Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

субота, 09. август 2014.

Отиш'о је свак' ко ваља...

    Један француски памфлетиста је једном приликом написао: Енглеска је за Европу исто што и сотона за човјечанство. Додуше, цитат потиче из времена ратовања двеју земаља (Француска и Енглеска) тако да сам изјаву овог, мени непознатог, писца некако успио да ословим тренутном досјетком у "прегријаности полемике". Али се исто тако у једном забаченом кутку моје мождане хемисфере јавља мисао да би Енглеска за писца могла да представља оваплоћени принцип зла против кога му је дужност да се бори, без колебања и без помирења па макар и да нема никакве наде за побједу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина, или што једном рече један велики човјек: Нека буде што бити не може! 
    Ајде добро, без апострофирања и цитирања Његошевих мудрих мисли, да не дужим. Суштина данашњег писанија се у ствари налази у неколико наредних лексема, или тачније у питању: Енглеска је сотона за човјечанство, шта је онда сотона за нашу културу? 
Пошто долазим из земље Живка Николића, додуше и из земље која је у своју кинематографију успјела да изњедри тоне фекалија и дијареје мајмуна заражених од еболе под насловом "Будва на пјену од мора", у једном тренутку сам морао да се запитам: Како је јеботе Момчило Оташевић (морао сам да гуглам) успио да замијени фантастичног Петра Божовића? И тако сам размишљао... Тјешио сам се чињеницама да култура није само код нас у вртоглавом паду, да смо народ који је са самом културом близак к'о Путин са Обамом, да су нам мождане ћелије одавно инфициране Ацом Лукасом, Фармом, Информером и тонама сличних друштвених паразита. Али не иде. Не помаже ништа. Никако не могу да докучим шта је карика која недостаје, која се то жица за довод струје покидала па сад морамо да живимо у оваквој интелектуалној тами? (Ако неко одговор нађе прије мене молим га да под хитно упали свијетло јер нам је пигмент коже толико закржљао да мишићна маса кроз њу почиње да се провиди)
Суштина је у томе да је отишао свако ко ваља, а ми се нисмо удостојили да за њима подигнемо руке и шешире и упутимо им поздрав који заслужују. Јер ето, глупљи смо од камења, па смо сви колективно цмиздрили кад је погинуо јебени амерички, трећеразредни глумац Пол Вокер а кад нас је напустила Оливера Марковић која је икона српског глумишта нико није ни ријеч изустио. Српски народе, сједи, један!



И није Оливера Марковић једина коју нисмо достојно испратили, колико је година прошло откако је Преле престао да "убија човека у себи"? Колико су година појели скакавци откако је отишао Борислав Пекић? И ето, не мијења се ништа, одлазе један по један, полако стају у ред за Тустом, за Драганом Максимовићем, за Витом.... Ћосићу, да си могао да видиш како се твој народ опростио од тебе знао би да је Сунце даље него што си могао и да замислиш. Оно што је најтужније многе данашње лобање не знају ни ко су били неки од тих људи (Ја бих дотичнима искрено препоручио да брзо гуглају или да отварају књиге, друга могућност је и да се убију наравно.) , и ако сваки клинац зна ко је Хамес Родригез који несумњиво постаје интергалактички популаран јер зна како да шутира лопту. 

       И тако, постепено одумире сваки аспект умјетности, у музици је онај ћелави педер из "Милиграма" стао на бине по којима је некад ходао Штулић, Марко Видојковић је узео оловку у руке и изиграва новог Драгослава Михајловића, Димитрије Војнов не излази из филмских часописа јер сво могуће знање из области филма држи у једној пори на малом прсту, ипак је он нови Горан Паскаљевић. И тако се вртимо у круг све док сами себи не угледамо позадину и почнемо да једемо оно што излази из ње. А, вјерујте ми на ријеч, многи већ јесу...


 
Добро ајде. Нећу да кукумачем. Не желим да се одаљим од теме и толико банализујем овај текст док не почне да изгледа као просјечно југоносталигчарско кукање за прошлим временима која :музика из серије грлом у јагоде: нестадоше у сивилу ништавила. Оно што, драги мој читаоче, представља глави проблем јесу младе снаге које се полако враћају са намјером да оживе велелепни раскош наше културне сцене. О не, не варај се, нису Момчило Оташевић и она коза коју он дрви у Будви на пјени од мога једини из актуелног умјетничког живља који желе да оживе нашу културу, постоје марве сјајних, младих нараштаја који просто блистају од талента и жеље да урежу свој траг у даскама наше културне сцене. Да, да. Милош Биковић, Петар Стругар, и онај напорни лик што се зове Виктор. Наравно, руку на срце, ту и тамо се појави нека уистину талентована глава, рецимо Никола Ракочевић је сјајан глумац. Ајде да се не задржавамо на кинематографији, шта је са музиком? Само размисли какве ствари слуша данашња омладина и на чему расту ови нови, модерни нараштаји. Не, Србине, није нас осиромашени уранијум начино овако ретардиранима и ментално девијантнима, нити ХААРП. Овакви смо јер нам данима и данима преко телевизијских екрана емитују Саше ДАЉЕИДЕДАЉЕИДЕЕЕ Поповиће, Светалне Алексић, Радојке Аџић (мајке ми знам право име Даре Бубамаре прим. прев.) и оне клинке што нису училе школе па 'оће да се обогате тако што ће ликовима из богатих музичких студија крајницима изгланцати... кхм, знаш већ шта.
И гдје је у свему томе култура? Тамо гдје смо ти и ја, драги читаочче. Штоћерећи, у курцу.


  Знам да ће девет од десет вас читаоца после овог текста помислити "Ево га још један што кења а ништа не ради, тако је најлакше", али ето, да те демантујем из старта, натјерао сам те да размишљаш о овом тексту, сходно томе, скрећем поглед на праве проблеме. Немам ја довољно моћи и ауторитета да наговорим моћнике да улажу у позиришта,књижаре,биоскопе, библиотеке... Исплативије им је да улажу у ноћне клубове, или сличне кругове пакла (да не будем прост па кажем куплераје). Али ето, овим текстом покушавам да се захвалим неким људима који су, или умрли, или запалили што даље од лудог, малог Балкана. Овај текст је грумен земље који бацам на сандуке Боре Тодоровића, Душана Прелевића, Вита Николића, Данила Бате Стојковића, Киша, Пекића, Михиза, Ћосића, Младеновића,Лубарде, Николића, Бранка Чрнца и осталих бардова наше културе, из галерије највећих, који су нам помогли да постанемо то што јесмо, а за које ми треба подужи дах плућа да их набројим све.Мој начин да кажем хвала.А за крај стихови једног, помало луциднот и тривијалног али неоспорно великог аутора, који су ме инспирисали за наслов вечерашњег текста.

Отиш'о је свак' ко ваља,
Неки вани, а неки ка небу,
Остала је само фукара и раја,
И ми с њима, на бијеломе хљебу.

До следећег читања, твој Елзеар Буфије.
Ко задњи изађе, нек' угаси свијетло. 

Нема коментара:

Постави коментар