Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

петак, 11. децембар 2015.

Важно је звати се Ернест

       Ако ме буду питали ко је најбољи писац прошлог вијека без много размишљања ћу рећи да је то Џејмс Џојс, кад ме буду питали ко је највећи идеалиста казаћу да су то били Џорџ Орвел и Борислав Пекић, ако их буде занимало ко је највећи романтик, можда ћу рећи Јесењин или Лорка, али ако ме, пак, буду питали ко је био најлуциднији/најконтроверзнији/највеселији духом/најхрабрији срцем... свакако ћу рећи да је то, у мом личном поимању ствари, био Ернест Милер Хемингвеј.
      Ернест Хемингвеј је био добитник Нобелове и Пулицерове награде за књижевност, један од, непорециво, најбољих писаца икада. Међутим, није био само то; био је и ловац, боксер, војник, скијаш,  вишеструки љубавник, спортиста, сјајан атлета истовремено и сјајан пијанац, авантуриста, аматерски фудбалер, такође се бавио и полом,био је репортер, возач црвеног крста, пилот, медицински радник, пецарош и још много тога, чак постоје и врло чврсти докази да је био обучени совјетски шпијун (читај: Шпијуни - успон и пад КГБ-а у Америци). 
     Волио је пиће, жене, лов и књижевност. Једном приликом је изјавио да нигдје не иде без неког романа, флаше са вином, штапа за пецање и пушке. Говорио је неколико језика, волио је много жена, омиљене књиге су му биле: Даблинци (Џојс), Отворени чамац (Крејн), Мадам Бовари (Флобер), Црвено и црно (Стендал), Браћа Карамазови (Достојевски), Буденброкови (Ман), Американац (Хенри Џејмс), Рат и мир (Толстој), Оркански висови (Е. Бронте), Поздрав и збогом (Мур). Више пута је избјегао смрт, живио је на Куби, у Африци, имао проблема са законима реда...

      Ево, само неколико, занимљивих и ријетких фотографија које су се у фолдерима Каписле таложиле дуго времена, а којих, немојте сумњати, има још прегршт:
                             
                      Понекад заборавим да понесем пенкало, али никад не заборављам колт.


Страствени заљубљеник у шпанску кориду са добрим пријатељем, Хуаном Де Ла Палом, једним од најчувенијих матадора тог времена.

Са још једним матадором, Антонијем Ордонезом, уз црно вино иза решетака једног бара.


Одакле би друго дошла инспирација за приповјетку или роман Старац и море ?




Осим што је писао Снегове Килиманџара која је моја омиљена приповјетка из његовог опуса и по којој је касније снимљен и филм, Хемингвеј је у Африци ловио дивљач (и  ситну и крупнију)




                                                    Живио је са тринаест мачака. 


    Роберт Де Ниро у Разјареном бику није имао овај ниво зајебаности.
                          

Са неког пропутовања у младости. Обратити пажњу на детаљ у џепу, о том периоду, на једном мјесту каже: Понекад пожелим да сам кроз времена младости прошао тријезан да их се могу сјећати, али, са друге стране, да сам био тријезан она не би била вриједна сјећања.

У старости је шутирао конзерве...



...али никад није одбијао врућу купку.

Тамо гдје је био најбољи..


                             
Остаће упамћен и као изумитељ коктела мохито, а хавански бар La Bodeguita Del Medio је данас свјетски позната локација за туристе управо због Хемингвеја који је у њему први пут осмислио ово пиће и гдје је настала ова фотографија.


И са његовом омиљеном пушком коју је, од милоште, називао Љепотица и која му је на крају дошла главе.

          Наравно да је бесмислено тражити разлоге за оно што је починио у 62. години живота (мада су новинари тада писали да је његова смрт била случајна), можда је једноставно хтио да предухитри хемокроматозу, и да спријечи своје тијело да га издаје, или није могао да се носи са неким непрежаљеним љубавима. У сваком случају, тог раног јулског јутра 1961. године, својом омиљеном пушком је себи пуцао у уста. Сахрањен је 6. јула у подножију планине Тестерин зуб. А прије него што су његово тијело спустили у неврат-раку, по његовој жељи, изрецитовани су стихови из његове књиге Сунце се поново рађа који гласе: Нараштај један одлази, други долази, једино земља остаје заувијек.
      Надам се да смо овим фотографијама покренули сјећања на славног писца, намјерно изостављајући оне са бројним женама јер би за то требало неколико подужих чланака, за шта немамо ни времена ни стрпељења. У сваком случају, препорука од срца је да читате Папу Хемингвеја којег ћемо, ето, макар у овој последњој реченици назвати по надимку јер је он мрзио своје име, мрзио га је због наивног и приглупог јунака Оскар Вајлдове драме - Важно је звати се Ернест.







Нема коментара:

Постави коментар