Место на коме више нећу бити усамљен

     Још увијек, у кућној видеотеци, чувам снимљену емисију Dvougao ex libris у којој Срђан Гојковић, из Електричног оргазма, и наш савременик Давид Албахари воде једну исцрпну дебату. Морам да признам да нисам неки фан Електричног оргазма и да од њиховог стваралаштва цијеним само албуме попут Лишће прекрива Лисабон, Секс, дрога насиље и страх (за који сам постао емотивно везан само због Црног бомардера) и наравно Пакет аранжман који су момци, у сарадњи са загребачким Југотоном, одрадили 1981 године, а групе које се судјеловале су Идоли и Шарло акробата, и тај албум заиста представља врхунско остварење нашег рокенрола, ви који нисте обавезно послушајте, тамо ћете пронаћи безвремене хитове попут Маљчики, Она се буди, Крокодили долазе, Schwule uber Europa... Углавном, поента је јасна, нисам неки претјерани љубитељ њиховог музичког стваралаштва, посебно садашњег. А што се Давида Албахарија тиче, од њега сам прочитао само збирке приповједака Фрас у шупи и Породично време. Чему онда гледање, побогу, телевизије Б92? Једина ствар која ми је привукла пажњу је чињеница да тема, о којој су Гиле и Албахари дебатовали, носи име "Има ли књижевности у рок музици?", од тог тренутка нисам ни могао да скинем поглед са емисије. Посебно ми је пажњу привукла блага критика Лелејске горе од стране Давида Албахарија, чак се може рећи да је његово помињање Лалића у тој емисији било пуко исмијавање, што је мени било заиста чудно, с обзиром на то да се о истом том Лалићу, само због чињенице да је из нашег краја и да је похађао гимназију у коју и ја сасвим случајно идем, код нас увијек говорило са посебним поштовањем. Такви су људи, оно што је њихово, од злата је. Дошао је тренутак да и ја тих шест стотина страница ставим у руке и да почнем да читам Лелејску гору, да провјерим да ли је Давид Албахари у емисији Ex libris заиста био у праву. И знате шта? Не слажем се са њим.
    Ау, ала се овај увод одужио, само ми је требала једна тема која би била повод да кренем писаније о књижевности и испоставило се да сам већ срочио четвртину текста, екс либрис, па оргазам, једна ствар је водила другој... Тако вам је то са рокенролом, не? Углавном, да прво разјасним једну ствар, сигруно сте, захваљујући ијекавици, већ после прве реченице извалили ко је аутор данашњег текста, чему онда наслов на екавици? Реченица која ми је послужила као наслов данашњег текста је у ствари стих из пјесме Фабричка грешка панк рок групе Сикс пек, тако да, како би управо Милан Радојевић и рекао, нисам хтио прљавом руком да дирам у аутентичност њихове поезије.
   Шта за тебе, добри мој читаоче, заиста представља књига? Дјело, добро дјело, за мене представља наду да негдје испод жубора стварности и изнад шума времена тече отмена музика космоса. Скуп свих нечијих маштања и сањарена утиснут у безвремено море мудрости папира, сачувано од зуба времена, далеко од брига, океан знања међу корицама. То није само досадан плес гласова, фразеологизама и симбола, то је нешто много више. Због тога и овакав наслов, књига је за мене мјесто на којем никад нећу бити усамљен, и које нико, никад, неће моћи да ми одузме.
     Тешко да могу да одредим себе и да се дефинишем по питању жанра или књижевног правца који ми је највише прирастао срцу, да је тема сликарство пуцао бих као из топа-ИНПРЕСИОНИЗАМ! А тек да је музика у питању... Књижевност је нешто друго, потребан је дужи временски период да човјек књижевно сазри и да одреди себе по том питању. У првом средње ми је професорица поставила питање о реализму, (а ја велики и истакнути књижевни критичар који је са својих петнаест година попио сву памет свијета) тада сам рекао:
-Не волим кад неко скреће пажњу на проблематику која мучи и прогања људе, не волим кад неко ставља акценат на стварност и пише о стварима онаквим каквим заиста јесу. Ако неко недељу дана преживљава са десет евра, зашто би отворио књигу и читао о томе, зар она не треба да му пружи бијег од брига и мука, више романтизам...
Али тада сам био наиван и млад, сад сам, надам се, само млад. Ето шта се деси када дјетету ставите Харија Потера у руке. Не може се довијека читати Луис Керол или Џејмс Бари. Сада ми је, парадоксално, реализам један од омиљенијих књижевних праваца. Поред реализма, заиста волим и егзистенцијализам, како сам на гомилу читао све, Странца, Кафкин Замак, Мучнину Жан Пол Сартра, али сам временом схватио да се не може толико једносмјерно посматрати живот. Млади смо, не треба да калкулишемо. Нећу да са својих шеснаест или седамнаест година живот посматрам као Антоан Рокатан из Мучнине. Превише је мучно и тешко. Била је ту и епска фантастика, све од Толкина, поново на гомилу, Силмарилион, Хобит, Господари прстенова... И искрен да будем, и тамо заиста има дивних ствари, посебно у Силмарилиону. Е да, што се фантастике као жанра тиче (и читања за разоноду наравно) не могу да не препоручим сјајног, више него сјајног, Терија Прачета и његов серијал књига о Диск свијету. Кунем вам се, крените од Боје магије и од Свјетлости чудесног и одатле нема стајања, ко се укрца на воз, неће силазити. Ликови, радња и свијет ће вас задивити. Ту је и Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса, ал' ајде да вас не смарам са фантастиком. Писац, више есејиста него писац, који је засигурно један од најбитнијих чинилаца одрастања је непоновљиви Џорџ Орвел, ако дјетету хоћете да отворите очи, или да му конкретно објасните какав је свијет и како функционише прави поредак ствари, само му ставите Животињску фарму или 1984 у руке, нема потребе да трошите ријечи.Књиге као што су Злочин и казна, Ана Карењина, Браћа Карамазови, Мајстор и Маргарита, Тихи Дон... За то је задужена школа, клинци данас од књиге бјеже као ђаво од крста, а тек кад виде оних осам стотина страница, неки сиви или кафени повез или име неког Руса, недаомудобрибог страаашног Достојевог, Шолохова или Булгакова, ни муке Христосове страшне нису. Читао сам скоро једну своју дефиницију са вукајлије о руским романописцима коју написах прије неколико година, нисам повјеровао својим ријечима, грч у стомаку од смијања. Сигруно сам био љут јер сам морао за тих неколико дана да читам Толстоја умјесто да напољу радим нешто, не сумњам, много паметније од тога. Углавном, једно је сигурно. Књига као књига је једна од најбитнијих ствари на свијету, мислим да бих могао да поднесем неколико дана без хране и воде, али без романа и поезије, тешко.
   Тешко ми пада чињеница да се ово писаније одужило и да већ треба да буде крај, ово је једна од тема о којима се може писати данима, а ја погледом прелећем преко ријечи које сам написао и не могу да вјерујем које писце нисам поменуо. Тако да ћемо се сигурно и враћати на ову тему. До следећег читања вам поклањам један диван цитат једног великог човјека:

 "Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања узмемо неку књигу, и када се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу-то нас дотуче! Боље да је нисмо ни узимали. Не бисмо ни знали колико је празно и пусто живјети без књига!"
                                                                                     -Душко Радовић

                                

Elzeard Bouffier