Х. Л. Борхес - Двојник

   

        Догађај се збио месеца фебруара, 1969. године, северно од Бостона, у Кембриџу. Нисам га одмах забележио јер ми првобитна намера беше да га заборавим како не бих изгубио разум. Сада, 1972. године, мислим да ће га други читати као приповетку, ако га запишем, а са годинама, можда ће то исто бити и за мене. Знам да је био скоро грозан када се одигравао, још више током бесаних ноћи које су уследиле. 

       To не значи да би прича могла узбудити неког трећег. Било је око десет сати изјутра. Седео сам ослоњен на клупи преко пута реке Чарлс. На неких петсто метара десно од мене налазила се нека висока зграда, чије име никада нисам сазнао. Сива је вода носила велике громаде леда. Река ме је неодољиво навела да помислим на време. Хиљадугодишња слика Хераклита. Добро сам спавао; мој час претходног поподнева успео је да заинтересује студенте. Није било ни душе на видику. Изненада стекох утисак (који према психолозима одговара стању замора) да сам већ био доживео тај тренутак. Неко је сео на други крај моје клупе. Више бих волео да сам остао сам. Али нисам хтео да устајем одмах како не бих испао некултуран. 

       Други је почео да звижди. Тада ми паде на памет први од бројних потеза тог јутра. Звиждао је, а то што је покушавао да звижди (никада нисам имао много слуха) била је La tepera Елијаса Регулеса у креолском стилу. Вратио ме је у сећање на једно двориште, које је нестало, и Алвару Мелијану Лафинуру, који је преминуо пре толико година. Затим уследише речи. Оне беху из десетерца са почетка. Глас није био Алваров, али је хтео да буде као Алваров. Препознах га са ужасом. Пришао сам му и рекао: - Господине, да ли сте ви Уругвајац или Аргентинац? - Аргентинац, али од четрнаесте године живим у Женеви - гласио је одговор. Уследило је дуго ћутање. 

       Упитах га: - У броју седамнаест Малагноу, преко пута Руске цркве? Одговори ми потврдно. У том случају - рекох му одлучно - ви се зовете Хорхе Луис Борхес. Ја сам такође Хорхе Луис Борхес. Ово је 1969. година, у граду Кембриџу. - Не - одговори ми, мојим сопственим, мало удаљеним гласом. После извесног времена инсистирао је: - Овде сам у Женеви, на једној клупи, на неколико корака од Роне. Оно што је чудно јесте чињеница да личимо, али ви сте много старији, седе косе. Одговорих му: - Могу ти доказати да не лажем. Рећи ћу ти ствари које не може знати неко непознат. У кући има сребрна посуда за мате са змијским ножицама коју је наш прадеда донео из Перуа. Такође има сребрни лавор који је висио о дрвену куку. У орману у твојој соби постоје два реда књига. Три тома Хиљаду и једне ноћи, Лејна са гравурама у челику и белешкама штампаним словима између два поглавља, Кишератов речник латинског, Тацитова Германиа на латинском, и у Гордоновом преводу Дон Кихот у издању куће Гардија. Крваве даске Ривере Индартеа, са ауторовом посветом, Сартур Ресартус Карлајла, биографија Амијела и, сакривена иза осталих, једна књига у тврдом повезу о сексуалним обичајима балканских народа. Нисам заборавио ни једно послеподне на првом спрату на тргу Дибург. - Дифур - исправио ме је. - У реду, Дифур. Је ли то довољно? - Не - одговорио ми је. - Ти докази ништа не доказују. Ако то ја сањам, природно је да знате оно што ја знам. Ваш обимни каталог је у потпуности узалудан. Примедба је била на месту. Одговорих му: - Ако су ово јутро и овај сусрет снови, свако од нас мора да мисли како је он тај који сања. Можда престанемо да сањамо, а можда не. Наша очигледна обавеза, у међувремену, јесте да прихватимо сан као што смо прихватили универзум, да смо били зачети, и да гледамо очима и да дишемо. - Хоће ли овај сан трајати? - Упита он неспокојно. Да би га умирио и да би смирио себе, глумео сам опуштеност коју, свакако, нисам осећао. Рекох му: - Мој сан је трајао већ седамнаест година. На крају крајева, када се сећа, нема особе која се не сусреће са самом собом. То је то што нам се дешава у овом часу, сем што смо двојица. - Желиш ли да знаш нешто о мојој прошлости, која је уједно и будућност која те очекује? Прихватио је без речи. Ја наставих, помало изгубљен: - Мајка је здрава и добро је у својој кући на Чаркасу и Мајпу, у Буенос Ајресу, али је отац умро пре неких тридесет година. 

       Умро је од срца. Докрајчила га хемиплексија, лева рука преко десне руке била је као рука детета на руци џина. Умро је са нестрпљењем да умре, без речи. Наша је бака умрла у истој кући. Неколико дана пред крај, све нас је позвала и рекла нам: "Знам да сам веома стара жена која умире веома споро. Нека се нико не узнемири због једне тако обичне и уобичајене ствари." , Нора, твоја сестра, удала се и има двоје деце. Кад смо код тога, код куће, како су? - Добро. Отац увек са његовим шалама против вере. Синоћ је рекао да је Исус као гаучи који не желе да се ангажују и да је због тога проповедао у параболама. Оклевао је и упитао ме: - А ви? - Није ми познат број књига које ћеш написати, али знам да их је превише. Писаћеш песме које ће ти пружити неузвраћено задовољство и приповетке фантастичне врсте. Предаваћеш и као твој отац и као толики други из твоје породице. Допадало ми се то што ме није питао ништа о успеху или неуспеху књига. Променио сам тон и наставио: - Што се историје тиче... Био је други рат, скоро међу истим противницима. 

        Француска је брзо капитулирала; Енглеска и Америка су водиле цикличну битку код Ватерлоа против једног немачког диктатора који се звао Хитлер. Буенос Ајрес око 1946. створио је другог росаса, доста налик на нашег рођака. '55. спасила нас је провинција Кордоба, као раније Ентре Риос. Сада ствари лоше стоје. Русија преузима у своје руке планету, Америка се, спутана празноверјем демократије, не одлучује да буде империја. Сваким даном што пролази наша земља постаје све више провинцијална. Дакле, све више провинцијална и све више надмена, као да затвара очи. Не би ме изненадило да се уместо латинског учи језик гуарани. Приметих да ми је једва поклањао пажњу. Плашио га је основни страх од немогућега, међутим, истинитога. Ја, који нисам био отац, осетих излив љубави према том јадном момку, који ми је био ближи од рођеног детета. Видео сам га како стеже у рукама неку књигу. Упитах га која је, Опседнути или како верујем Демони Фјодора Достојевског - одговорио ми је помало гордо. - Заметнула ми се у сећању. Каква је? - Како га изрекох одговорио сам да је питање већ само по себи погрдно. - Руски мајстор - оценио је - ушао је више од свих осталих у лавиринте славенске душе. Тај реторички покушај учини ми се као доказ да се смирио. Упитах га које је друге књиге мајстора ишчитао. Набројао је две или три, међу њима и Двојника. Упитах га да ли приликом читања разликује добре ликове као у случају Конрада, и да ли намерава да настави изучавање целокупног дела. - Уистину, не - одговорио ми је помало изненађен. Упитах га шта пише, одговорио ми је да спрема књигу песама под називом Црвене химне. Такође је размишљао и о Црвеним ритмовима. - Зашто да не? - рекох - моћи ћеш да наведеш добре претходнике.
       Плави стих Рубена Дарија и Верленову Сиву песму. Не обраћајући пажњу на мене, објаснио је да ће његова књига певати о братству свих народа. Песник нашег времена не може окренути леђа својем добу. Размишљао сам и питао га да ли се доиста осећа братом свих. На пример: свих гробара, свих поштара, свих ронилаца, свих који живе на страни парних бројева улице, свих оних без гласа итд. Рече ми да се његова књига односи на велику масу потлачених и парија. - Твоја маса потлачених и парија - одговорио сам му - пука је апстракција. Постоје само појединци, ако неко уопште постоји. Јучерашњи човек, није данашњи човек, изрекао је неки Грк. Нас двојица, на овој клупи, у Женеви или Кембриџу, можда смо доказ. Изузев на многим страницама историје, значајни догађаји лишени су значајних реченица које се памте. Човек на самрти почиње да се сети графике, виђене узгред у детињству, војници пред ступање у бој разговарају о блату или о нареднику. Наша је ситуација била јединствена и, да будем искрен, нисмо били спремни.
       Разговарали смо, неизбежно, о књижевности. Бојим се да нисам рекао ништа друго од оног што обично кажем новинарима. Мој алтер его је веровао у размишљање или откривање нових метафора; ја у оним које одговарају интимним и познатим склоностима и које је наша машта већ прихватила. Старост људи и сутон, снови и живот, протицање времена и воде. Изложио сам му ово мишљење, које ћу затим, изложити у једној књизи неколико година касније. Скоро да ме и није слушао. Изненада рече: - Ако сте ви били ја, како објаснити да сте заборавили ваш сусрет са једним старијим господином који вам је 1918. такође рекао да је он Борхес. Нисам размишљао о тој потешкоћи. Одговорих му неубедљиво: - Можда је тај догађај био тако чудан да сам покушао да га заборавим. Стидљиво се усудио да пита: - Како стојите са памћењем? Схватио сам да је за момка који још није напунио двадесет година човек са више од шездесет година скоро као мртвац. Одговорих му: - Обично је налик на заборав, али још увек проналази оно што му траже. Студирам англосаксонски и нисам последњи у класи. Наш разговор је већ довољно трајао да би припадао сновима. Изненада ми паде на памет идеја. Могу ти одмах доказати - рекох му - да ме не сањаш. Слушај пажљиво овај стих који, колико се сећам, никад раније ниси читао.
         Лагано одрецитовах чувени редак: L'hydre - univers tordant, son corps ecaille d'astres. Осетио сам његово скоро бојажљиво запрепашћење. Поновио га је тихо уживајући у свакој блиставој речи. Истина је - промуцао је - ја никада нећу моћи да напишем редак као тај. Уго нас је спојио. Пре тога, сада се сећам, са жаром је понављао онај кратки одломак у ком се Волт Витмен сећа једне ноћи коју је провео удвоје пред морем и у којем је доиста био срећан. - Ако ју је Витмен испевао - приметих, то је зато што је доиста желео а није се десило. Песма добија на вредности ако погодимо да је испуњавање једне тежње, а не историја једног догађаја. Посматрао ме је: - Ви га познајете! - узвикнуо је - Витмен није у стању да лаже! Пола века не пролази узалуд. Из нашег разговора, особа различите лектире и различитог укуса, схватио сам да се не можемо разумети.
       Били смо одвише различити и сувише слични. Нисмо могли да се варамо, што отежава дијалог. Сваки од двојице био је карикатурална реплика оног другог. Ситуација је била сувише абнормална да би дуже могла да траје. Саветовати или расправљати било је узалудно јер је његова неизбежна судбина била да буде оно што сам ја. Одједном се присетих једне Колриџове маштарије. Неко сања да пролази кроз рај и да му као доказ тога дају цвет. Кад се пробудио, цвет је био ту. Паде ми на памет истоветан поступак. - Слушај - рекох му - имаш ли нешто пара? - Да. - одговори ми. - Имам око двадесет франака. Вечерас сам позвао Симона Хичлинског у Крокодил. - Кажи Симону да ће се бавити медицином у Каружу и да ће учинити многа добра... Сада ми дај један од твојих новчића. Извадио је три сребрна ескуда и нешто ситнине. Без разумевања пружио ми је један од првих.
       Ја му пружих једну од оних непромишљених америчких новчаница које су различите вредности, а исте величине. Посматрао ју је похлепно - није могуће - узвикнуо је - на њој је датум хиљаду деветсто седамдесет четврта,  (неколико месеци касније неко ми је рекао да новчанице немају датум) - Све је то чудно - успео је да изговори - а оно што је чудно улива страх. Сведоци Лазаревог ускрснућа мора да су остали ужаснути. Ништа се нисмо променили, помислих, и даље књижевне референце. Распарао је новчаницу и задржао новчић. Одлучих да га бацим у реку. Лук сребрног грба који се губи у сребрној реци, дао би мојој причи живописну слику, али судбина није тако хтела. Одговорих да натприродно, ако се догађа два пута, престаје да застрашује. Предложих му да се нађемо наредног дана, код те исте клупе која се налази у два времена и два места.
        Прихватио је, и одмах ми рекао, не гледајући на сат, да је касно. Обојица смо лагали и свако је од нас знао да га саговорних лаже. Рекох му да долазе по мене. - По вас? - Упита ме. -Да. Када дођеш у моје године скоро ћеш потпуно изгубити вид. Видећеш жуту боју и сенке и светлост. Не брини. Постепено слепило није трагично. То је као споро летње предвечерје. Поздрависмо се без додира.
        Наредног дана нисам отишао. Ни онај други, вероватно, није дошао. Размишљао сам много о том сусрету који никоме нисам испричао. Мислим да сам открио кључ, сусрет је био стваран, али је други разговарао са мном у сну и тако је могао да ме заборави; ја сам са њим разговарао на јави и још увек ме узнемирава сећање. Други ме је сањао, али ме није доследно сањао. Сањао је, то већ сад схватам, немогућ датум на долару.


        Прича Двојник је први пут објављена 1972. године, назив оригинала је El Otro. Прича је публикована у Књизи песка одакле је и преузета, назив оригинала је El libro de arena. Приповјетка је моделована као метатекст у односу на новелу Ф. М. Достојевског (Двојник, 1866.)