У име народа!

"У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело."
(Џ. Орвел 1903-1950)

  За овај текст сам се послужио насловом филма Живка Николића, али и називом мултимедијалне галерије која се ове године одиграла у просторијама Историјског музеја Србије, организатори су били Зорица Маринковић и доктор Срђан Цветковић. Галерија је говорила о политичкој репресији на нашим просторима након 1945 године. Сложићете се да је то вишедеценијска табу тема, али историјске чињенице су чврсте (колико год неки људи скретали поглед на другу страну када се помену овакве ствари). 

  Дакле, изложба се одиграла (ах, ироније) на некадашњем тргу Маркса и Енгелса, и након много година речено је све о ликвидацијама, Голом отоку, принудним откупима, државним непријатељима, сплеткама.. све. Није тешко схватити зашто су људи морали да ћуте толико дуго година, чињеница је да је након 1945. године настављен рат код нас, у много мањим размјерама, али врло крвав и суров.

  Што би психотерапеути рекли, да кренемо од почетка. У мајчици Русији је 1878 године рођена симпатична беба, међутим, мајка малог упишанка није могла ни да наслути да је на свијет донијела нешто што ће да убије, протјера и осакати милионе. Јосиф Стаљин, први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, човјек који је од 1922. до 1953. године ликвидирао 23 милиона људи, али да вас не замарам са овим појединостима, да пређемо на ствар. Стаљин је након завршетка другог светског рата постајао све више и више гладан, похлепа је од њега направила звер која је била крволочнија од Пола Пота, Иди Амина и Николае Чаушескуа заједно. Народ Југославије је чврсто вјеровао у Стаљинову идеју, а Русија нам је била најближа, светост. Нико није ни слутио да ће Стаљин покушати да приграби Југославију за себе, међутим, домаћи комунисти су се томе успротивили. Опет сам почео да прескачем, да се вратимо још мало у прошлост. Након другог светског рата Стаљин је одлучио да направи једну организацију која је слична Комитерни са чврстом намјером да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза, нова организација је основана у Пољској и добила је назив Комунистички информациони биро, за Југославију у том тренутку почиње политички пакао. 

  Пошто смо већ установили да је код нас подјела природно стање сасвим је очекивано било да се, чак и тада, домаћи црвендаћи подијеле у двије групе, за и против. Људи који су били против  су можда и могли да имају донекле миран сан, али ови који су били уз Русију у том периоду доживљавају пропаст, и више од тога. Титови пулени организују истрагу, убијају и затварају сваког коме душа, макар мало, нагиње ка истоку. За Србе и Србију и Црну Гору почиње крах. Под лажним оптужбама је стријељан огроман број невиних цивила, у Београду комунистичка власт је, према најнижим процјенама, ликвидирала око 10 000 људи, само у првом налету стријељања. Многе српске породице са дугом историјом и традицијом се губе под тешком чизмом Титовог терора, хиљаде људи одлази у затвор и, они најсрећнији, добијају само дуге затворске казне. На острву Голи оток се 1949. године формира логор за неистомишљенике партије, али и за оне који су, до скора, сматрани народним херојима и ослободиоцима.

Тамо се одигравају незапамћена мучења и страдања. Испирање мозгова и насилничке промјене идеологије. Један од команданата логора био је Анте Раштегорац, али се за крваво острво све више и више везује име Јова Капичића. Господин Капичић је био ратни херој из доба другог светског рата, касније је био и генерал УДБЕ, министар унутрашњих послова Црне Горе, амбасадор СФРЈ, велики борац, генерал и државник. Преминуо је скоро, 9. децембра прошле године, и ја му, од свег срца желим, да изгори у седам крвавих паклова, да му зарђала душа пингпонгује од једног до другог круга и да се не смири никад.То је, углавном, био период када је име Русије било забрањено за свакодневни говор, чиновници УДБЕ су могли да посумњају да једеш руску салату и сјутрадан би се пробудио на Голом отоку или у КПД Сремска Митровица.
  Између осталих почиње да страда и интелектуална елита. Борислав Пекић је био члан студентско-гимназијалске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, пошто слобода мисли није била дозвољена Пекић 1948 године одлази на одслужење казне због (замисли) злочина против државе и власти, првобитна казна је била 10 година робије али праведним комунистима ни то није било довољно па су је продужили за још пет година.  На сву срећу Пекић је помилован 29. новембра (велики датум) 1953 године. За вријеме робије у његовој глави су зачете многе идеје које је касније искористио у својим романима, записивао је колико су били изоловани од остатка свијета, тамновали су у најгорим условима, спавали су на бетону, боловали од тешких болести (Пекић је са осамнаест година због тешких услова у затвору зарадио туберколозу), смртоност је била велика а смоубиства су била честа. У књизи Године које су појели скакавци Пекић пише:
Ноћ са 6. на 7. новембар године 1948, врата се отварају спрам голе кухињске сијалице, попут златне ауре, у њиховој се рупи, како се расањујем, постепено образују две сенке. Једна окреће прекидач у собици за послугу у којој спавам преко зиме и две мутне сенке постају два човека у смеђим кожним, капутима..Људи су провели године заточени у тамницама због слободе мисли.Класична одмазда власти над политичким супарницима али и над, некадашњим, истомишљеницима. Огроман број невиних људи је убијен и заробљен. За политичке коментаре људи су кажњавани робијом, пребијани јер у јавности употребљавају ријеч "демократија", Срби су кришом одлазали у цркву да би се молили и крштавали, књижевна дјела и часописе су забрањивали, дјецу су учили да одају родитеље, укидали су позоришне представе, убијали због мизантропске глупости. То је било крваво и мучно вријеме, вријеме препуно неправде и страха, вријеме када се говорило "Ухапшени сте у име народа", а народ се није питао.

  Пишем и заборављам на лимит, а писао бих још много. Само сам намјеравао да у кратким цртама напишем нешто више о политичким злочинима једног тоталитарног система, његове жртве заслужују много више од тога. Не знам, читаоче, да ли си слушао пјесму власт од групе ФЕУД, ако ниси имаш моју велику препоруку, елем, за крај бих искористио цитат Едмунда Буркеа са почетка тог спота:

"Једина ствар која је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа."

Дакле, добри људи, памет у главу. До следећег читања, Elzeard Bouffier.