Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

понедељак, 17. март 2014.

Успење и суноврат Икара Губелкијана

"Јер што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух;  и човјек није ништа бољи од стоке, јер све је таштина."
                                                                                   ("Књига проповједникова" 3-19)

Сигурно се Борислав Пекић неће наљутити што сам наслов данашњег текста срочио инспирисан насловом једног његовог чувеног дјела, мртав је већ двадесет двије године. Углавном, сјетимо се мита о Икару и Дедалу који су успјели да се вину у висине и ако су имали само крила сачињена од воска, воља је била довољна да полете. Размишљам о Икаровом лету, нисам паметан, он је страдао јер је био похлепан? Отац му је фино рекао да не лети сувише високо јер ће топлота Сунчевих зрака истопити восак на његовим леђима, чему онда хтјење за хљебом преко погаче, за вином преко пива, м? Или се уплашио да таласи не искавасе његова крила па је морао да одлети мало даље у висину? Ни за то нисам сигуран, не знам да ли је размишљао умом или душом. Ако је користио ум, онда га сигурно није користио како треба, а ако је користио душу, онда, као што рече Карл Хајнц Ф. Шулк, душа не схвата оно истинито ако је под вођством тјелесних чула или самог тијела, јер она тада остаје запетљана у предњем плану, а довољно често и у обманама. Ко је остао запетљан у мрежи обмана и лажи, али искрено, уистину? Народ, море у које Икар тек треба да се сручи.
  Лет Икаров је у Црној Гори почео прије више од двадесет година, и већ двадесет година лети усправно, без осцилација, ни ка мору ни ка облацима, довољно далеко и од таласа и од Сунца, па рецимо да је тако... Међутим, нашег Икара на одскочну рампу није поставио атински краљ Ареопаг, већ они о којима сам малоприје рекао да су запетљани у мрежу обмана и лажи, људи,или како и пише у Књизи проповједниковој, стока.Дакле, почео је Икаров лет, али да ли је каузалитет исти? Надајмо се да јесте.
  Наиме прије више од једне седмице сам имао прилику да присуствујем почетку Икаровог пада. Таман што сам се вратио из Београда са концерта "Гоблина" родни град ме је дочекао у трци; људи са сумњивим карактером, полуинтелигентни, рођени муљатори, поштењачине, интелектуалци и сељаци, робови и феудалци, паметни и глупи, свакакви, трче око мене и у глави им само двије мисли, побједа или пораз. Бирачке кутије, гласачка мјеста, људи у плавом, али све мирише на пропаст једне диктатуре, на почетак краја владавине најмодернијег европског диктатора. На суноврат. Нећу се обазирати на чињенице да је изборна борба била далеко од регуларне, у никад црњој, никад горој, Црној Гори, већ двадесет година не знамо значење појма "регуларно". Углавном, када се прашина спустила у граду испод Јасиковца је одједном опозиција постала власт, одједном се спустила црвена застава и подигла она друга, са три боје. Восак на Икаровим леђима је почео да се топи. Мислите да је ово "Сјаше Курта да узјаше Мурта" процес? Не бих рекао. Ово је револт, побуна ума, побједа здравог разума. Не морам ни да вам говорим о томе колико је ризично било написати текст оваквог карактера до прије, ајде, двије недеље, можда је ризично и данас, али докле да паметни скрећу поглед и ћуте док будале галаме на сав глас? Докле? Фино је написао Бранимир Штулић, легенда нашег рокенрола и један од неприкосновених владара наше музичке сцене, "Људске усне шапућу, шуљај се ти градом, избјегавај невоље, скинуће ти главу...", зар треба тако да проживимо живот? Да ћутимо, да спуштамо поглед и повијамо репове пред онима који су и интелектуално и духовно мањи од нас? Не више, барем у мом граду.
Углавном, знате како функционишу покретне степенице? Јасан вам је механизам? Док се једне спуштају и гута их земља друге иду до врха, тако је и у нашем свијету. И ми у Црној Гори смо имали прилику да присуствујемо догађају који је битан за Балкан, за Црну Гору али највише за Србију. Народ Србије је одабрао још једног,њиховог Икара, али његов лет је тек почео, тек му дува вјетар у леђа, а на видику нема никаквог Сунца које би могло да отопи макар кап воска са његових рамена, нажалост.
Немојте ни случајно помислити да ове текстове склапају неки државни непријатељи, антинародни елементи и слично, ми смо увијек на страни народа, због тога немојте да закључите да смо огорчени на своје сународнике који посматрају ствари око себе замагљеним видом и који спавају у интелектуалном мраку, јер нисмо. Ипак, за крај морам да цитирам једног енглеског књижевника, дио из једног од мојих (а сигуран сам и ваших) омиљених романа, дакле:
Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човјека, од човјека до свиње, и поново од свиње до човјека, али, већ је било немогуће распознати ко је свиња а ко човјек.   (Животињска фарма, новембар 1943- фебруар 1944 г.) 
Ви, драги моји читаоци, вама се обраћам, само је на вама да ли ћете укључити мозак а искључити телевизијске екране, и само је на вама да ли ћете широм отворити очи или ћете и даље хркати у догматској дремежи. Само ви можете да распознате ко је заиста свиња, а ко човјек.
Ко задњи изађе нек угаси свијетло.

                                                                                                                                      Elzeard Bouffier

2 коментара:

  1. Одговори
    1. Не бих био толико сигуран. Восак се топи, полако, али се топи...

      Избриши