Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

понедељак, 07. септембар 2015.

Колико година у башти не цвјета сљез?

   Прошло је кроз ову нашу земљу крви и меда много великих људи, ми смо познавали њих, питање је колико су они познавали нас. Међутим, ако је неко знао овај народ, његове радости и туге, весеља и патње, бриге и жеље намученог балканског менталитета, то је свакако био књижевник, борац, академик, пријатељ, човјек меког срца  ― Бранко Ћопић. Познавао нас је добро, много боље од толиких других, знао је Бранко да је људска душа сјетна, мека и дјетињаста, а да је, са друге стране, живот оштар као сјечиво. Знао је да сваки човјек носи по двије главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негдје повише у облацима маштања и жеља. Знао је (однекуд) да највише о животу знају старци и дјеца. Познавао нас је и знао је да је човјек добар не онолико колико у великој торби донесе хљеба, него онолико колико му у распјеваном гласу стане срца. Да суза блажи, крик олакшава, да смијех лијечи. Да је наш човјек звијер кад мора, мелем кад умије, јунак кад смије. Знао је да је смрт зао комшија увијек, а само понекад добар сусјед у животу. Знао је да је сваки човјек тајна и прича за себе, да је свако кога смо срели непоновљива искра у животу. Знао је да је тако увијек и свуда на Балкану, у сваком крају, у сваком селу, крај сваког потока ― па и у његовој горовитој и вучијој земљи Босни. Познавао нас је, дакле, Бранко боље од других, међутим, ми смо били ти који нису познавали њега.
   Када је дошло вријеме да се на папир ставе и срачунају животни рачуни он је већ био пољуљаног менталног здравља, намучене душе и много пута повријеђеног срца  ― извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. На комеморацији великом човјеку и писцу, барду српске књижевности, 26. марта 1985. године говорио је Матија Бећковић ― један од наших истакнутијих књижевника двадесетог вијека, и члан САНУ, одржао је говор, дуго времена памћену бесједу, а мени није тешко да је пренесем у цјелости:

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде и никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи осмјех Београда Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко ко се није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио, а запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу; у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге; да неће имати за кирију и хлеб, да ће му запалити кућу, да ће га отерати на робију.

А био је последњи који је имао разлога да брине за себе, а бринуо је како ће преживети: Николетина Бурсаћ, дјед Раде, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Није имао друге деце, била је то брига мало тежа од оне Балзакове; за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха. 

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. 

Онај који је признавао да је кукавица а написао је "Јеретичку причу", онај који је називан лажовом а први је рекао истину. 

Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове? Веровао је да су му за највећу кривицу и највећи грех узели посету Христосовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом стану, у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и међу дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда највећу слутњу:― Мене ће, изгледа, стрељати!

Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. "По хладној јези која им претходи" осећао је да ће "доћи по њега и одвести га незнано куд."

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели "да се роте у свом стијешњеном свијету" чим је завршио своју "златну бајку о људима" сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак из Грмеча преспавао своју прву ноћ у Београду. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену ништа није ни било. 

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет.

Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе, а он као да се склонио од онога што нас чека.

   Овако се од Бранка поздравила јавност, Бећковићевом бесједом која је снагом својих ријечи под собом посадила челични стуб бесмртности који би, рекло би се, могао да савлада и препреке, и смрт, и оно што нас је снашло деведесетих, и на крају, вјечног пратиоца ― заборав. 

01. 02. 1915 ― 26. 03. 1985.


  Кажем "рекло би се" јер ово је Балкан, мјесто гдје земља кипти, ваздух гори, а једино небо памти. Заборавили смо у међувремену и књиге, и историју, и животе и људе, баш прије неколико дана на Ал џезири одгледах емисију која приказује десетак дјечака који безбрижно играју фудбал на једном пољу, на ушћу Уне у Саву, а атару села Градина, у Јасеновцу. Играју фудбал на пољани величине неколико стотина метара, под једном узвишеном тополом, и под увелим гранама јабланова,  играју и не знају да под том травом, у тих неколико стотина метара почива преко 350. 000 људи, жена и дјеце које су убиле маљем и заклале ножем Усташе у само неколико мјесеци током другог свјетског рата. Сви они почивају у стотинак мамутских гробница које је, наш пјесник, Вито Николић опјевао стиховима У Градини гроб до гроба, а у сваком по град људи, сто гробова - сто градова, под тим цвијећем узалудним
  Заборављајући, дакле, и много крупније ствари, заборавили смо и нашег Бранка, и Николетину Бурсаћа, и Јовицу Јежа и сваку страницу његових романа које су нам дјетињство чиниле безбрижнијим, а нас људима квалтетнијим и бољим. Заборавили смо његове ријечи, племенитост и хумор. А он је, као нико други, знао на који начин човјека ваља пожалити, којим учешћем разумјети, помиловати га лијепом ријечју и добрим сјећањем. Знао је да смијех отвара врата предворја сваког човјека, да је потребно пустити да понекад бљесну зуби среће, да само осмијех може да освијетли мрачне ходнике карактера, и да натјера зловољне паукове да устукну и охолост да постане смјерна.
Заборавили смо и Бранка и његову Башту сљезове боје, заборавили смо чаробну полифонију живота у малом гају у Босанској Крајини. Свијет једног дјечака под топлим рукама дједа Рада и стрица Ниџа, свијет који је Бранко несебично подијелио са нама. Па смо и ми, заједно са њим, толико пута трчали кроз шикаре, кроз пашњаке, крај потока, чували овце са њим и његовим дједом, хватали Мјесец грабуљама, тражили птичија јаја, зидали блатњаве куле и брали печурке. Био је Бранко човјек таквог несебичног срца па је са нама подијелио и своју башту у сљезовим бојама и своје радости, и оно што је сваком човјеку најмилије ― своје дјетињство.

  А ми смо наставили да живимо и након те 1985. године, наставио је да гура некако овај наш тешки и заборавни Балкан, наизглед, дјелује као да смо сачували макар дјелиће из богате ризнице културе коју смо имали некад под својим прстима. Дјелује као да су туге прошле. Међутим, шта се десило са Бранком, и његовом дјетињством? Шта је са његовом ризницом?
Његово дјетињство, његов гај, снови сиромашног (само новчано) грмечког дјечака данас изгледају овако:

                                   




Довољно је рећи да у башти, већ дуго не цвјета сљез. 

                                                                                             
  И онда бих писао, а од срамоте не знам шта, ваљда би било довољно када бих могао да изустим једно искрено ― хвала.
  Хвала ти што си постојао, и хвала ти што си био наш. Хвала ти на дјетињству боје сљеза и хвала ти што, и данас, када отворим странице твојих романа и приповјетки зачујем полифонијски глас свих твојих ликова који заједно са тобом, и после толико година, јасно поручују: "Друже, само једном се живи и мре! Треба само умјети и једно и друго."

До наредног читања,
У име читавог овог народа посрамљени,
Елзеар Буфије.




Нема коментара:

Постави коментар