Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

петак, 08. јануар 2016.

Париски круг српског сликарства – Љуба Поповић

Испреплетано растиње, плавичасте измаглице, очи свемира, чврстина ваздуха и прозрачност воде, имагинацијска компонента у којој се јасно ишчитавају најтајновитији предјели људске душе... Нећете бити далеко од истине уколико помислите да се, по аутоматизму, служим терминологијом коју користе неке главе из сликарске критике, међутим, уколико вам кажем да је данашњи чланак посвећен, нашем и вашем, Љуби Поповићу, схватићете да је такав чин до крајности оправдан.

Бретон је говорио о сликарству као о диктату мисли, и једно такво схватање је сасвим прихватљиво и што се Љубиног дјела тиче, међутим, његов диктат мисли је подређен контроли разума, али и естетској и моралној преокупацији.

Ајмо сад мало википедијски. Љуба је наш сликар и академик, живи и ради (гдје би друго?) у Паризу,и кључ је лозинке фигуративног сликарства XX вијека и за њега слободно можемо рећи да је у сликарству, исто што и Павић у књижевности. Његово дјело се никада није могло наћи у категорији "већ виђено", јер је у читавој својој сложености и дубини, оно остало нетакнуто и ново. Његови мотиви су чудесне појаве, чудесна бића, форме које су врло бојажљиво нагомилаване, грађене од познатих и чврстих геомтеријских фигура. 



 Изгубљене душе (2007/2008)

А боје су суптилне и ненаметљиве једнако колико и мирно око, по менталитету српског, али по ерудицији и сликарском умијећу, француског аутора, човјека широке културе, истанчаног познаваоца и историје сликарства и историје цивилизације уопште. У његовим дјелима су садржани ребуси и загонетке модерног свијета, модерног али ипак у натуралистичко-традиционалном амбијенту. Љуба нам показује пут до границе сликарства, али таман кад наше око допре до ње, постаје разумљиво да је у питању врло јасна визуелна варка. У Љубиној фикцији, границе се приказују, али не постоје.


Космичка свест (1975)

И три су чиниоца преусмјеравала Љубин сликарски развој: рефлексија, имагинација и посвећеност. Он се примакао карактеристикама надреализма али никада није слиједио надреалистичку поетику. Умјесто тока урањао је у мистично и имагинарно, али са врло малим примјесама реалног које су ту, тек толико, да нам дају конкретан увид у мајсторство његове мисли. 

Жена таме (2001)

Можда посматрача, у први мах, могу засијенити маштовитост, симболи, ритам облика, нејасни обриси, а потом, филигранске вертикале неке сабласне архитектуре, али управо ти мотиви представљају оно што бих ја ословио Љубином чаролијом. 
Плави манастири (1989)

Временске гробнице (1998)

Осим што је, несумњиво, један од највећих српских сликара Љуба је и велики човјек. Познавалац је књижевности, музике и стрипа. Један је од чланова (заједно са Леонидом Шејком, Ољом Ивањицки, Милићем од Мачве и многим другим великанима) Медиале, и члан САНУ. Имао је преко шездесет самосталних изложби, пријатељ је Ренеа де Солијеа...
Љуба данас још увијек ствара, има двије кћерке, Тијану и Адријану, осамдесет двије године на леђима, статус најбољег српског живог сликара и, од мене, скромно признање да је једини српски сликар који је приказао, у стварности немогуће, комбинације из снова и то толико мајсторски да се чини да су оне посве истините. Неки кажу да је могао и раније да пође у Париз како би упознао (на почетку цитираног) Бретона, а ја се радујем јер је закаснио и задржао се још мало у Београду, јер на тај начин је ипак остао наш (његови унуци, премда од очева Француза, ипак знају да говоре српски). Један је Љубомир Поповић.








Нема коментара:

Постави коментар