Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

недеља, 05. април 2015.

Викенди у студењаку (први дио)

  Једна милијарда мулти-димензионалних универзума, у њеном средишту још један универзум, па у његовом средишту још један, Црна Гора, бескрајни плави круг и испод њега (што рече једном један паметан човјек) ругло. Него, да не будем критичан према држави (вјечна да је каква нам је) текст за пети април посвећујем једном сасвим независном ентитету који постоји независно и самосвојно од остатка окружења, у ствари, независно од остатка свијета уопште, и то не само у материјалном смислу, говоримо о апстрактно-материјално-законско-фиктивној твари коју, мудрији од нас, назваше зградом или студентским домом и ословише је :драмска пауза, па три удараца палицама у бубањ БАДУМ ТС: Студентски дом Браћа Вучинић, Никшић


  Чудна зграда, ван простора и времена, почива на својим законима и законитостима, у ствари већина досадашњих закона, које смо могли да учимо из физике, у овој згради немају никаквог смисла (могу да замислим и Њутна и Келвина и Паскала како се у конфузији хватају за главу и крсте три пута док гледају оно што сваког дана има прилику да види домар Рајко или било ко од нас), али о том потом...
 Оно што ће свако, ко је до сад имао прилику да чита неки од мојих текстова, прво примијетити је да је сасвим необично да сам неко своје писаније започео стриктном и сувопарном научном терминологијом. Наиме, то није случајно, ни сам нисам знао како да мотивишем увод за оно што слиједи, а слиједи писање о 48 часова сваке недеље, центар парализе, монотнија (једини начин живљења; рече Цане?), досада, учмалост, сушта супротност дешавањима у дому током радних дана. Да скратим причу, празнина. Е, ту на сцену ступа Алберт Рамштајн и она његова да је вријеме релативна ствар, у суштини, врло је могуће да је то једина примјењива научна теорија кад је у питању овај дом, дакле, читав овај увод са убер зајебаним фразеологизмима је због онога E=mc2. Ал' да се вратим тамо гдје сам стао, рече ли оно Лауш "година прође дан никад"? Можеш мислит', ми имамо посла са два дана.

Не стварно, ђе су сви ?

   И док пишем, вјеруј ми, немогуће је да се не сјетим оне старе Тустине (Бог да му душу прости) пјесме Дан кад сам остао сам, чувених стихова гдје су сви ти људи, гдје ли су само отишли?
   Ајде добро, помирићу се ја некад и са чињеницом да су Подгоричани најбројнији у малој нам држави, и да викендом сви побјегну кући заједно са браћом са Цетиња и неким приморцима, али са собом нећу никад. Скоро да ми и недостаје марва ненаспаваних студената што смрди на запршку из мензе, иако их, осталим данима у недељи хејтујем више него емисију Аудиција са Миланом Калинићем и Андријом Милошевићем (има још неколико дауноваца не сјећам се свих). Изгубе се. И убрзо, једини житељи студењака постанемо једино ми сјеверњаци који се кући враћамо само кад морамо (ово "морамо" укључује слободну недељу, елементарне непогоде и смртне случајеве). И онда на снагу ступа викенд и његова разорна моћ. Самоћа. (ехо: а,а,а,а,ааааа).
  
Празна читаона? Па, побогу, студенти..

  Као што рекох, разорна моћ, хвала свевишњем да смо један независан ентитет па не сметамо Америци и НАТОу иначе би врло лако могло да нам се деси исто што и Ираку деведесетих. Оптуже нас да посједујемо оружје за масовно уништење и :музика империјал марш из Star warsa: инвазија на мали, брдовити Балкан, Црну Гору, тачније. Међутим, једине жртве тог оружја смо ми, студенти, додуше нама нико и неће да се смилује, одавно су људи прихватили одвратну чињеницу да смо управо ми ти који пију Апатинско пиво, за вечеру једу јетрене паштете са одавно истрошеним роком трајња и још сумњивијим поријеклом и купују Добро производе. Зашто онда да се не носимо и са викендом? 
  И тако кренем у донкихотовску борбу, гомилу слободног времена покушавам да убијем на најбескорисније начине (да ниси можда, читаоче, хтио да ми предложиш да, можда, узмем да учим?Непомериосесместа), рецимо прочитам све састојке и упутство за употребу течног сапуна, оперем прозоре и споља и изнутра (читавог дома), сашијем вуду луткицу, одиграм неколико хиљада партија мајнсвипера, затим пређем на spider solitaire, изађем, прошетам седам стотина кругова око дома, вратим се, научим напамет читав Горски вијенац (и то на руском, верзију на српском сам одавно обрадио, прошлог викенда је био италијански, оног тамо грчки...), одем до храма, помолим се да се није десио армагедон и да се већ једном врате сви они које прозивам јер запишавају писоар, свирају пјесме Галије на степеницама,ред у мензи чине бесконачно дугачким... у повратку из храма посадим бор, сачекам да израсте, кад се то деси враћам се у онај мали независни ентитет под окриљем једног мулти универзума-Дом браће Вучинић, и у собу 323, погледам на сат и схватим да сам успио да убијем тачно један сат, тридесет седам минута и двије секунде. Дом је остао непромијењен, и даље је плаве боје, три бисте и даље чаме у дворишту, Кико у холу гледа Манчестер - Арсенал... "Прије ће Мило поднијет' оставку него што ће се завршит' овај викенд"- Мислим у себи док идем да видим шта ради цимер историчар, је ли жив, и ако није коме да оставим његов географски атлас и мјесто у соби. Кад ја тамо а оно међутим. Вукадин на мом лап топу куца семинарски из Историје Византије који је, рекао бих, почео да пише прекјуче. Све што је до сад успио да напише је: "All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy All work and no play makes Vule a dull boy, All work and no play makes Vule a dull boy,All work and no play makes Vule a dull boy...", и тако на једно седамдесетак страница. Познато? Разумијем га, кад си толико дуго сам у оволикој згради ум ти се искриви к'о вилица Николе Калинића. Одлучујем да побјегнем прије него што подигне сјекиру и, уз психотичан николсоновски поглед, проговори: Here's Johnny! 
    Мајке ми, та соба је остатком недеље већи рокенрол од самог рокенрола, а сад... Пуста и тиха. Кафкин замак.
А ја сам био копиле и јад :(
   Недокучиво. Толико ми је досадно да бих овог тренутка потписао уговор на доживотно гледање емисија Мире Адање Полак и слушање Лексингтон бенда, све, само да се заврши овај викенд, и да дођу сви они Подгоричани које би ја, као сваки честит Беранац, морао да презирем онако како трансформерси презиру десептиконе, Палестинци Изрелце, навијачи Боке ове друге, Риверове... Да се врате људи што играју покер до зоре, пјевају највеће избљувке од пјесама Екс Ју рокенрола, не дају другима да спавају и  гледају ТВ на ходнику. Не патетишем, само сматрам да се викендом губи дух студентског дома. 


Чудо једно, 19:24, а недеља, ово значи , да ми је остало још само неколико сати до краја овог викенда. Како оно кажу, мошмислит, мудри Латини repetitio est mater studiorum? Онда би и мени ваљало да још мало приучим ове састојке течног сапуна, дакле: мед, кокос, птероилмоноглутаминска киселина, тиамин мононитрат....

ту би контињуд

До наредног читања, кашљ, кашљ, викенда, кашљ:

Елзеард Буфије









Нема коментара:

Постави коментар