Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

уторак, 16. фебруар 2016.

Габријел Гарсија Маркес – Неко вршља међу овим ружама

   Приповијетка Неко вршља међу овим ружама је написана 1951. године, у двадесет четвртој години пишчевог живота. Објављена је у збирци приповиједака Очи плавог пса (Ojos de perro azul), првој књизи коју је Г. Г. Маркес објавио. 



  Пошто је недеља и киша је престала, намјеравам да однесем киту ружа на свој гроб. Киту црвених и бијелих ружа  какве она гаји за кићење олтара и израду вијенаца. Јутро је било снуждено због ове тмурне и туробне зиме и тако ме је подсјетило на брдо на којем мјештани оставаљају своје мртве. Брдо је огољено, без дрвећа, једва да на њега киши која кап провиђења пошто вјетар прође. Сада када је киша престала а поподневно сунце свакако стврдло клизав успон, могао бих да се попнем до хумке у чијем дну почива моје тијело дјетета, сада већ разграђено и стопљено са пужевима и коријењем.
     Она клечи пред својим свецима. Обузета је молитвом откад сам престао да се мешкољим у соби након пропалог покушаја да се први пут домогнем олтара како бих покупио најмиришљавије и најсвежије руже. Можда бих данас у томе успи; али лампица зачкиљи и она, истргнута из своје преданости, подиже главу и погледа према столици у кутку. Мора да је помислила: "Опет тај вјетар", јер уистину, нешто је зашкрипало поред олтара и просторија се за тренутак зањихала, као да се ускомешао талог давнашњих успомена затомљених у њој. Схватим тада да морам да сачекам нову прилику да бих узео руже јер она је, и даље, будна, гледа тако у столицу, и могла би поред свог лица да осјети шум мојих руку. Сада морам да сачекам да за који часак она напусти собу да одспава своју неизоставну и увијек исту недељну сијесту. Можда ћу тада моћи да се искрадем с ружама и да будем натраг прије него што се она врати у ову собу и опет загледа у столицу.
     Прошле недеље је било много теже. Морао сам да чекам скоро два сата док она није пала у свој светачки занос. Чинило се као да је узнемирена, забринута, као да ју је морила неизвјеснот да је њена самоћа у кући одједном постала пропустљива. Дуго је кружила по соби са китом ружа прије него ју је однијела до олтара. Потом је изишла у ходник и скренула према сусједној соби. Знао сам да тражи лампу. А послије, кад је изнова прошла испред врата и видио је на јасноћи ходника у црној врећастој хаљини и ружичастим чарапама, учинило ми се да је иста она дјевојчица која се четрдесет година раније нагла над мојим креветом, у овој истој соби, и рекла: "Сада када су му подболи штапиће, очи су му отвореније и тврђе". Била је иста, као да вријеме није протекло од оне давне августовске вечери кад су је жене довеле у собу и показале јој леш  рекле: "Плачи. Био ти је као брат.", а она је прилегла уза зид, послушно плачући, и даље натопљена кишом.
     Од прије три или четири недеље покушавам да се домогнем ружа, али она све вријеме бди крај олтара, пазећи на руже појачаном пажњом за коју нисам знао за свих двадесет година колико већ живи у кући. Прошле недеље, када је пошла по лампу, успио сам да саставим киту са најбољим ружама. Никад нисам био тако близу остварења своје жеље. Али управо када сам се спремао да се вратим на столицу, изнова сам чуо њене кораке у ходнику па сам на брзину размјестио руже по олтару; онда сам је угледао на довратку високо уздигнуте лампе.
    На себи је имала врећасту хаљину и ружичасте чарапе, али лице јој је било озарено као након неког откровења. Није тада личила на жену која већ двадесет година гаји руже у башти, него на ону исту дјевојчицу коју су оно августовско вече довели у сусједну собу да се пресвуче и која се сада враћала са лампом, удебљала и остарила, четрдесет година касније.
     Моје ципеле још имају скорени слој блата који им је остао од оне вечери иако су се двадесет година сушле поред угашеног огњишта. Једног дана сам пошао по њих. То је било пошто су затарабили врата, откачили хљеб и гранчицу алоје са прага и однијели сав намјештај. Сав намјештај, осим столицу у кутку на којој проводим све ово вријеме. Знао сам да су ципеле остављене да се суше и да се њих нису ни сјетили кад су напуштали кућу. Због тога сам пошао да их потражим.
     Она се вратила много година касније. Толико времена бјеше прошло, да се мирис мошуса из сусједне собе измијешао са мирисом прашине и ситним, сувим задахом инсеката. Био сам сАм у кући у сједио сам у кутку, чекајући. А био сам научио да разликујем жагор дрвета у распаду од лепета ваздуха који стари у затвореним просторијама. Тада је она дошла. Стала је на врата са кофером у руци, једним зеленим шеширом и истом памучном врећастом хаљином коју одонда више није ни скинула. Још је била дјевојче. Још није била почела да се гоји нити су јој глежњеви разливали испод чарапа, као сада. Био сам прекривен прашином и паучинама када је отворила врата а у неком кутку куће зрикавац је ућутао након двадесетогодишњег пјевања. Али упркос томе, упркос паучинама и прашини, изненадног кајања зрикавца и новог узраста придошлице, у њој сам препознао дјевојчицу која је оне олујне августовске ноћи пошла са мном у шталу да тражимо птичја гнијезда. Тако како је стајала на вратима, са кофером у руци и зеленим шеширом, изгледало је као да само што није вриснула, само што није почела да говори оно што је рекла када су ме у трави штале нашли како лежим наузнак и даље држећи пречке сломљених мердевина. Кад је до краја отворила врата, шарке су зашкрипале и прашина са таванице је пала у налетима, као да неко лупа чекићем на скели. Онда је она застала уоквирена свјетлошћу, а потом је до пола ушла у собу и гласом којим се обраћамо онима који спавају рекла: "Дијете! Дијете!", а ја сам остао непомичан на столици, укочен и испружених ногу.
     Помислио сам да долази само да разгледа собу али је остала да живи у кући. Провјетрила је собу и било је као да је отворила кофер па да је из њега изашао стари мирис мошуса. Други су били однијели намјештај и одјећу из шкриња. Она је само однијела мирисе из собе и двадесет година касније их враћала. Поставила их је на своје мјесто и изнова направила мали олтар; исто као прије. Само њено присуство било је довољно да се обнови оно што неумољива темељитост времена бијаше порушила. Отада једе и спава у сусједној соби, али дане проводи у овој, разговарајући ћутке са свецима. Поподне сједи на столици за љуљање поред врата и крпи одјећу док услужује оне који долазе да купе цвијеће од ње. Увијек се љуља док крпи. А када неко дође по киту ружа, завлачи новац у набор на марами око струка и неизоставно каже: "Узми оне са десне стране, са лијеве су за свеце".
     Тако је провела двадесет година на столици за љуљање крпећи своје крпице, љуљајући се, посматрајући столицу у кутку као да сада не пази на дјечака који је с њом дијелио поподневна дјетињства, него на обогаљеног унука који ту сједи у кутку још откад је баби било пет година.
     Можда сада, када поново сагне главу, успијем да се примакнем ружама. Ако стварно успијем, отићи ћу до брда, ставићу их на хумку и вратићу се на своју столицу, да сачекам дан кад се она неће вратити у собу и када ће престати бука у сусједним собама.
     Тога дана ће се све измијенити, јер ћу ја поново морати да изиђем из куће да некоме јавим да су жени са ружама, оној што живи сама у оронулој кући, потребна четворица мушкараца да је одведу на брдо. Онда ћу напокон бити сам у соби. Али, зато, она ће бити задовољна. Јер тога дана ће сазнати да није невидљиви вјетар тај који је допирао до олтара и вршљао по њеним ружама.
     

Нема коментара:

Постави коментар