Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

субота, 09. јануар 2016.

Шта значи бити велики глумац?

Имају Гоблини оне чувене стихове волим свог доктора, доктора Хофмана (које мора да су написали кад им дроге, по свему судећи, нису биле страна категорија). Онако, по дифолту, и ја отпјевам ове стихове кад ми треба лијечење доктора за душу (а биће јасно онима који ме знају) свакако не мислим на наркотике, или сличне глупости. Па ће, осим књижевности, мој секундарни лијек за душу напаћену бити филм, а један од хирурга господин Дастин Хофман.
Увијек се ражалостим кад видим шта је Холивуд направио од толиких великана. Почевши од Роберта де Нира и Паћина па до Николсона. Сви су постали налик на карикатуре које се провлаче од наслова до наслова јер је режисерима већ постало јасно да ће само појављивање ових имена, и прије гледања, код публике створити слику ремек дјела о том филму. Е, то је срање. Срање које није било наклоњено ни Дастину Хофману, и срање због којег ћу се, ко пијан плота, у овом чланку држати оне тезе шездесете,седамдесете и осамдесете — то је филмска индустрија. Прије него што су покварени опсенари замутили воду својим компјутерским ефектима, курвама-моделима, лошом музику, јефтиним блокбастерима и типично америчким ускликом боли ме курац што је срање, битно је да је запаковано у најскупљу глазуру.

A стварно нема много глумаца који су, прије њега, са оваквим изгледом од себе направили холивудску звијезду.


Са својом богатом каријером (преко педесет филмова) Хофман је постао, како би Англосаксонци рекли, Mr Big, освојио је два Оскара, пет Златних глобуса, три БАФТА награде, и једног Емија. Међутим, живот му је подарио још награда (има шесторо дјеце и двоје унучади). Амерички институт за филм му је 1999. године одао почаст за изузетан доприност глуми, те га тако сврстао у ред најбољих глумаца које је америчка школа филму подарила.


Осим тога, постоји још гомила занимљивости везана за живот славног глумца. Био је цимер великом Роберту Дувалу, држи Гинисов рекорд за највећу старосну разлику икада одглумљену (у филму Little big man глуми Џејкоба Креба од његове седамнаесте до сто двадесет прве године живота), добио је име по, такође, великом глумцу, Дастину Фарману, једном је током снимања изгубио скоро половину прста али је ипак наставио снимање...


Његови најславнији филмови су:Дипломац, Тутси, Крамер против Крамера, Лептир, Кишни човек, Кука... и сви се могу сврстати у галерију највећих. Али ја ћу, укратко, рецензирати само три његова филма која су ми највише прирасла за срце.

                                   Дипломац (1967)

Какав филм... Једном ми је цимер причао како му је професор  Српског језика и књижевности рекао да је ово филм који се мора гледати након завршетка средње школе. И баш то је, отприлике, био период када сам ја први пут погледао Дипломца. Мало је рећи да сам био запањен.

Овако, што се филма тиче снимао га је Мајк Николс, тада још увијек млад режисер али врло обећавајућ сходно чињеници да је већ имао номинацију за Оскара за филм Ко се боји Вирџиније Вулф?снимао га је инспирисан, релативно непознатим, романом Чарлса Веба. Кад је почео да бира улоге некако су му се наметнули Ворен Бејти и Роберт Ретфорд. Међутим, Бејти је био заузет снимањем, чини ми се, филма Бони и Клајд, а Ретфорд је (јебени смарач) изјавио да изгледа превише атрактивно да би играо улогу збуњеног студента на животној раскрсници (капирам да се сморио кад је извалио да je партнерка у филму требало да му буде једна од најбољих МИЛФова на платну, Ен Бенрктофт), па је улога, сплетом околности, припала једном непознатом и неафирмисаном типу који је неспреман и збуњен дошао на аудицију, несвјестан чињенице да му управо та збуњеност доноси улогу.

Многи су мислили да је проблем што Хофман са својих тридесет година глуми двадесетогодишњака, али овај се, на уштрб мишљењима, одлично снашао. Чак је занимљиво да је госпођа Робинсон (Бенкрофтова) у филму старија од Бенџамина (Хофман) читавих тридесет година, док је  у стварном животу је од њега старија само пет љета.

Не волим да спојлујем кад пишем рецензије, међутим, чини ми се да је овај пут то неминовно, али ћу се трудити да будем суптилан. Неће да боли. Дакле, радња је сведена на ружу проблема који се врзмају у Бенџаминовој глави након завршетка средње школе, а најоштрији трн на стабљици те руже је сексуално промискуитетна госпођа Робинсон, која од младог Б. Б-а, тражи, кхм... можете да претпоставите шта.

Госпођо Робинсон, ви покушавате да ме заведете...

Касније ће, сплетом резличитих околности, доћи до гледај мајку, бирај ћерку ситуације. У којој ће побиједити и љубав, и генерацијски јаз.
Филм је временом досегао статус култа, и управо ова сцена коју сам истакао фотографијом ће постати једна од најпознатијих сцена у свијету филма (нешто као она сцена туширања из Хичкоковог Психа). И тај статус култа је толико јак да вас, озбиљно, могу сматрати глупим у друштву уколико нисте погледали овај филм.
 Осим сјајних кадрова и сјајне глуме, морам истаћи још један битан фактор међу свим квалитетима овог филма, музику. Двије главне теме филма су The sound of silence и, мени у последње вријеме јако битна, Scarborough fair, величанственог, можда најбољег рок дуа свих времена, Сајмона и Гарфанкела.


                                

Дакле, уколико нисте, а чврсто вјерујем да јесте, одгледај обавезно Дипломца, јер је мало рећи да је филм легендаран. Па, није ни чудо што је један велики критичар о њему изрекао сљедеће: Овај филм је најбоље портретисао постсредњошколски осјећај потрошености са којим ће се публика моћи идентификовати заувијек. Ово је комедија трагедије, дјело у којем се младалчки идеализам младића сусреће са неизбјежним смртонсним ударцем.
Филм је покупио пет Златних глобуса и двије номинације, Оскара за најбољу режију и још шест номинација за награду Академије, и пет БАФТА награда уз још двије номинације.

                          Крамер против Крамера (1979)

...је драма Роберта Бентона (његов најбољи филм) која је номинована за чак девет Оскара, а од тога је остварила, импресивних пет (Оскар за најбољи филм, за најбољег режисера, за најбољег главног глумца, за најбољу главну глумицу и за најбољи сценарио).
Не би било поштено да кажемо да је за величину овог филма заслужан једино Дастин Хофман, поред њега ту је и велика Мерил Стрип, и тај пар ће касније многи прогласити најбољим глумачким паром седамдесетих година (а ви знате који су све филмови снимљени те деценије).

Радња (јебига: опаки спојлери) почиње оног момента кад Џоана (М. Стрип) напусти свог супруга и остави га самог са дјететом, у малом стану на Менхетну. У том смилу, наслов филма можемо тумачити на два начина. Први је да је Крамер против Крамера сукоб на релацији отац и седмогодишњи син, а други је да наслов заправо представља борбу за право на старање о дјетету коју ће његови родитељи покренути након развода.
Сјајна глума и Дастина и Мерил, уз много импровизација (рецимо сцена када Хофман у ресторану разбија чашу са вином није планирана, у једном тренутку је Дастину пало на памет да би на тај начин могао да зачини читав филм па није поступио по сценарију, отуда забезекнут израз лица Мерил Стрип). А и мали Џастин Хенри, који са осам година глуми седмогодишњака, је поносни носилац рекорда да је најмлађи глумац који је номинован за Оскара, и по мом скромном мишљењу уз малог Осмента из филма Шесто чуло и Денија Лојда који глуми Денија у Кјубриковом Исијавању један од најбољих клинаца глумаца, ever.


Двојица Крамерових
Након борбе за старатељство Џоана ће одлучити да је за малог ипак боље да остане са оцем, у том смислу је и крај филма (посљедња сцена приказује врата лифта која се затварају, у лифту је Џоана која одлази код малог Билија да му објасни да ће, упркос одлуци суда, он остати са оцем).
Такође, филм је покренуо и бројне полемике везане за чињеницу да предност у борбама за старатељство углавном добијају жене. У том контексту је и реченица Теда Крамера ових дана се жене боре за једнакост, са чим се ја у потпуности слажем, и треба да нам буду једнаке. Али ако је тако, и ми треба да будемо једнаки њима у борби за старатељства.

Хофман ће једном приликом изјавити да улога Теда Крамера можда није његова најбоља, али је свакако његова омиљена улога. До данашњих дана, Крамер против Крамера ће остати један од омиљених родитељских филмова.


                               
Кишни човјек (1988)

По мом скромном мишљењу најбољи филм што се ове тројке тиче. Такође може да се похвали великим бројем Оскара (за најбољег главног глумца, најбољег редитеља, најбољи филм и најбољи сценарио).
Кишни човек којег бих ја радије назвао Rainman (они који су гледали филм знају и зашто) је филм за све и за сваког. Једноставно не постоји вриједносни критеријум који овај филм не испуњава, спада међу омиљене филмове у оквиру широких народних маса, и слободно могу рећи да је у питању остварење без мане.


Рејмонд и Чарли Бебит
Дакле, да не бих претјерао са хвалоспјевима, осврнућу се на радњу. Она је везана за Чарлија Бебита (Том Круз) који открива да је његов отац оставио мултимилијонску овставштину његовом брату. Међутим, њему је сасвим непознато да уопште има брата, кад пође да га тражи наићи ће на аутистичног Рејмонда, који води свој мирни и устаљени (и превише устаљени) живот по строгим правилима у болници. Међутим Рејмонд не пати од класичног облика аутизма, он пати од синдрома саванта, а тај синдром подразумијева невјероватну развијеност појединих талената (Рејмонд ће остати згранут кад схвати да његов брат бројевима барата боље него било који компјутер, али са друге стране, не може да ријеши неке најпростије ребусе).

Већ вам је јасно да је једна оваква улога итекако захтјевна, Рејмонд не показује никакве емоције током читавог филма, остаје празан и загонетан, сходно томе сваки гледалац лик посматра и доживљава на свој начин (као слику Казимира Маљевича Црни квадрат на бијелог подлози). И многи ову Хофманову улогу, а ја изражавам сагласност, сматрају најбољом од свих његових улога.

Касније је Кишни човјек, такође, досегао статус култа па је референциран од стране многих режисера, тако да се омажи овом великом филму могу примијетити у многим остварењима, рецимо, појављује се у неколико епизода серије Симпсонови а сам наслов филма је временом прешао у самосталан појам, па се у многим земљама термин Rain Man жаргонски употребљава када се говори о аутистичним особама.
Хофман је и за овај филм добио Оскара за најбољу улогу, а приликом додјеле својим колегама, који су такође били номиновани, поручио је У реду је ако нисте гласали за мене, момци, јер нисам ни ја за вас.


Дастин има седамдесет девет година, не одустаје од глуме и живота. И кад год се будем сјетио његовог имена, обавезно ћу парафразирати оне стихове Гоблина; Имам свог доктора, Дастина Хофмана.






Нема коментара:

Постави коментар