листу, међутим, ја се баш и не слажем са њом. Углавном, битно је рећи да је бенд, којем посвећујем текст за трећи април,прошао највјероватније најбоље од свих. Чак пет Азриних албума се нашло међу 100 најбољих, од тих пет чак три су албума била међу првих десет: Азра, Сунчана страна улице и Филигрански плочници. Ово ће сигурно подијелити ваша мишљењa и, сигурно, ће бити оних који ће тврдити другачије. Али морате се сложити, то говори о величини бенда, поготово ако погледате како су на листи котирани и нумерисани неки други бендови:

87. Das ist walter (Забрањено пушење)
83. Осми нервни слом (Рибља чорба)
74. Концерт код хајдучке чесме (Бијело дугме)
63. Смак (Смак)

Ако најбољи албум, групе са најбољим гитаристом са EX YU простора, извуче само 63. мјесто онда је ово за момке из Загреба огроман успјех. Међутим, није то оно што Азри даје такав статус култа.

Оно што Азру шаље на Олимп југословенског рокенрола је снага ријечи која карактерише њихове пјесме. Знате оно кад слушате неког чији глас је довољно моћан да покрене масу, да започне револуцију? Да без, иједне псовке или ружне ријечи, пошаље најгаднију пљувачку у фацу аристокарији и искривљеном систему вриједности? Е, то су биле ријечи једног јединог, непоновљивог.
  Бранимир Џони Штулић, рођен у Скопљу, живио и студирао у Загребу, деда му је био солунски ратник, отац дијете комунизма, и поред свега тога, Џони је био човјек који је своје срце посветио рокенролу и удаљио га од политике. Засигурно је био једна од најфасцинантијих и најмистичнијих личности бивше нам Југославије. Нико није могао да разумије неке његове поступке, не разумијемо их ни ми данас. Музичар, пјесник, писац, философ, све скривено иза једног осмијеха и Ray Ban наочара.

Ријечи су исто што и гомиле људи, није нужно знати све. Одабери само оне праве!

И к'о што рекох, отац му је био човјек од службе,  Џони је и написао у једној од својих пјесама "мој отац, тачније мој тата, био је првоборац, партијски тата мата, цењени бирократа после рата", дакле тешки комуниста. Управо оно што, једној личности каква ја био Бранимир Штулић, никако није могло да одговара. Диктатаура и младалачки бунт? Не иду заједно никако. Тако да се Џони често сукобљавао са својим оцем, чак у истој пјесми пише "У жељи да свет својим очима гледам, да се пре не предам, истине су успјеле да ме схвате, побуних се против тате бирократе", али ипак уписује филозофски факултет да би удовољио захтјевима свог оца.

Слобода није једноставан задатак, она је свијест о складу несклада несавршених људи.

Дакле, својом оловком и својом гитаром започиње своју борбу, своју малу револуцију којој су се касније придружили и Леинер, Пађен и, још једно велико име југословенског рока, Јура Стублић. Бенд пјева о свему, обрађује и у чисту поезију претвара догађаје који су се дешавали људима са маргина југословенског друштва тог доба (Гледај: Кад Мики каже да се боји-Ко су јунаци Џонијевих песма?). Међутим, представницима црвене идологије у плавим униформама је толико слободе међу студентима засметало тако да је све више и више радио, ништа необично, пендрек. Тада милицији Џони поклања стихове "Немој по глави, друже плави!"

Коса ми се на глави диже и страшно ме љути кад видим да идиоти постају цењени људи!
Не знам зашто су чланови бенда окарактерисани као анархисти. Због тога јер се нису слагали са системом? Мооожда. Већ сам рекао да политика није имала мјеста у идејама и визијама овог бенда, али све се чини да су чланови били Ностардамуси тог времена. Као да су могли да предосјете ствари које ће се десити у периоду који је надолазио. У грозним деведесетим годинама. Борба бенда скреће на другу страну; не у рат!
Азра и Чорба су у то вријеме представљали рок групе које су имале фанове који су скоро били као навијачи неких фудбалских тимова. Бора Ђорђевић каже да су само њихови слушаоци долазили у ситуацију да се потуку због онога што слушају. Џони је то паметно искористио, покушао је да отвори очи људима, да им стави до знања да не треба да буду стадо оваца које моћници контролишу како им дуне, Бранимир тада свом слушаоцу каже: "Волио бих да не будеш округло камење које вјетар ваља по долини!", на жалост многи га нису слушали. Џони се тада ставио у њихову кожу,пише стихове за пјесму 3Н , "Желите ли добро својој дјеци, заслужни, желите ли им можда најбоље? Не, ја тренирам да гађам! Не, ја тренирам да слушам! Не, ја тренирам да мрзим!". И сами смо свједоци чему нас је то категорично НЕ одвело.Испотавило се да нисмо одмакли од оног стада оваца и да јесмо округло камење које вјетрови котрљају како хоће.

 Дуг је пут до вјечности а ми га прелазимо ћутке и у миру.

Било је људи који су чули Џонијеве ријечи, сувишно је говорити о херојству Срђана Алексића, рецимо. Али не може један човјек сам да води свој рат, мало ко је заиста схватио поенту.
Прије него што је почело крвопролиће Бранимир одлучује да напусти своју земљу (једног дана нема ме, да никада не дођем!) и да се више не врати никад. Путује у земљу ветрењача након што је толико година водио борбу против њих, дакле, гитару на раме и карта за Холандију, Југославији поручује да изгура и да се држи (Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој.) мада, знао је још и тада да добра бити неће.

Чини ми се рођаче да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре. Бит' ће боље, рођаче, скини медаље и напуни сале, улици трофеја понестаје снаге.

Углавном, бенд који је војевао битке. Човјек који је говорио истину. Музичар, боље рећи геније, који је рођен из хаоса а мало ко је имао стрпљења и разумијевања да га чује. Вјеруј ми, читаоче, од њега можеш много тога да научиш.
Ријечи које чујеш у њиховој музици су ријечи човјека који те разумије. Ријечи човјека који ће ти помоћи да изгураш неке тешке тренутке и да будеш паметан у оним најсрећнијим. Нећу те одвлачити далеко у тематику, капирам да је ово текст само за људе са одређеном интересном сфером, али је и јединствена препорука. Азра заслужује да је људи чују. Ако већ ниси, курсор на плус>нова картица>ју тјуб.То је музика за све генерације, за сва времена. Музика препуна емоција, љубави, али и бунта и протеста.

Увијек су ми говорили да морам промовисати плочу, да се морам сликат', давати интервјуе,па сам их питао: "Јесте ли некад читали Достојевског?" Веле: "Јесмо", "А јесте ли га икад видјели?"

Elzeard Bouffier

Дуго се питам вреди ли труда

   Људско памћење је баш волшебна ствар. У глави се налазе препуне фиоке потпуно бескорисних, бесмислених ствари, најобичнија хрпа глупости, док са друге стране, заборављају се свакојаке важне ствари, истински битне, заиста неопходне. Једна од битних ствари, која је дубоким гравирањем под мојом лобањом обезбедила себи доживотни спокој, је дан када сам први пут ушао у „кућу тишине“, позориште.
   Прва представа, коју сам, са отвореним устима и одушевљењем гледао, била је „Кир Јања“ Народног позоришта из Београда, по тексту Јована Стерије Поповића, а у режији маестралног, и сигурно једног од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Егона Савина, са брилијантним Предрагом Ејдусом и грациозном Надом Блам у главној улози, а у епизодним улогама су се остварили Лепомир Ивковић, Миленко Павлов и пар младих глумаца којима нисам запамтио имена, нити сам их где касније приметио на филму, телевизији или у позоришту.
   У мом животу постоје три ствари након којих сам рекао себи:“Овим путем ћеш кренути. То је она права ствар“. Прва ствар, када сам гледао утакмицу Црвене звезде, не сећам се против кога. Друга ствар, када ми је досадио Бајага и када сам, игром најекстремнијег пуког случаја, пустио песму Гоблина „Панкс нот дед“. И трећа ствар, која је био претеча свим осталим битним стварима које су мој живот учиниле лепшим и круцијално га промениле, јесте био тај одлазак у позориште.    
   Након те представе ништа више није било исто. Мислио сам о тим костимираним људима и веровао сам да су то неки апостоли доброте. Веровао сам да свако ко игра у таквој роли мора да има већу дубину срца и шири распон осећања од обичног човека.
И дан данас у то верујем. Са нестрпљењем сам чекао да ми се прилика за одлазак на неку представу поново укаже. Постао сам фанатик. Малодобни позоришни фанатик. Дуго сам чекао тај тренутак и залуђен сценом, обилазио сам огласне табле по граду, надајући се да ћу угледати неки плакат који би најавио неку нову позоришну представу. И током једног лутања од огласне табле до огласне табле, угледах на једној од њих испред Дома културе обавештење да ће за седам дана бити одржана аудиција поводом представе „Снежна краљица“.
   У том тренутку, за једног десетогодишњака, није било веће среће. Јебеш играчке, јебеш лопте, јебеш сега-мегу. Ово је, вероватно, био први тренутак у животу када сам осетио шта значи бити срећан.
   Уз нешто мало искуства из предшколског (где сам поводом Нове године говорио неку песму посвећену Деда Мразу) и уз још мање искуства са такмичења рецитатора 2005. године где сам добио награду за најпозоришнији наступ, отишао сам на аудицију и од педесетак пријављених, упао у најужи избор од петнаест глумаца, колико је заправо и било потребно за попуњавање ансамбла.
    Када сам након исцрпљујућих читалачких проба закорачио на „даске које живот значе“, схватио сам да је то оно што ме чини сигурним.  Свако дете тражи неки кутак где ће наћи своју сигурност, свој мир, а позорница је то представљала за мене. Сигурност и мир.
    Сећам се и прве премијере која је била изванредна. Веровали или не, језа ме хвата док сада, након девет година, пишем о том првом дрхтању колена ишчекујући да се подигне завеса. Ево, осећам као да сам поново тамо. То усхићење, трема, несигурност, жеља за доказивањем...све поново доживљавам.
   И, наравно, та премијера није била последња. Било их је још више у наредном периоду. Много више. Ако се чиме могу похвалити у позоришту, то би била ангажованост за све ове године, у складу са финанскијским могућностима театра, наравно. Растао сам у позоришту и са људима који су били запослени у њему, а такође сам растао и са људима који данас сачињавају мој „круг најдражих људи“. Пријатељства за цео живот, што би се рекло.
   На тој сцени сам избацио енормну количину емоција које су се настаниле у седиштима, даскама, завесама, рефлекторима и започеле самосталан живот. И увек кад им дођем у посету, оне искоче из својих резиденција и почну да ме уједају.
Изузетно болни уједи.
  
    Сад, кад важим за нешто зрелију особу, схватам да су то биле најлепше године мог живота. А како се од прошлости не живи, морам бити окренут будућности.
Будућност је оно што ме мучи. Неизвесна је. Шта ћу са својим животом морам што пре да одлучим јер средња школа несмањеним темпом прилази крају. Ове године ћу  покушати са уписом на Факултет драмских уметности, одсек позоришна режија. Не верујем да ћу упасти на академију јер не познајем никога ко би ме могао „убацити преко везе“, а ни моји родитељи по вокацији нису глумци, и то додатно умањује моје шансе за упис на академију. Јеби га, тако у Србији функционишу ствари у свим сферама друштвених делатности, па и у оним делатностима за које се сматра да су неутралне и имуне на такав апсурд. А уколико се деси да ми срећа прдне за врат и неким случајем упишем академију само због талента, креативности, оригиналности... јављају ми се неке нерешиве егзистенцијалне енигме и враћам се на давно постављена  реторичка питања:вреди ли труда борити се у Србији за уметност и културу?
   Уметнички позив се никако не одбија, а свакако да је тежак. Тежи него што и могу замислити. Питам се, зашто је култура последња рупа на свирали? Зашто су људи који доприносе култури гладни као пси и изниподаштавани од малограђанштине, покондирених примитиваца и необразованих политичара? Зашто те моралне амебе максимално експлоатишу уметност и манипулишу људима који су се жртвовали за њу? Зашто уметници пребрзо постају порочни и још брже одлазе у легенду?
На ово питање најоптималнији одговор је дала покојна богиња југословенско-српског глумишта, Соња Савић, која је казала:“Питају ме зашто сам оваква, а ја сам оваква јер сам двадесет година у отпору. Будите и ви толико година против овог система и видићете шта ће бити са вама.“
   Вреди ли труда бити у интензивном отпору „у друштву које једино нуди да живим њихов лажни сан“? Не вреди. Али ја желим да ризикујем, па куд пукне, нек' пукне. Као што каже мој колега Elzéard Bouffier:"Идем на то, макар возио распаднути југо 45."
Arturo Bandini

Место на коме више нећу бити усамљен

     Још увијек, у кућној видеотеци, чувам снимљену емисију Dvougao ex libris у којој Срђан Гојковић, из Електричног оргазма, и наш савременик Давид Албахари воде једну исцрпну дебату. Морам да признам да нисам неки фан Електричног оргазма и да од њиховог стваралаштва цијеним само албуме попут Лишће прекрива Лисабон, Секс, дрога насиље и страх (за који сам постао емотивно везан само због Црног бомардера) и наравно Пакет аранжман који су момци, у сарадњи са загребачким Југотоном, одрадили 1981 године, а групе које се судјеловале су Идоли и Шарло акробата, и тај албум заиста представља врхунско остварење нашег рокенрола, ви који нисте обавезно послушајте, тамо ћете пронаћи безвремене хитове попут Маљчики, Она се буди, Крокодили долазе, Schwule uber Europa... Углавном, поента је јасна, нисам неки претјерани љубитељ њиховог музичког стваралаштва, посебно садашњег. А што се Давида Албахарија тиче, од њега сам прочитао само збирке приповједака Фрас у шупи и Породично време. Чему онда гледање, побогу, телевизије Б92? Једина ствар која ми је привукла пажњу је чињеница да тема, о којој су Гиле и Албахари дебатовали, носи име "Има ли књижевности у рок музици?", од тог тренутка нисам ни могао да скинем поглед са емисије. Посебно ми је пажњу привукла блага критика Лелејске горе од стране Давида Албахарија, чак се може рећи да је његово помињање Лалића у тој емисији било пуко исмијавање, што је мени било заиста чудно, с обзиром на то да се о истом том Лалићу, само због чињенице да је из нашег краја и да је похађао гимназију у коју и ја сасвим случајно идем, код нас увијек говорило са посебним поштовањем. Такви су људи, оно што је њихово, од злата је. Дошао је тренутак да и ја тих шест стотина страница ставим у руке и да почнем да читам Лелејску гору, да провјерим да ли је Давид Албахари у емисији Ex libris заиста био у праву. И знате шта? Не слажем се са њим.
    Ау, ала се овај увод одужио, само ми је требала једна тема која би била повод да кренем писаније о књижевности и испоставило се да сам већ срочио четвртину текста, екс либрис, па оргазам, једна ствар је водила другој... Тако вам је то са рокенролом, не? Углавном, да прво разјасним једну ствар, сигруно сте, захваљујући ијекавици, већ после прве реченице извалили ко је аутор данашњег текста, чему онда наслов на екавици? Реченица која ми је послужила као наслов данашњег текста је у ствари стих из пјесме Фабричка грешка панк рок групе Сикс пек, тако да, како би управо Милан Радојевић и рекао, нисам хтио прљавом руком да дирам у аутентичност њихове поезије.
   Шта за тебе, добри мој читаоче, заиста представља књига? Дјело, добро дјело, за мене представља наду да негдје испод жубора стварности и изнад шума времена тече отмена музика космоса. Скуп свих нечијих маштања и сањарена утиснут у безвремено море мудрости папира, сачувано од зуба времена, далеко од брига, океан знања међу корицама. То није само досадан плес гласова, фразеологизама и симбола, то је нешто много више. Због тога и овакав наслов, књига је за мене мјесто на којем никад нећу бити усамљен, и које нико, никад, неће моћи да ми одузме.
     Тешко да могу да одредим себе и да се дефинишем по питању жанра или књижевног правца који ми је највише прирастао срцу, да је тема сликарство пуцао бих као из топа-ИНПРЕСИОНИЗАМ! А тек да је музика у питању... Књижевност је нешто друго, потребан је дужи временски период да човјек књижевно сазри и да одреди себе по том питању. У првом средње ми је професорица поставила питање о реализму, (а ја велики и истакнути књижевни критичар који је са својих петнаест година попио сву памет свијета) тада сам рекао:
-Не волим кад неко скреће пажњу на проблематику која мучи и прогања људе, не волим кад неко ставља акценат на стварност и пише о стварима онаквим каквим заиста јесу. Ако неко недељу дана преживљава са десет евра, зашто би отворио књигу и читао о томе, зар она не треба да му пружи бијег од брига и мука, више романтизам...
Али тада сам био наиван и млад, сад сам, надам се, само млад. Ето шта се деси када дјетету ставите Харија Потера у руке. Не може се довијека читати Луис Керол или Џејмс Бари. Сада ми је, парадоксално, реализам један од омиљенијих књижевних праваца. Поред реализма, заиста волим и егзистенцијализам, како сам на гомилу читао све, Странца, Кафкин Замак, Мучнину Жан Пол Сартра, али сам временом схватио да се не може толико једносмјерно посматрати живот. Млади смо, не треба да калкулишемо. Нећу да са својих шеснаест или седамнаест година живот посматрам као Антоан Рокатан из Мучнине. Превише је мучно и тешко. Била је ту и епска фантастика, све од Толкина, поново на гомилу, Силмарилион, Хобит, Господари прстенова... И искрен да будем, и тамо заиста има дивних ствари, посебно у Силмарилиону. Е да, што се фантастике као жанра тиче (и читања за разоноду наравно) не могу да не препоручим сјајног, више него сјајног, Терија Прачета и његов серијал књига о Диск свијету. Кунем вам се, крените од Боје магије и од Свјетлости чудесног и одатле нема стајања, ко се укрца на воз, неће силазити. Ликови, радња и свијет ће вас задивити. Ту је и Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса, ал' ајде да вас не смарам са фантастиком. Писац, више есејиста него писац, који је засигурно један од најбитнијих чинилаца одрастања је непоновљиви Џорџ Орвел, ако дјетету хоћете да отворите очи, или да му конкретно објасните какав је свијет и како функционише прави поредак ствари, само му ставите Животињску фарму или 1984 у руке, нема потребе да трошите ријечи.Књиге као што су Злочин и казна, Ана Карењина, Браћа Карамазови, Мајстор и Маргарита, Тихи Дон... За то је задужена школа, клинци данас од књиге бјеже као ђаво од крста, а тек кад виде оних осам стотина страница, неки сиви или кафени повез или име неког Руса, недаомудобрибог страаашног Достојевог, Шолохова или Булгакова, ни муке Христосове страшне нису. Читао сам скоро једну своју дефиницију са вукајлије о руским романописцима коју написах прије неколико година, нисам повјеровао својим ријечима, грч у стомаку од смијања. Сигруно сам био љут јер сам морао за тих неколико дана да читам Толстоја умјесто да напољу радим нешто, не сумњам, много паметније од тога. Углавном, једно је сигурно. Књига као књига је једна од најбитнијих ствари на свијету, мислим да бих могао да поднесем неколико дана без хране и воде, али без романа и поезије, тешко.
   Тешко ми пада чињеница да се ово писаније одужило и да већ треба да буде крај, ово је једна од тема о којима се може писати данима, а ја погледом прелећем преко ријечи које сам написао и не могу да вјерујем које писце нисам поменуо. Тако да ћемо се сигурно и враћати на ову тему. До следећег читања вам поклањам један диван цитат једног великог човјека:

 "Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања узмемо неку књигу, и када се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу-то нас дотуче! Боље да је нисмо ни узимали. Не бисмо ни знали колико је празно и пусто живјети без књига!"
                                                                                     -Душко Радовић

                                

Elzeard Bouffier

Is there anyone left to shout?

 Уф, колико је само у последње вријеме започето дискусија на тему "како је пропао рокенрол" и да ли је уопште пропао, углавном, мислим да више нико не прича из чега се изродио, како је започео читав тај бунт, ко је створио рок?
  Рокенрол музика је, као и сви ми, изрођена из крви и из мука, али је изрођена. Ко су били момци који су покренули читаву лавину која је многе генерације повукла са собом, шта су они направили од наше планете?
Битлси, момци из сиромашног предграђа Ливерпула, данас дјелићи слагалице која, када се читава састави, чини један од најпопуларнијих култова новијег времена, момци који су промијенили све. Сјећам се да се, прије једно годину дана, на часу логике професор намрштио кад је његово предавање прекинула мелодија звона на мом мобилном телефону, Beatles-Girl, наравно да га је разљутило то што је неко ометао његов час, али оно што му је стварно створило килу међ' очима је била чињеница да његово предавање ометају, глас Џона Ленона, бубњеви Ринго Стара, Харисонова и Макартнијева гитара.
"Ја не могу да смислим запад, не волим момке који су изјавили да су популарнији од Христоса!", професор је скренуо са теме и одмах почео са критиком свих, добрих и лоших, струја које нам долазе са запада, почевши од кока коле до рокенрола, његова главна мета су били Битлси.
  Ја имам само осамнаест година тако да не могу да знам какав су утицај Битлси извршили на тадашњу Југославију (Зар наши Битлси нису били Бијело Дугме!?), али знам шта је заиста погађало мог професора логике и философије, нови талас.
  Донекле и разумијем, први од свих популарних музичара који је признао да ужива наркотике је управо био Пол Макартни, посебно је волио ЛСД, то је за тадашњу јавност био поприличан шок, с обзиром на чињеницу да су се на те момке угледали милиони младих који су хистерично, као војска, понављали све што Битлси, у суштини, раде. Макартни је говорио о томе како користи дроге а његово лице је било наивно, без трунке кајања, шта су то чупавци чинили од себе? Једно је чињеница, Битлси су могли да заведу свијет захваљујући својој невности, извршили су велике промјене и учинили значајне ствари. Добри момци из Ливерпула су намјерно постали лоши, а када су постали лоши, са собом су повукли пола планете.Бум.
  Читава рокенрол јавност почиње из коријена да се мијења. Битлси се распадају 1970 године, Џон Ленон упознаје Јоко Оно и сам покреће своју борбу против ветрењача, као и он, и остали из групе одлазе свако својим путем.
   Годину дана раније је одржан фестивал који је тада представљао најснажнију песницу контракултуре, Вудсток. Каква је то побуна била, у ствари, Д ху, Џеферсон Ерплејн, Сантана, велика Џенис Џоплин.... а млади? Хиљаде, десетине, стотине хиљада припадника хипи покрета окупирају Вајт Лејк. И за та три дана, колико је трајао велики фестивал, се промијенило све. Нова сексуална схватања, ново размишљање о конзумацији опијума и алкохола, рокенрол револуција. Музичари су одувијек били уплетени у дроге, али сада су сви без стида парадирали са својом посебном употребом дрога, марихуане и ЛСД-ија. Рецимо, Битлсе, нико никада није прогањао због конзумације дрога, прича се да је полиција, приликом упада у кућу Кита Ричардса 1968, чекала испред док Пол Макартни није отишао.Они су покушали да докажу да конзумирање дрога треба да дјелује као елегантно, опуштајуће и пријатно искуство, као и сви; видјели бисте и осјећали ствари онако како у сновима не би могли ни да замислите. Од тада, нелегализоване дроге пратиле су музику, моду и игру, као дио свега што би требало да буде младо на Западу. Ја бих све ово и протумачио као барут у метку који је покушао да пресуди рокенрол култури. Јер, као што рече мој добри колега Артуро Бандини док смо на једном концерту прескакали двоје пајдомана док смо ишли да шорамо, "Како се сјебем кад видим ове ликове на хероину.", и у праву је био, ако већ неко жели да упропасти свој живот, нека не сере по свему што чини данашњи рокенрол, јер неколицина таквих ликова о свима нама могу створити погрешну слику, а ја не желим да нас неко посматра као биједне коштуњаве кинеске наркомане у прљавим опијумским јазбинама или као јунаке из другоразредних филомова који су се одали морфијуму, јер ми то нисмо.
  Да не скрећем са теме, не желим да ми текст личи на ролерокестер, ово је приповиједање о рокенролу, појму који у свијету може да буде појмљен као најмоћнија својеврсна контракултура, идеологија нижих слојева, средњи прст уперен ка фацама синова буржоазије. Мик Џегер је једном приликом рекао "Знам да је то рокенрол, али ми се допада!", рок је сувише озбиљна појава да би могла да се упореди са таквим одређењем, због тога ћу истаћи цитат Џонија Ротена, јунака панк покрета и фронтмена Секс Пистолса, "До лове можеш да дођеш ако то желиш. Можеш да дођеш до чега год хоћеш. Оно што је потребно зове се напор. Није потребно ништа нарочито, само доста храбрости, али то, нажалост, недостаје највећем дијелу масе, храброст и плућа пуна рокенрола!"
Ја сам први дио мог приповједања започео о Битлсима, момцима који су покренули лавину, и заслужни су за многе ствари, посебно Ленон, изванредан гитариса, пјевач, композитор, пјесник, писац, илустратор, бунтовник, глумац, херој радничке класе, муж једне необичне жене...
У следећем дијелу читајте о правом револту који чини рокенрол, ПАНК БРЕ! Да видимо is there anyone left to shout!?

До наредног читања, Elzeard Bouffier

Чудо најкраће траје

  Ви, а сигуран сам да вас има, који сте овај блог пратили од почетка, и који сте донекле упућени у природу ствари сигурно знате да сам ја велики љубитељ девете умјетности, посебно италијанског стваралаштва (читај: Иницијална Каписла-Међ' зидинама Бонелијевог замка); Дакле, док сам јутрос, ајде, каснећи трчао до школе угледах на излогу једне трафике нови број Дилан Дога, ризиковао сам да ми професор филозофије из свег срца поклони тај један неоправдани изостанак, али овај стрип, кад почне суморни час још суморније математике, за мене представља спасење, бијег у неку другу реалност, па и нека добијем неоправдани, и нека останем без доручка због та два евра.
   Углавном, да не дужим, тема коју је овог мјесеца обрађивао, не баш мој најдражи сценариста, Марзано у Крадљивцу душа је, spoiler alert, мањак инспирације. Нешто са чиме се сукобљавају сви ствараоци и умјетници од давнина до данас. Марко Шелић је написао један, релативно фин, увод у епизоду о тој стваралачкој блокади, рече и да је једном срочио причу о човјеку који своје дјелове тијела продаје жени која се зове Инспирација. Нажалост, нисам прочитао ни једно његово дјело јер нисам претјерани љубитељ његовог стваралаштва (сви знате да су аутори овог блога рокери, не репери) али препоручујемо да прочитате дјело јер, књига је књига, а ми ћемо вас, као борци за праве вриједности, књижевношћу убадати у очи до последњих граница издржљивости, што оно рече Д. Обрадовић "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!". Елем, да се вратим на Марчелову причу о човјеку који је своје тијело продавао Инспирацији за идеје. Када би, уситину, постојала таква продавачица не сумњам да би постала милијардер у року од одма'. Мањак инспирације је оно са чиме се неминовно сукобљавају сви аутори. И тој пошасти, која је за књижевност гора од аутоцензуре, ћу посветити данашње писаније.
  Када је, поново, Чарлс Буковски, написао пјесму Чудо најкраће траје мислио је на неку од својих љубави, или на шанкерицу, или проститку... ја сам под појмом "Чудо" мислио на, за писца најокрутнију али и најдаровитију појаву, инспирацију. Мој добри колега, Артуро Бандини, није написао текст скоро пет дана, није важно, блокада се и Херману Хесу испријечи на путу. Али какав проблем мањак инспирације може да представља за младог и неафирмисаног писца уколико он од тога, јесте ријеткост, зависи? Многи немају ту срећу па да им из прве "Самиздат" избаци дјело на тржиште у енормном тиражу, јер многи нису мамини и татини синови као, кашљ, кашљ, Марко, кашљ, Видојковић, тако да морају да чупају, да вуку за рукав, да гризу, да уједају. Ја имам осамнаест љета, пишем поезију, и морам да гинем за њу. Ко ће прочитати моје стихове и строфе ако им ја папире не бацим у очи, м? Нико. Једноставно је тако, тако функционише све, мора да прође дуго времена да би ствараоци који немају "леђа" стигли до "Самиздата", или "Белог пута", или "Вулкана", замислите тек какав проблем може да представља инспирација.
  Многи су покушали да се боре против ње, алкохолом, опијумом, женама... Али све је узалуд, кад инспирације дође, доћи ће. А до тада бјелина. Безобразна бјелина хартије која те гледа у очи и шаље ти покварени осмијех док не осјетиш бол у плућима, у костима, док мањак инспрације не почне да те једе изнутра и док цријева не почну да ти се окрећу на центрифугу, док се не појави мучнина. Онда изгужваш ону хартију и бациш је у смеће:
-Конобар, једно точено!

Али кад крене онда је кренуло. Нема стајања, нема назад. Ако се укрцаш на брод повратка нема, поезија те носи са собом. А поезија није, шта год неки мислили, очај, мелахнолија, туга и патња, поезија је срећа. Рече једном Бранко Миљковић, "Поезију ће сви писати!", тада је и срочио стихове:

 "Један несрећан човек не може бити песник,
 Ја примам на себе осуду пропевале гомиле,
 Ко не уме да слуша песму, слушаће олују!
 Али, хоће ли слобода умјети да пева
 Као што су сужњи певали о њој?"

Тешко да хоће. Али битно је да се пјева, зар не? И да се вратимо на мањак инспирације. Њу могу да убију само аутори, пјесници и писци, војници са пенкалима умјесто оловака. Често оловка зна да буде убојитија и снажнија од било које пушке, и често ријеч зна да буде оштрија од било ког' мача. Ја сам ступио у своју борбену јединицу, пјеснички корпус. Пишем и не престајем, и ако знам да перспектива није ни мало свијетла, ипак пишем. И борим се за себе, због тога, драги моји Иванграђани, а и шире, похитајте до трафика и питајте за нови број часописа "Токови", тамо ћете, овог мјесеца наићи на моје стваралаштво, моје и неколицине других који су кренули у борбу против ветрењача. Е, и да као пјесник не заборавим да подијелим са вама своју посвету продавачици визија и идеја, посвету подмуклој хартији која многим ауторима не да мира.

ПРОКЛИЊЕМ БЈЕЛИНЕ СЈАЈ 
__________________________                
Бацам клетву на те', одвартна бјелино,
Проклињем тај свод бездушног папира,
Те лијније празне, те линије клете,
У поноре тамне, у мрачна узглавља,
Шаљеш душе сањара и душе поете,
Ти милости немаш,
Ти не знаш за светост!

О ти, сјенко ноћи, заборава, таме,
Невиљиви слоју папирнатог свода,
Ти немаш топлину, у пороке бацаш,
Маштовите душе пјесничкога рода.

Ал' ипак, по теби, као без питања,
Моја машта плови, моја рука крене,
Немојте се заваравати о славним боемима,
Ни вино,
Ни дрога,
Пјесницима мастило, пролази кроз вене!


До следећег читања, Elzeard Bouffier

                                   
                                                         "Само вас посматрам!"

Чекај до пролећа, Бандини!

Упозорење:У овом тексту никако не желим да звучим као патетични фридом фајтер, нити да, недајбоже, тражим од вас било какву врсту сажаљења, моралне подршке, поклике, хвалоспеве и томе слично. Напротив! Хвала.  

1.

Чобан Будала:Тако мали, а већ пишеш озбиљне ствари о којима немаш појма.
Ја:Како то мислиш?
Чобан Будала:Лепо! Је л' мораш толико да пљујеш по стварима које ти се не свиђају?
Ја:Не морам. Mора само да се умре, а ово радим из револта.
Чобан Будала:Зашто?
Ја:Зато што то твој мизерни мозак не може никад сварити.
Чобан Будала: Хехе.
(на лицу му се приметише цинични осмех и конфузија)

2.
Клаберка:Баш ми се не свиђају твоји статуси.
Ја:Мени се, рецимо, не свиђа то што не знаш ко је Харуки Мураками.
Клаберка:Ко? О.о
(на већ насталу тишину слеже се нова, а њен презриви, испитивачки поглед ми се као нож забоде међу очи)

3.
Неуспели абортус:Ко си ти да хејтујеш све? Смешни су ти статуси.
Ја:Е, па видиш, мени је смешно то што имаш двадесет седам јебених година, а и даље верујеш у идеологију СПС-а. И смешно ми је што си глуп! И што си пичка! И што си офуцана милошевићевска фукара и мука ми је од таквих моралних амеба попут тебе које чекају на поновни долазак Великог Вође, да нас све појебе немилосрдно, домаћински, без лубриканата и контрацепције! Марш, гурбету!


   Свакодневно сам изложен претећим порукама на друштвеним мрежама. Такође, почесто наилазим и на разне облике нетрпељивости од стране неких „пријатеља“, „опасних момака“, „угледних тинејџера“(деца политичких имбецила), а искрено очекујем да ће свим тим мрзитељима истине ускоро прорадити генератор варварства у души и да ће кренути у поход на мене уз помоћ спортских реквизита, нпр: штангли, палица, ланаца... јер се аргументима баш и не могу подичити као што се диче силом. Нема везе, не плашим се. А сав тај презир је подстакнут мојим оштрим критикама овог апсурдног друштва и овог апсурдног света које несебично делим са свима у мом окружењу, а и са свима на друштвеним мрежама, а те веродостојне тезе никако не одговарају многим људима.
   И морам признати да сам ставио прст на чело и запитао се због чега ме означавају као „персона нон грата“ и зашто сам игнорисан од многих људи и „екипа“ ове пасивне средине.
   Одговор је једноставан! Не бих да звучим претенциозно, али многe ствари знам, многe ствари видим и увек се постављам храбро у суочењу са истином, и у изношењу исте. Зашто да ћутим ?
 Једино се још на друштвеној мрежи може чути/прочитати истина. Такође, ту се човек може, у складу са својим могућностима, изразити слободно, а то је уједно место које је (још увек) нецензурисано. То је, заправо, разлог због ког сам се определио за овај вид изношења својих ставова, импресија и перцепција. Кога занима моје виђење света? Поштено, јебе ми се.
   Ови болесни људи који ме окружују су навикли да други мисле за њих. Ови људи не воле истину! Ови људи не подносе различитости! Ови људи су стока! То је оно што њихов примитивизам чини неподношљивим.

  Ја не умем да упливам у стагнирани конзервативизам и провинцијски пасивизам, а они очигледно не умеју да се помире са чињеницом да је цивилизација довољно узнапредовала да одбаци сваки облик средњег века у морално-социолшко-културном смислу.То је сукоб две културе, и то је оно што разликује њих и мене.

  Ја нисам одрастао уз песме Аце Лукаса, Курсаџије и књиге естрадних певаљки, нити сазревам уз бутине Сандре Африке, јефтине турске серије и разне Курире, Скандале...а то се, изгледа, овде не рачуна. Црв кризе морала изједа ове људе.
  И много ме боли што не могу да се остварим у неким стварима које волим, јер једноставно ова средина не уме и не жели да прихвати неке ствари. И у свом том лудилу, једино што остаје младом човеку, примораном да буде ограничен и суочен са суженим могућностима провинције које се свакодневно сервирају несмањеним темпом, јесте да свој гнев избаци негде, да се освети некоме за због тога, да некоме јебе матер. Позитивна страна интернета.
     Питају ме често:„Шта ћеш постићи тиме што пишеш по том интернету све те „хејтерске“ текстове и статусе? Која је твоја улога у свему томе?“
   Као што каже смедеревски панк бенд Потрес: „Не можемо ништа да променимо, ал' смо ту да сметамо!“ И то је заправо моја улога, моја тачка у координантном систему овог одвратног друштва. Не могу ништа да променим и ја то добро знам, и ту сам само да сметам! Да упирем прст у око свима који чине мој животни простор неподношљивим и свима који дискредитују моју младост и чине је бесмисленом.
  И често ми говоре да одустанем, да се не бакћем са глупостима, да искулирам, да није време за мене, да сачекам да сазрим! Хвала на несебичним саветима, али немам времена за чекање.
Кога да чекам?

А ти, читаоче, зашто ћутиш кад много тога знаш?

https://www.youtube.com/watch?v=Zp5pBfcQJEs

Arturo Bandini

Међ' зидинама Бонелијевог замка

      Суботње јутро, све мирише на прољеће, Сунце грије, птичице цвркућу и, умјесто да лајферишем к'о сав нормалан свијет, ја блејим на плаво-бијелој друштвеној мрежи. Угнијездио вилицу у топлој сигурности лијевог длана, буљим у монитор и кажипрстом десне руке полако котрљам точкић миша и посматрам како почетна страна скакуће горе-доље к'о груди, драге нам, Памеле у оном филму Barb wire кад извади магнум и порока седамнаес' лоших момака у другом америчком грађанском рату. Зајебано. Елем, скролујем, скролујем.. кад одједном "Срећан рођендан, господине Фери", објава на страници Веселог четвртка. Јеботе, један од најбољих, не, дефинитивно најбољи, цртач мог омиљеног јунака из дјетињства пуни 85 година, помислих да му и ја добацим неку честитку, а пошто немам ни пара ни воље да одпутујем до Ђенове, одлучих да срочим један текст као посвету њему, и његовим колегама.
   Дакле, већ знате да до екстрема патим да свом тексту поклоним наслов сличан називу неког романа или поеме, овај пут то неће бити случај, овај пут наслов иде у част мојој омиљеној издавачкој кући Sergio Bonelli Editore, и неприкосновеном владару тог замка, Серђу Бонелију. 
Данашњи текст, сигуран сам, неће привући погледе широког читалачког публикума, али ће сигурно привући пажњу неколицини љубитеља девете умјетности који понекад залутају до страница овог блога. 
  Из мистичних просторија Бонелијевог замка је изашло много јунака, од Мартина Мистерије до Мистер Ноа и Текса Вилера, али вама је, засигурно, најпознатији Загор Те-Неј, или на језику Алгонкин индијанаца, Дух са сјекиром. Јуначина спартанске грађе чије је јунаштво пропорционално јунаштву Николетине Бурсаћа, Хулка Хогана и Марка Миљанова, заједно. Његов живот су његове авантуре, а радња читавог стрипа се одвија у шуми Дарквуд, у којој он живи у релативно добрим односима са Мохавк индијанцима, из чијег племена и долази Загоров племенити буразер Тонка.Када говорите о Дон Кихоту смијешно је не напоменути и његовог пратиоца Санча Пансу, вјерни пратиоц духа са сјекиром је дебели Мексиканац по имену Чико, или по његовој лози, титули и поштењу, Дон Чико Фелипе Кајетано Лопез Мартинез Гонзалес (уколико нешто нисам заборавио), то је симпатични дебељушкасти Мексиканац који умјесто стомака има црну рупу, увијек је ту за Загора и константно упада у своје мале, комичне авантуре. Сваки херој има и свој симбол, Загоров је црни орао у великом жутом кругу који је пришивен за црвену мајицу. Његови најпознатији непријатељи су Мортимер и Хелинген, сусрели су се много пута и ниједном није било, кхм, мирољубиво.
  Други јунак из огромног Бонелијевог замка који није ни приближно познат као његов старији рођак Загор је Харлан Драка, или Дампир, јунак који не може да не буде занимљив читаоцима из нашег региона, посебно због тога што Дампирове авантуре и почињу у бившој нам Југославији, а његов најбољи пријатељ и пратилац је Емил Курјак, војничина из српске паравојне јединице која више размишља пиштољем и муницијом него мозгом, добро, не баш сасвим. И још једна њихова сапутница је вампирица Тесла, згодна плавуша чији лик је нацртан по лику Мари Фредериксон. Углавном, да се мало осврнемо на радњу. Дампир је стрип који ја, нажалост, немам у својој колекцији и све епизоде које сам прочитао сам посудио од ортака, али не могу да кажем да ме није задивио ток радње, далеко од тога. Прича о Дампиру је створена по старој српској легенди, Дампир је биће које је настало после односа Вампира и Жене, и крв Дампира је за вампире исто што и цијанид за нас, смртоносни отров. Харлан Драка своју моћ употребљава да истријеби све вампире и да прочисти планету од ове крволочне и ратоборне расе,а  у томе му помажу, како већ и напоменух, Курјак и преображена вампирица Тесла. Лик Харлана Драке је изашао из оловке Маура Боселија а креиран је према лику британског глумца Рејфа Фајнса, главом и брадом Серђо Бонели је тврдио да је Дампир креиран према фаци, нећете вјеровати, Горана Бреговића. Углавном, Харлан Драка се може окарактерисати као вјечита луталица, непоправљиви романтик, пјесник, чудак и индивидуалац, на свом путу среће многе значајне ауторе из свијета књижевности.
  Не остаје ми још пуно простора за овај текст, а тема о којој пишем је тема о којој се може писати данима, мој омиљени јунак је син Тицијана Склавија, Дилан Дог. Заносни шмекер чија је физионимја креирана према изгледу Руперта Еверета, име је добио по британском писцу Дилану Томасу, и може се окарактерисати као лик који није имао баш срећну судбину (смрт супруге и дјетета, проблеми са алкохлом и сл.). Дилан је стрип који ме је одувијек највише фасцинирао од свих продуката Бонелијеве куће, радња се врти око истраживача натприродних појава који се бори против пошасти и немани савременог друштва, оне су приказане најчешће као зла и окрутна чудовишта и монструми, а у ствари, то су алузије на људе. И он, као и претходни ликови о којима сам писао има своје пратиоце, Гручо је његов асистент, нацртан је према лику Груча Маркса, британског комичара и заиста, Гручо и јесте комичар, способан је да бизарну и тамну философију, којом стрип обилује, разбије прастарим шалама које испаљује као из митраљеза, насмијаће вас до суза. Диланов добар друг је инспектор Блок, симпатични дебељуца који ради као представник плаваца из Скотланд Јарда, превише пута је ризиковао своју пензију како би помогао Дилану да разријеши неке случајеве. Оно што је битно рећи о ДД-у је  то да није класичан стрип. То је дјело које разбија класичну форму стрипа и пробија границе, бави се проблемима људског друштва, проблемима егзистенције и љубави. Дилан у скоро сваком броју пронађе по једну љубавницу и до деведесете стране стигне да води љубав и да раскине са њом. За крај приповиједања о њему могу само да вам испоручим једну фину реченицу Умберта Ека, италијанског философа и писца, аутора чувених дјела Фукоово клатно (1988) и Име Руже (1980): 
"Читање Библије, Хомера и Дилана Дога никада ми не би могло досадити!"

И да не заборавим оно због чега сам и почео да пишем овај текст, срећан рођендан, господине Галијено Фери!

До следећег читања, Elzeard Bouffier.