Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

четвртак, 03. април 2014.

Обрати пажњу на последњу ствар

 Године 1998. је написана књига под називом  ЈУ 100: најбољи албуми југословенске рок и поп музике, гомила музичких критичара је дуго покушавала да се сложи око сто најбољих, на крају су направили према њима "идеалну" листу, међутим, ја се баш и не слажем са њом. Углавном, битно је рећи да је бенд, којем посвећујем текст за трећи април,прошао највјероватније најбоље од свих. Чак пет Азриних албума се нашло међу 100 најбољих, од тих пет чак три су албума била међу првих десет: Азра, Сунчана страна улице и Филигрански плочници. Ово ће сигурно подијелити ваша мишљењa и, сигурно, ће бити оних који ће тврдити другачије. Али морате се сложити, то говори о величини бенда, поготово ако погледате како су на листи котирани и нумерисани неки други бендови:

87. Das ist walter (Забрањено пушење)
83. Осми нервни слом (Рибља чорба)
74. Концерт код хајдучке чесме (Бијело дугме)
63. Смак (Смак)

Ако најбољи албум, групе са најбољим гитаристом са EX YU простора, извуче само 63. мјесто онда је ово за момке из Загреба огроман успјех. Међутим, није то оно што Азри даје такав статус култа.

Оно што Азру шаље на Олимп југословенског рокенрола је снага ријечи која карактерише њихове пјесме. Знате оно кад слушате неког чији глас је довољно моћан да покрене масу, да започне револуцију? Да без, иједне псовке или ружне ријечи, пошаље најгаднију пљувачку у фацу аристокарији и искривљеном систему вриједности? Е, то су биле ријечи једног јединог, непоновљивог.
  Бранимир Џони Штулић, рођен у Скопљу, живио и студирао у Загребу, деда му је био солунски ратник, отац дијете комунизма, и поред свега тога, Џони је био човјек који је своје срце посветио рокенролу и удаљио га од политике. Засигурно је био једна од најфасцинантијих и најмистичнијих личности бивше нам Југославије. Нико није могао да разумије неке његове поступке, не разумијемо их ни ми данас. Музичар, пјесник, писац, философ, све скривено иза једног осмијеха и Ray Ban наочара.

Ријечи су исто што и гомиле људи, није нужно знати све. Одабери само оне праве!

И к'о што рекох, отац му је био човјек од службе,  Џони је и написао у једној од својих пјесама "мој отац, тачније мој тата, био је првоборац, партијски тата мата, цењени бирократа после рата", дакле тешки комуниста. Управо оно што, једној личности каква ја био Бранимир Штулић, никако није могло да одговара. Диктатаура и младалачки бунт? Не иду заједно никако. Тако да се Џони често сукобљавао са својим оцем, чак у истој пјесми пише "У жељи да свет својим очима гледам, да се пре не предам, истине су успјеле да ме схвате, побуних се против тате бирократе", али ипак уписује филозофски факултет да би удовољио захтјевима свог оца.

Слобода није једноставан задатак, она је свијест о складу несклада несавршених људи.

Дакле, својом оловком и својом гитаром започиње своју борбу, своју малу револуцију којој су се касније придружили и Леинер, Пађен и, још једно велико име југословенског рока, Јура Стублић. Бенд пјева о свему, обрађује и у чисту поезију претвара догађаје који су се дешавали људима са маргина југословенског друштва тог доба (Гледај: Кад Мики каже да се боји-Ко су јунаци Џонијевих песма?). Међутим, представницима црвене идологије у плавим униформама је толико слободе међу студентима засметало тако да је све више и више радио, ништа необично, пендрек. Тада милицији Џони поклања стихове "Немој по глави, друже плави!"

Коса ми се на глави диже и страшно ме љути кад видим да идиоти постају цењени људи!
Не знам зашто су чланови бенда окарактерисани као анархисти. Због тога јер се нису слагали са системом? Мооожда. Већ сам рекао да политика није имала мјеста у идејама и визијама овог бенда, али све се чини да су чланови били Ностардамуси тог времена. Као да су могли да предосјете ствари које ће се десити у периоду који је надолазио. У грозним деведесетим годинама. Борба бенда скреће на другу страну; не у рат!
Азра и Чорба су у то вријеме представљали рок групе које су имале фанове који су скоро били као навијачи неких фудбалских тимова. Бора Ђорђевић каже да су само њихови слушаоци долазили у ситуацију да се потуку због онога што слушају. Џони је то паметно искористио, покушао је да отвори очи људима, да им стави до знања да не треба да буду стадо оваца које моћници контролишу како им дуне, Бранимир тада свом слушаоцу каже: "Волио бих да не будеш округло камење које вјетар ваља по долини!", на жалост многи га нису слушали. Џони се тада ставио у њихову кожу,пише стихове за пјесму 3Н , "Желите ли добро својој дјеци, заслужни, желите ли им можда најбоље? Не, ја тренирам да гађам! Не, ја тренирам да слушам! Не, ја тренирам да мрзим!". И сами смо свједоци чему нас је то категорично НЕ одвело.Испотавило се да нисмо одмакли од оног стада оваца и да јесмо округло камење које вјетрови котрљају како хоће.

 Дуг је пут до вјечности а ми га прелазимо ћутке и у миру.

Било је људи који су чули Џонијеве ријечи, сувишно је говорити о херојству Срђана Алексића, рецимо. Али не може један човјек сам да води свој рат, мало ко је заиста схватио поенту.
Прије него што је почело крвопролиће Бранимир одлучује да напусти своју земљу (једног дана нема ме, да никада не дођем!) и да се више не врати никад. Путује у земљу ветрењача након што је толико година водио борбу против њих, дакле, гитару на раме и карта за Холандију, Југославији поручује да изгура и да се држи (Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој.) мада, знао је још и тада да добра бити неће.

Чини ми се рођаче да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре. Бит' ће боље, рођаче, скини медаље и напуни сале, улици трофеја понестаје снаге.

Углавном, бенд који је војевао битке. Човјек који је говорио истину. Музичар, боље рећи геније, који је рођен из хаоса а мало ко је имао стрпљења и разумијевања да га чује. Вјеруј ми, читаоче, од њега можеш много тога да научиш.
Ријечи које чујеш у њиховој музици су ријечи човјека који те разумије. Ријечи човјека који ће ти помоћи да изгураш неке тешке тренутке и да будеш паметан у оним најсрећнијим. Нећу те одвлачити далеко у тематику, капирам да је ово текст само за људе са одређеном интересном сфером, али је и јединствена препорука. Азра заслужује да је људи чују. Ако већ ниси, курсор на плус>нова картица>ју тјуб.То је музика за све генерације, за сва времена. Музика препуна емоција, љубави, али и бунта и протеста.

Увијек су ми говорили да морам промовисати плочу, да се морам сликат', давати интервјуе,па сам их питао: "Јесте ли некад читали Достојевског?" Веле: "Јесмо", "А јесте ли га икад видјели?"




Elzeard Bouffier

среда, 02. април 2014.

Дуго се питам вреди ли труда


   Људско памћење је баш волшебна ствар. У глави се налазе препуне фиоке потпуно бескорисних, бесмислених ствари, најобичнија хрпа глупости, док са друге стране, заборављају се свакојаке важне ствари, истински битне, заиста неопходне. Једна од битних ствари, која је дубоким гравирањем под мојом лобањом обезбедила себи доживотни спокој, је дан када сам први пут ушао у „кућу тишине“, позориште.
   Прва представа, коју сам, са отвореним устима и одушевљењем гледао, била је „Кир Јања“ Народног позоришта из Београда, по тексту Јована Стерије Поповића, а у режији маестралног, и сигурно једног од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Егона Савина, са брилијантним Предрагом Ејдусом и грациозном Надом Блам у главној улози, а у епизодним улогама су се остварили Лепомир Ивковић, Миленко Павлов и пар младих глумаца којима нисам запамтио имена, нити сам их где касније приметио на филму, телевизији или у позоришту.
   У мом животу постоје три ствари након којих сам рекао себи:“Овим путем ћеш кренути. То је она права ствар“. Прва ствар, када сам гледао утакмицу Црвене звезде, не сећам се против кога. Друга ствар, када ми је досадио Бајага и када сам, игром најекстремнијег пуког случаја, пустио песму Гоблина „Панкс нот дед“. И трећа ствар, која је био претеча свим осталим битним стварима које су мој живот учиниле лепшим и круцијално га промениле, јесте био тај одлазак у позориште.    
   Након те представе ништа више није било исто. Мислио сам о тим костимираним људима и веровао сам да су то неки апостоли доброте. Веровао сам да свако ко игра у таквој роли мора да има већу дубину срца и шири распон осећања од обичног човека.
И дан данас у то верујем. Са нестрпљењем сам чекао да ми се прилика за одлазак на неку представу поново укаже. Постао сам фанатик. Малодобни позоришни фанатик. Дуго сам чекао тај тренутак и залуђен сценом, обилазио сам огласне табле по граду, надајући се да ћу угледати неки плакат који би најавио неку нову позоришну представу. И током једног лутања од огласне табле до огласне табле, угледах на једној од њих испред Дома културе обавештење да ће за седам дана бити одржана аудиција поводом представе „Снежна краљица“.
   У том тренутку, за једног десетогодишњака, није било веће среће. Јебеш играчке, јебеш лопте, јебеш сега-мегу. Ово је, вероватно, био први тренутак у животу када сам осетио шта значи бити срећан.
   Уз нешто мало искуства из предшколског (где сам поводом Нове године говорио неку песму посвећену Деда Мразу) и уз још мање искуства са такмичења рецитатора 2005. године где сам добио награду за најпозоришнији наступ, отишао сам на аудицију и од педесетак пријављених, упао у најужи избор од петнаест глумаца, колико је заправо и било потребно за попуњавање ансамбла.
    Када сам након исцрпљујућих читалачких проба закорачио на „даске које живот значе“, схватио сам да је то оно што ме чини сигурним.  Свако дете тражи неки кутак где ће наћи своју сигурност, свој мир, а позорница је то представљала за мене. Сигурност и мир.
    Сећам се и прве премијере која је била изванредна. Веровали или не, језа ме хвата док сада, након девет година, пишем о том првом дрхтању колена ишчекујући да се подигне завеса. Ево, осећам као да сам поново тамо. То усхићење, трема, несигурност, жеља за доказивањем...све поново доживљавам.
   И, наравно, та премијера није била последња. Било их је још више у наредном периоду. Много више. Ако се чиме могу похвалити у позоришту, то би била ангажованост за све ове године, у складу са финанскијским могућностима театра, наравно. Растао сам у позоришту и са људима који су били запослени у њему, а такође сам растао и са људима који данас сачињавају мој „круг најдражих људи“. Пријатељства за цео живот, што би се рекло.
   На тој сцени сам избацио енормну количину емоција које су се настаниле у седиштима, даскама, завесама, рефлекторима и започеле самосталан живот. И увек кад им дођем у посету, оне искоче из својих резиденција и почну да ме уједају.
Изузетно болни уједи.
  
    Сад, кад важим за нешто зрелију особу, схватам да су то биле најлепше године мог живота. А како се од прошлости не живи, морам бити окренут будућности.
Будућност је оно што ме мучи. Неизвесна је. Шта ћу са својим животом морам што пре да одлучим јер средња школа несмањеним темпом прилази крају. Ове године ћу  покушати са уписом на Факултет драмских уметности, одсек позоришна режија. Не верујем да ћу упасти на академију јер не познајем никога ко би ме могао „убацити преко везе“, а ни моји родитељи по вокацији нису глумци, и то додатно умањује моје шансе за упис на академију. Јеби га, тако у Србији функционишу ствари у свим сферама друштвених делатности, па и у оним делатностима за које се сматра да су неутралне и имуне на такав апсурд. А уколико се деси да ми срећа прдне за врат и неким случајем упишем академију само због талента, креативности, оригиналности... јављају ми се неке нерешиве егзистенцијалне енигме и враћам се на давно постављена  реторичка питања:вреди ли труда борити се у Србији за уметност и културу?
   Уметнички позив се никако не одбија, а свакако да је тежак. Тежи него што и могу замислити. Питам се, зашто је култура последња рупа на свирали? Зашто су људи који доприносе култури гладни као пси и изниподаштавани од малограђанштине, покондирених примитиваца и необразованих политичара? Зашто те моралне амебе максимално експлоатишу уметност и манипулишу људима који су се жртвовали за њу? Зашто уметници пребрзо постају порочни и још брже одлазе у легенду?
На ово питање најоптималнији одговор је дала покојна богиња југословенско-српског глумишта, Соња Савић, која је казала:“Питају ме зашто сам оваква, а ја сам оваква јер сам двадесет година у отпору. Будите и ви толико година против овог система и видићете шта ће бити са вама.“
   Вреди ли труда бити у интензивном отпору „у друштву које једино нуди да живим њихов лажни сан“? Не вреди. Али ја желим да ризикујем, па куд пукне, нек' пукне. Као што каже мој колега 
Elzéard Bouffier:"Идем на то, макар возио распаднути југо 45."
Arturo Bandini