Дуго се питам вреди ли труда

   Људско памћење је баш волшебна ствар. У глави се налазе препуне фиоке потпуно бескорисних, бесмислених ствари, најобичнија хрпа глупости, док са друге стране, заборављају се свакојаке важне ствари, истински битне, заиста неопходне. Једна од битних ствари, која је дубоким гравирањем под мојом лобањом обезбедила себи доживотни спокој, је дан када сам први пут ушао у „кућу тишине“, позориште.
   Прва представа, коју сам, са отвореним устима и одушевљењем гледао, била је „Кир Јања“ Народног позоришта из Београда, по тексту Јована Стерије Поповића, а у режији маестралног, и сигурно једног од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, Егона Савина, са брилијантним Предрагом Ејдусом и грациозном Надом Блам у главној улози, а у епизодним улогама су се остварили Лепомир Ивковић, Миленко Павлов и пар младих глумаца којима нисам запамтио имена, нити сам их где касније приметио на филму, телевизији или у позоришту.
   У мом животу постоје три ствари након којих сам рекао себи:“Овим путем ћеш кренути. То је она права ствар“. Прва ствар, када сам гледао утакмицу Црвене звезде, не сећам се против кога. Друга ствар, када ми је досадио Бајага и када сам, игром најекстремнијег пуког случаја, пустио песму Гоблина „Панкс нот дед“. И трећа ствар, која је био претеча свим осталим битним стварима које су мој живот учиниле лепшим и круцијално га промениле, јесте био тај одлазак у позориште.    
   Након те представе ништа више није било исто. Мислио сам о тим костимираним људима и веровао сам да су то неки апостоли доброте. Веровао сам да свако ко игра у таквој роли мора да има већу дубину срца и шири распон осећања од обичног човека.
И дан данас у то верујем. Са нестрпљењем сам чекао да ми се прилика за одлазак на неку представу поново укаже. Постао сам фанатик. Малодобни позоришни фанатик. Дуго сам чекао тај тренутак и залуђен сценом, обилазио сам огласне табле по граду, надајући се да ћу угледати неки плакат који би најавио неку нову позоришну представу. И током једног лутања од огласне табле до огласне табле, угледах на једној од њих испред Дома културе обавештење да ће за седам дана бити одржана аудиција поводом представе „Снежна краљица“.
   У том тренутку, за једног десетогодишњака, није било веће среће. Јебеш играчке, јебеш лопте, јебеш сега-мегу. Ово је, вероватно, био први тренутак у животу када сам осетио шта значи бити срећан.
   Уз нешто мало искуства из предшколског (где сам поводом Нове године говорио неку песму посвећену Деда Мразу) и уз још мање искуства са такмичења рецитатора 2005. године где сам добио награду за најпозоришнији наступ, отишао сам на аудицију и од педесетак пријављених, упао у најужи избор од петнаест глумаца, колико је заправо и било потребно за попуњавање ансамбла.
    Када сам након исцрпљујућих читалачких проба закорачио на „даске које живот значе“, схватио сам да је то оно што ме чини сигурним.  Свако дете тражи неки кутак где ће наћи своју сигурност, свој мир, а позорница је то представљала за мене. Сигурност и мир.
    Сећам се и прве премијере која је била изванредна. Веровали или не, језа ме хвата док сада, након девет година, пишем о том првом дрхтању колена ишчекујући да се подигне завеса. Ево, осећам као да сам поново тамо. То усхићење, трема, несигурност, жеља за доказивањем...све поново доживљавам.
   И, наравно, та премијера није била последња. Било их је још више у наредном периоду. Много више. Ако се чиме могу похвалити у позоришту, то би била ангажованост за све ове године, у складу са финанскијским могућностима театра, наравно. Растао сам у позоришту и са људима који су били запослени у њему, а такође сам растао и са људима који данас сачињавају мој „круг најдражих људи“. Пријатељства за цео живот, што би се рекло.
   На тој сцени сам избацио енормну количину емоција које су се настаниле у седиштима, даскама, завесама, рефлекторима и започеле самосталан живот. И увек кад им дођем у посету, оне искоче из својих резиденција и почну да ме уједају.
Изузетно болни уједи.
  
    Сад, кад важим за нешто зрелију особу, схватам да су то биле најлепше године мог живота. А како се од прошлости не живи, морам бити окренут будућности.
Будућност је оно што ме мучи. Неизвесна је. Шта ћу са својим животом морам што пре да одлучим јер средња школа несмањеним темпом прилази крају. Ове године ћу  покушати са уписом на Факултет драмских уметности, одсек позоришна режија. Не верујем да ћу упасти на академију јер не познајем никога ко би ме могао „убацити преко везе“, а ни моји родитељи по вокацији нису глумци, и то додатно умањује моје шансе за упис на академију. Јеби га, тако у Србији функционишу ствари у свим сферама друштвених делатности, па и у оним делатностима за које се сматра да су неутралне и имуне на такав апсурд. А уколико се деси да ми срећа прдне за врат и неким случајем упишем академију само због талента, креативности, оригиналности... јављају ми се неке нерешиве егзистенцијалне енигме и враћам се на давно постављена  реторичка питања:вреди ли труда борити се у Србији за уметност и културу?
   Уметнички позив се никако не одбија, а свакако да је тежак. Тежи него што и могу замислити. Питам се, зашто је култура последња рупа на свирали? Зашто су људи који доприносе култури гладни као пси и изниподаштавани од малограђанштине, покондирених примитиваца и необразованих политичара? Зашто те моралне амебе максимално експлоатишу уметност и манипулишу људима који су се жртвовали за њу? Зашто уметници пребрзо постају порочни и још брже одлазе у легенду?
На ово питање најоптималнији одговор је дала покојна богиња југословенско-српског глумишта, Соња Савић, која је казала:“Питају ме зашто сам оваква, а ја сам оваква јер сам двадесет година у отпору. Будите и ви толико година против овог система и видићете шта ће бити са вама.“
   Вреди ли труда бити у интензивном отпору „у друштву које једино нуди да живим њихов лажни сан“? Не вреди. Али ја желим да ризикујем, па куд пукне, нек' пукне. Као што каже мој колега Elzéard Bouffier:"Идем на то, макар возио распаднути југо 45."
Arturo Bandini