Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

петак, 15. јануар 2016.

Топ 10: Најбољи панк албуми свих времена

Пази, ако си више пута у животу изговорио punk's not dead него Оче наш, ако си у средњој маркером цртао чирокане Здравку Чолићу на постерима, ако те је жена шутнула јер си се пијан на свирци полупао са органима реда док си се драо На нашем грбу, још бакља гори.. ако ти професорица математике није дозвољавала да уђеш на час због спорних стихова на мајици (ја сам мушка свиња без имало морала – само ме занима да ли би ми дала, од Панкреаса), и ако стомак почне да ти се окреће центрифугалном силом сваки пут кад неко помене Вучића, Ђукановића, Милошевића, Ђинђару... и све политичке манипулаторе до Николе Пашића, онда си, јебига, у курцу – панкер си и нема ти спаса. И ова листа, текст за петнаести-шеснаести јануар 2016. је дефинитивно за тебе. Ово су, по мишљењу аутора Иницијалне каписле најбољи панк албуми, икад. (Нису нумерички поређани јер,  јебига, нема шансе да се одлучим који је најбољи свих времена, а који нијe). Eлем, уживај у читању и, наравно, сви предлози, коментари и сугестије су пожељни к'о Астон Вили добра серија за останак у Премијер Лиги, под хитно!



Клеш – London calling (1979)

Не знам да ли је то због Страмера који је, слободно могу рећи, неприкосновена легенда урбане поп културе (музичар, текстописац, глумац, друштвено ангажовани радник, шмекер, пјевач...) и човјек који је извршио огроман утицај, не само на панк, већ и на рокенрол уопште.. или због тога што се Клеш никада није либио да у панк мелодије уплете и мало регеа, рокабилија, џеза, ска, соула и фанка, Клеш ми је одувијек био најоригиналнији панк бенд. Једна од оних група за коју слободно можемо рећи оно one in a million, а да то буде без претјеривања.

Њихов албум London calling је, што се мене тиче, њихов најбољи, а по многим критикама је и један од најбољих рок албума свих времена. За собом је оставио ствари попут Guns of Brixton или, управо, London calling, које су временом постале дио опште културе у Енглеској (сјећам се једног прилога о Лондону за Олимпијске игре, нумера Лондон зове им је, заједно са Anarchy in UK Пистолса, послужила за позадинску музику. Е па, замисли, кад се једна тако велика нација промовише, читавом свијету, твојом пјесмом... Није то мала ствар, никако).  Звук о којем не вриједи трошити ријечи, манир Клеша, лондонски шмек, Страмеров распукли глас.. Све то су чиниоци који су Клеш одвели на ову листу, али и на гомилу сличних. Бенд који вриједи, албум који ће остати упамћен.



Мисфиц – Famous monsters (1999)

Прошли албум о којем сам писао је имао 19 епохалних нумера, овај има једну мање, и управо толико је мање епохалан – за зеру. Мислим, већ сам писао о оригиналности, али ако је неко у панку био оригиналан то су били јебени Мисфици (самим тим што су основали читав нови жанр, мислим на хорор панк).

Албум Famous monsters је куван неколико година, а кад је изашао представљао је прави бум и Мисфици никад нису били популарни као тих година, а то је постданзинговска ера. Они који уз музику воле и кинематографију, посебно хороре, сконтаће већ при првом погледу на омот да је у питању омаж хорор индустрији (и часопису Famous monsters of filmland) oсим тога, и неке пјесме су везане за филмове (Forbbiden zone је ствар за филм The planet of the apes).
Албум је у толико бољи због чињенице да не престаје да изненађује, бенд који једноставно није предвидљив, напротив, Мисфици су креативни и знају да анимирају публику (гуглајте њихове лајв наступе) али и, итекако, добро знају да свирају.

Што се мене тиче, најбоље ствари са албума су Descending Angel (пјесма коју је, једноставно, морао да слуша свако ко ме је упознао) и Hellena (има један тренутак током пјесме, мислим да је негдје на минут и по, за који један мој друг тврди да је најбољи моменат у историји музике, наравно да се не слажем са њим, али...)

Дакле, у колико сте љубитељи хорор тематике, предлажем вам сабласне момке који свирају као да нису панкери (добро).




Cock Sparrer Shock Troops (1983)

Реално, као и сваки окорели гробош, сморио сам богаоца са овим албумом. Озбиљно мислим да сам пјесму Take 'em all у животу више слушао него глас рођене мајке, и напамет знам читавих 53 минута и 27 секунди колико албум траје. Осим тога пјесме We are coming back и Take 'em all су прве пјесме које сам научио на енглеском (то је био период кад сам још носио праћку, малтретирао комшинице и гледао Покемоне) у животу.

Што се самог албума тиче, као што је случај са Мисфицима, има 18 пјесама (сад ће неко помислити "пази ових панкерчина ал' им није мука да свирају", а нема појма да пјесме трају три минута максимум), и изашао је 1983. године, мислим да је Боксујућим пијетловима то други албум по реду, и представља праву библију за радничку класу и скињаре ол араунд д врлд.

Осамнаест легендарних пјесама, међу којима су већ монументалне Riot squad (то је она ствар по којој ће гомила Oi гаражних бендова себи касније давати имена) или England belongs to me (незванична химна енглеских панкера, скињара, навијача... прерађена гомилу пута).
Ово је најбољи Oi албум икад направљен и то од стране једног бенда који и данас, четрдесетак година касније, води исту политику, није се комерцијализовао, и што је најбитније, још увијек свира. Преслушајте обавезно овај албум (мада вјерујем да већ јесте) и, мој предлог, ослушните и Guilty as charged, такође маестрално панк издање момака који смрде на пабове, фудбал, и понос.






Рамонс   Rocket to Russia (1977)

Мислим да је искочио у децембру, и то крајем децембра, дакле можемо рећи да је датумски на ивици са 1978. годином, и трећи је студијски албум америчких панкера. Ово је албум који је одредио Рамонсе и дефинитивно обликовао њихов звук, и албум после којег је оно одбројавање "one, two, three, four.." пред почетак пјесме дефинитивно, заувијек, ушло у рокенрол.

На албму је 14 пјесама, а неке од најпознатијих су Sheena is a punk rocker, Rockaway beach и Teenage lobotomy које су, неке од одредница, зашто је овај албум на 105. мјесту 500 најбољих албума свих времена према часопису Ролингстон, и на листи десет најбољих албума икад, према Иницијалној каписли.


                               

Наравно, тешко је одредити да ли је ово најбољи албум Рамонса, али је свакако албум који је за Рамонсе исто што и Лондон Колинг за Клеш, или Нвм д Болокс за Секст пистолсе. То је албум који их је профилисао, и који их је начинио омиљеним бендом гомиле америчких средњошколаца којима је био пун курац ауторитета, квазидемократије, спорог рокића седамдесетих и забрана. Рамонси су били панк јер су са собом носили слободу – љубав и слободу.

Dead Kennedys – Fresh fruit for rotting vegetables (1980)
Крепали Кенедијеви су увијек, прије свега, били антиполитички бенд, ово је њихов први албум, и сам наслов се односи на усрано економско стање за које су заслужни... погађате ко? Политички говнари.

И већи дио од четрнаест пјесама које су се нашле на албуму су политички мотивисане. Наслове ваљда не морам ни да помињем, нема шансе да већ сви не знају да су главне ствари на албуму Holiday in Cambodia, California uber Alles, Kill the poor... Све те пјесме, панк химне, на једном албуму. Већ вам је јасно да је у питању првокласно музичко ремек дјело, које је Кенедијеве, већ неколико мјесеци након објављивања, експресно транспортовало на Олимп панк звука.

Кад мало боље преслушам дискографију Кенедијевих сконтам да су пљунули сваког ко је заслужио да буде пљунут, оригинални и саркастични, Кенедијеви нису штедјели никог (нарочито либерале и десничаре) и први су, међу панкерима, устали против фашистичког зла које се полако, али сигурно, ширило међу панк публиком (преслушај ствар Nazi punks fuck off).

Кенедијеви су, биографски посматрано, међу највећим царевима на овој листи (мислим, прозивали су и гувернере, и генерале, и премијере... јебени Бијафра се кандидовао за градоначелника Сан Франциска својевремено) али и имају највећа муда. Дакле, капа доље за један од највећих хардкор панк бендова икад, и мјесто на листи највећих панкера до дана данашњих.

Dropkick Murphys Signed and sealed in Blood (2013)

Знам да ће гомила вас сад рећи "извали му раскорака, прво седамдесете па садашњица", али јебига, Дропкик Марфис заслужују да се нађу на овој листи, а Потписано и запечаћено крвљу је дефинитивно њихов најбољи албум.

Сјећам се кад су 2012. године на фејсбуку објавили најпознатију ствар са овог албума Rose tattoo, која ће касније постати и нешто попут химне зајебаних момака из Бостона, и то је била најава за најзначајнији албум у њиховој каријери. Има неких осамнаес' пјесама (укључујући и шест бонус нумера) и најпознатије су Rose tatto, The Boys are back и The Battle rages on.

Марфиси свирају ирски панк прошаран грубим гласом и смјењивањем тврдих и меких мелодија. Они нису основали ништа (осим, можда, тренда, да фанови тетовирају њихов логотип што ће им касније послужити као бесплатна улазница за наступе), нису најбољи у струци, нити су створили албум који је подигао револуцију... али дефинитивно јесу усвирани и знају како се праши, јесу на бранику панк звука и врло добро овај жанр одржавају живим.

Сајнд енд силд ин блад је албум снимљен прије, тек, три године, за име је посудио ријечи из своје пјесме, која је, пак, те стихове посудила из ирске народне традиције, врло је нов у овом жанру, али већ је, што се мене тиче, међ' најбољих десет албума у панку свих времена, раме уз раме са албумима Блек Флега, НОФИКСа,  Експлојтеда, Пистолса и осталих генерала панк звука.


Секс Пистолс  Nevermind the bollocks, Here's the Sex Pistols (1977)

Је л' морам да смарам? Мислим, да ли вриједи трошити ријечи?
Ето, ово је, нажалост, једини албум Пистолса, али је један од најлегендарнијих албума свих времема.  Контроверзан и обојен анархијом колико и Пистолси, албум чије име, бих, некако збркано превео "Зајебите свештенике, стижу Секс Пистолси" је већ по објављивању уздрмао многе стубове друштва (почевши од хришћанске заједнице па надаље).

Издање које је извршило огроман утицај на многе нараштаје, пљунуло на читаву краљевску породицу и британску владу (на челу са краљицом Елизабетом) и, из дремежи, пробудило успавану енглеску омладину.
Многи, који су опоненти америчком мишљењу да су панк правац основали Рамонси, сматрају да су оснивачи панк рока управо Секс Пистолси, а тебе бих, поштовани читаоче, љубазно замолио  да, уколико ниси чуо за пјесме попут Good save the Queen, No feelings или Anarchy in the U.K. престанеш да долазиш на странице овог блога јер то није мејсто за твоју маленкост (друга могућност ти је да дигнеш руку на себе). Идемо даље...




NOFX Punk in Drublic (1994)

Нофикси су побуњена америчка ђеца. Средњошколци са џитрама који су прашили почетком деведесетих и који су, својим убрзаним ритмом, кратким рафалским рифовима, релативно брзо освојили монопол на уши заљубљеника у панк звук. Њихов први албум је drunk.. овај punk in drublic, који, са својих 17 нумера чини окосницу тиниџ панк звука који, јебига, вртоглаво изумире радом Грин деја (посљедње године стваралаштва) и, нажалост, чак и у јефтиним америчким колеџ филмићима са Крис Евансом препушта пиједестал меканој поп музици.

Препоруке са албума:
Don't call me white.

Rancid – ... and out come the wolves (1995)

Океј, петак је вече, и морам признат' да ме је мало сморило креирање овог чланка, а и ортак ме мучи да излетимо напоље, сходно томе, писаћу нешто краће.
Ренсид стављам због пуке чињенице да нисам испоштовао ниједан бенд који је, макар донекле, форсирао ска звука, а Ренсид то, свакако јесте.

Уз Смеш, Офспринг, Гриндеј.. били су, носиоци панк музике деведесетих. Њихов албум and out come the wolves, изашао, неђе исте године кад и ја, има читавих деветнаест нумера (колико то сад већ дође, имамо око стотинак пјесама у овом чланку?). Од којих су мени омиљене Time bomb (обавезно преслушај) и Olympia WA.


                                     

Pennywise Full Circle (1997)

Чекај мало, нисам још отишао да пијем.
Пун круг је четврти студијски албум Пенивајза, изашао је сетног априла 1997. године и зацементирао калифорнијске панкере међ' најбоље музичаре тог жанра деведесетих година. Има четрнаес' нумера, од којих  најпознатија, четрнаеста по реду, је БраЦка химна, посвећена палој браћи (басисти Џејсону Тирску, другарима Тиму Калвину, Карлосу Кентону и Тому Николсу), момцима чија ће имена гомиле панкера узвикивати наредних двадесет година Canton, Colvin, Nichols.. this one is for you. И мање-више, та пјесма је разлог због које је овај албум досегао тај статус култа, емоција и понос са којима се стихови те ствари изговарају не може бити измјерена неким реалним параметрима (јебига, свако ко је некад изгубио ортака зна у чему је снага те пјесме). Осим пјесме Bro hymn издвојио бих пјесме Broken и Go away..


Е, сад стварно одо' да лочем. Ал' за крај, у духу ВочМоџоа, додаћу и неке honorable mentions, да не буде да сам масу легенди изоставио, дакле: The Offspring - Americana (1998), The Damned - Strawberries (1982), Perkele – No shame (2002), Black Flag – Slip it in (1984), Sham 69 Thats life (1978), Bad religion No control (1989), The Exploited Punks not dead (1981), Cockney Rejects Oi! Oi! Oi! (1999), Social distortion Social distortion (1989), Buzzcocks Singles goind steady (1979), Antinowhere league  We are... league (1982), Agnostic front Riot! Riot! Upstart (1999), The Partisans Police story (1992), The Adicts Song of praise (1981), Descendetns Milo goes to college (1981), Anti flag Die for governmant (1996), The Specials Specials (1979), Toy Dolls Apsurd ditties (1993)  ...

Био млад или сед 
– punk's not dead!


9 коментара:

  1. Posto su mi Cock Sparrer omiljeni bend jedna mala ispravka. Ime benda nema nikakve veze sa boksujucim petlovima, muskim polnim organom i slicno. "Cock sparer" je cockney zargon za rucna kolica (barrow). Ova kolica su cesto koristili ulicni prodavci pa se mozda siromasnim klincima iz istocnog Londona to ucinilo kao dobro ime koje na neki nacin definise njihovo poreklo i pripadnost radnickoj klasi koja se cesto snabdevala kod tih prodavaca. Inace svi clanovi benda navijaju za West Ham United. Sve najbolje

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Vidiš, sasvim mi je bila nepoznata ta činjenica. Sebično bi bilo sad da editujem tekst pošto si me ti ispravio u komentaru, elem, komentar je istaknut pa će ljudi, nadam se, čekirati!
      Hvala i svako dobro, Oi! :)

      Избриши
  2. Njihovo ime oznacava familijarnost,prisnost i potice iz Cockney termina.

    ОдговориИзбриши
  3. Па овако, то "bollocks" се у енглеском сленгу тог времена односи на јаја, односно тестисе, али има и двосмислено значење јер је се некада тај термин односио на католичке свештенике, а пошто рекох да су се католици први побунили, да не бих морао да објашњавам због чега, употријебио сам овај други, неуобичајенији превод.

    Можеш и на интернету провјерити, ево шта пише на википедији о томе: >>Најпре сам назив је био врло контроверзан (реч "bollocks" је погрдни енглески жаргонизам за тестисе). Такође, хришћанске заједнице осуђивале су назив албума, јер је "bollocks" значи и "свештеник" на старом енглеском језику (назив албума би у том случају био Заборавите на свештенике, стижу Секс пистолси).<<

    ОдговориИзбриши
  4. Naleteh na ovo slučajno nije trol, fin tekst, iskreno nisam fan žanra više sam u post-pank fazonu ali postoji par meni jako dragih, panku bliskih albuma pa me zanima mišljenje za njih i koliko su uopšte pank : Marqueee Moon, Unknown Pleasures (jbg meni je ovo više pank), Real Life, Hex Enduction Hour/This Nation's Saving Grace, Nevermind (In Utero je klasa za sebe ali Nevermind je jebeni pop pank malo precenjen ali dobar), Everything Goes Numb, The Shape Of Punk To Come, Zen Arcade, Pink Flag npr

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskreno, recimo Pink Flag sam razmišljao da uvrstim, a Joy division nisam ubacio (premda sam jako veliki fan i Unknow pleasures mi je jako bitan album) jer nisam htio da napravim žanrovsku zbrku, pank i postpank se zvukom znatno razlikuju, što naravno ne znači da postpank treba bojkotovati (ima u BG-u kod novog mosta onaj natpis "I postpankeri su pankeri!!" :D )

      Elem, što se Nirvane tiče mislim da je, iskreno, Nevermind mnogo bolji album nego In utero, i reklo bi se da ima tu nekih pank momenata ali su ti albumi daleko od ovog zvuka o kojem sam ja pisao. Baš daleko.

      The shape of the punk to come je super album, oni prelazi sa tihih deonica na hardkorčinu (tipa stvar Liberation frequency) su mi prejaki, ali ipak mislim da ne zaslužuju da se nađu na top 10 listi, nikako.

      Neke od ostalih stvari koje si mi nabrojao sam preslušao ali nisam nešto dublje zalazio u tematiku, tako da bi bilo nepošteno da sudim.

      Избриши
    2. E hvala na brzom odgovoru, pitao sam upravo jer me je zanimalo šta tačno smatraš pankom pošto me je ta podela uvek bunila, imaš brdo tipova koji su u fazonu 'samo Ramones i Pistolsi' neke koji tvrde kako ni Kleš nije 'tru' pank bend zato što ubacuju elemente drugih žanrova, treće koji slušaju sve od Kenedisa do Grin Deja, četvrte koji tvrde da je proto pank jedini pravi pank, tako da mi je drago što si od ovih otvorenijih, kod nas ima jedna koja kaže 'okupiš deset petlova imaš supu, okupiš deset pankera imaš go kurac' valjda ih poredi zbog krestica ne znam lik je narkoman nikada ga nisam razumeo uglavnom hvala, sve super i srećno u daljem radu jbg.

      Избриши
  5. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши