Питања морала у центру неморала; илити у земљи закључаних врата ― човјек са кључем је краљ

   Уколико сте читали Харукија Муракамија онда ће вам ријечи "бол је неизбјежан, патња је избор" бити добро познате. Формула је једноставна, све у животу је ствар избора; хоћу ли сладолед са ванилом или страћателом, хоћу ли црнку или плавушу, хоћу ли Пистолсе или Рамонсе, хоћу ли да упишем факултет или да будем нормалан па да после средње одем на бауштел у Менхенгладбах и, коначно, хоћу ли да останем здрав у глави или почнем да слушам Ану Станић. И та формула је била јасна чак и овом мом, благозатупљеном народу. И тако је вријеме пролазило, младо се вољело, старо је умирало, све док једног дана... ВЕЛИКИ БРАТ! 

   И више ништа није било исто, формула је постала превише компликована. Могућности су сведене на само два "или/или" (прво "или" подразумијева двадесетчетворочасвно гигатронско фабриковање тјелесних излучевина на силиконе Маце Дискреције, а друго "или" подразумијева протест на теразијама са виолином у руци и транспарентом на којем пише "Хоћемо културу, а не reality") ХАХАХАХАХХАХАХХАХАХ, МИ ХОЋЕМО КУЛТУРУ, СРБИ ХОЋЕ КУЛТУРУ.  Опростите, кхм, кхм, елем, пошто је неколицина студената јавности јасно ставила до знања да народ који чита информер, гледа серије Радоша Бајића, весели се уз стихове Неђа са Мањаче и Лаза Магистрале, неће ријалити програме, него хоће, ајтемолимвас, КУЛТУРУ, то нам није било довољно. Погађате шта је услиједило касније? Војска културољубаца са друштвених мрежа која се бори за исти циљ: праведну будућност без пошасти савременог доба aka. ријалити програма. (пошто ти исти програми на западу не постоје већ тридесет година у назад, па им се култура није урушила ни за милиметар) је покренула нови фронт ― онлајн петиције! Овај дио ми је нарочито занимљив, ако у 2015. години мислиш да ће твоје безначајно име на некој, исто толико безначајној, петицији на интернету зауставити Миломира Марића и Жељка Митровића да трпају најгори шљам и отпад друштва у неку луксузну кућу те да исте  приказују читавом народу онда ти је перципирање свијета на нивоу трогодишњег украјинског дауновца одраслог у близини Чернобила, или неког просјечног фудбалера. А борба за културу, уједно и борба за свемоћни лајк, не јењава.

Коментар због којег сам бљуцнуо каже: "Коначно!Има наде за нас КУЛТУРНО НОРМАЛНЕ!

А да ја вас питам (ова кованица ми се посебно свиђа) ко смо то ми културнонормални? У међувремену фотографија дотичног Андрије Јонића је достигла преко 100.000 лајкова на фејсбуку, срачунавајући бројке у себи, мислим да у Србији нема толико писмених људи, кад би све ставили на папир. А чак је чланак о овим душебрижницима са виолинама у рукама изашао и у Куриру, па замисли, драги читаоче, за културу се боре и дневне новине које на дневној бази објаве двадесетак текстова са насловима попут НАДИ МАЦУРИ ОТПАО МЛАДЕЖ ДОК СЕ ЧЕШАЛА НОЖНИМ ПАЛЦЕМ (ФОТО) (ВИДЕО).

  И, нема сумње, читава ова фарса траје,али макар је родитељима скренута пажња на срж проблема. Сходно томе, убрзо су се на фејсбуку појавиле и фотке 30+ ликова који вапе за давно прошлим временима. Е, сад, пошто су нам родитељи сви до једног интелектуална елита овог пољуљаног друштва што у слободно вријеме чита Петраркине сонете док слуша Чајковског, убрзо су се на проблематику надовезали и њихови коментари, садржински изгледају овако "Ееееех, неће мој син да заглави кући гледајући Екрема на Фарми, од сад му дозвољавам само да слуша Џона Ленона и посматра слике Ендија Ворхола." , чек? Стани! Па зар нису некада родитељи дјеци бранили да слушају истог тог Ленона због, до крајности, развратног понашања које се у потпуности коси са сексуалним схватањима шездесетих и седамдесетих година? (а и btw тадашњим поимањем културе)

"- Тата, зашто на овој фотографији Енди Ворхол држи Џона Ленона за пишу? И зашто Џон Ленон  држи Ворхола за пишу? И зашто Ворхол мази груди Јоко Оно кад је она Ленонова жена? Зашто, тата?"

   

   Наравно, оно што сви знамо је да писање петиција неће укинути ријалити програме. И не треба, управо супротно, неопходно је да такви програми у оваквом времену постоје. Поуздано знам, да међу мојим читалачким публикумом има много људи који знају енглески боље од мене, па ипак, одважићу се да и њима преведем овај термин reality, којем, руку на срце, због заступљености англицизама у српском језику и не треба превод, а он значи: јава или стварност. И да, нашли су најбољи могући назив за ту врсту програма, јер на жалост, такви програми за нас и јесу то што им назив и каже, они су наша СТВАРНОСТ. 

   Миломир Марић је један од власника телевизијских кућа које приказују овакве програме, скоро је дао изјаву чији закључак каже "Само сам ставио огледало испред нашег друштва!", и да, то што се приказује - јебига, то смо ми. Да нисмо, не би овакви програми достизали ту вртоглаву гледаност, а достижу је због тога што их прати и огроман дио тог крема друштва које занимају само позоришта и Шекспирове драме. Oh, wait, зашто нам онда позоришта зјапе празна кад је цијена карте мизерних два или три евра? Кажеш народ нема пара, а зар управо толико не коштају дојч и кисела у центру, па ипак одлазиш два пута дневно? Једноставно је нескромно, незрело и интелектуално импотентно постављати питања морала у епицентру неморала. Испашћеш глуп ако уђеш у јавну кућу и осудиш проституцију, а ови студенти на слици изнад, су управо то урадили. Балкан је земља закључаних врата, а још од деведесетих, кључеве у својим рукама држе разни Карићи, разни Митровићи, Саше Поповићи... И управо због тих закључаних врата, чак и да се укину овакви програми, разуларена балава балканска марва би уточиште потражила у ноћним клубовима, сисатим певаљкама, мизантропској глупости, дочецима спортиста, пљувању, примитивизму... Јер, на жалост, не знамо и никад нећемо знати шта се иза тих закључаних врата крије. Сви до једног смо слијепи и онда је сасвим логично да ће једнооки да нам буде краљ.

   А култура? Ако је уопште и има, онда није у тим екранима и дневним новинама, она је у нама, нашим манирима и понашању. Вратићу се флоскули о могућности избора са почетка чланка, само је твој избор хоћеш ли на даљинском притиснути дугме и укључити тв пинк или ћеш читати књиге, гледати представе, устајати старијима у аутобусу, штитити слабије од себе, чувати своје људе, бити добар и према себи и према онима око себе, и на тај начин барем покушати да провириш кроз кључаоницу... Јер, ко зна шта се иза гвоздених закључаних врата, заправо, крије?

До следећег читања.. У ствари, ако ти је добро, онда ништа.
Елзеар Буфије