Ако занемарим чињеницу да живим у времену андроида, брзе хране и лаких нота, онда не би било политички коретно са моје стране да се пожалим на агилност рокенрола у мом граду. Поред гомиле фенси клубова, дискотека, фолкотека, постоји ајриш паб где проводим суботе. Ту се може чути све, „од Силване до Нирване“ (понизно се извињавам драгом публикуму што сам узео за слободно да употребим ову прежвакану флоскулу у тексту). Дакле, петак у том пабу је резервисан за средовечни и солидносвирајући локални тамбурашки оркестар, а пошто је газда локала хиперактивни прагматик (разлози за то су ми несумњиво јасни), повремено трочлани тезгарошки фолк оркестар упадне у термин (и увек током њихове свирке настане туча), па опали по свом исклишеизираном свадбарском репертоару.
А субота је, по мишљењу мог укуса, најбоље вече у пабу. Резервисана је за рокенрол, а те вечери у пабу се окупља оскудан број масе која се обухвата појмом „алтернатива“.
Од блузера, џезера, преко рокера до металаца и панкера...
Свирке су солидне. Репертоари тих ентузијастичних бендова варирају од тешког алтернативног рока и панка, преко џеза и блуза до сладуњавог и софистицираног чобанског рока. Нажалост, Обраде доминирају над ауторским стварима.
На једној од таквих свирки ћаскао сам са екипом и изведосмо конклузију да сва рокенрол дешавања у граду не задовољавају наше потребе и усагласисмо се да не би било лоше отићи негде даље. Ко први нађе неки рокенрол шоу – обавештава остатак екипе.
Пронађох свирку Нежног Далибора у Ужицу и обавестих остале. Искрено, чуо сам пар песама од тих Врањанаца, али ми то није било недовољно за одлазак до Ужица. Скупих екипу, скрпих се за кинту и запуцах за Ужице са још пар драгих и блиских истомишљеника.
Свирка је била заказана за 22.00х, а ми смо стигли у Ужице око 17.00х. Дан смо изгубили зевајући по, претходнопоменутом Ужицу, граду који често у конверзацији употребљавам како бих неупућеним људима приближио географски положај места из ког потичем јер је то једини већи град у близини мог (удаљен око 60-ак км).
Дошли смо негде пре 22.00х испред Градског културног центра (где се одржавао концерт).
Није било гужве. Заправо, испред улаза је било само обезбеђење (комада два). Купили смо карте (200 РСД) и ушли унутра где смо затекли беду и јад! Бенд је одрађивао тонску пробу, а испред њих празан простор. У позадини су била два лика задужена за техничку организацију. Подешавали су звук на миксетама, а поред њих, простор су попуњавала још и два конобара за шанком, бенд на стејџу и ми.
Свирка је, наравно, каснила. У међувремену је дошло још укупно осморо људи. И то је било то. Свега нас двадесет у публици (рачунајући горепоменуте конобаре, обезбеђење, ликове из техничке организације и бенд). Туга! Јад! Срамота! Можда и не би била срамота да се ова свирка одржава у неком селу крај Ковина са 200 мештана, али ова свирка се одржавала у граду са преко 50.000 људи.
Бенд је изашао на стејџ око 23.00х. Почели су да праше. Увежбаношћу и искуственим елементима су одмах ставили до знања ко су и шта су и оправдали репутацију, о којој смо се информисали преко друштвених мрежа. Звук је био обојен мелодичношћу, упрљан жестином и дисторзираним гитарама, подржан од психоделичних клавијатура, сурферских бубњева и бас гитаре која је употпуњавала и крпила све шупљине резонантности. Бизарна ритмичка и мелодична перфекција су, уз невероватну интерпретацију вокала-гитаристе помогнутог пратећим вокалима, давале препознатљивост бенду, који, са правом, критичари и публика уврставају у сам врх најбољих домаћих алтернативних рокенрол бендова.
Типични представници Нове српске сцене. Пожртвована екипа. Искрено, био сам на много свирки, а неке од тих су биле „неуспешне“ као ова, и ни код једног бенда који је доживео фијаско, као Нежни Далибор те мартовске вечери, нисам осетио оволику количину енергије и бескомпромисну преданост свирци. Други бендови су, када им је број људи у публици мизеран, били у фазону „дај да одрадимо ово и да палимо.“ Међутим, то са Далибором није био случај.
Свирали су свим срцем, погађали у срж и кидали се као да ће после овога зарадити милионе, и као да у публици има 5015, а не само 15 јебених душа, жељних добре свирке и рокенрола.
А за шта су свирали? Хоће ли бити богатији? Неће. Свирали су због тога што воле то што раде и вратиће се кући празних џепова, док ће тезгарошима, који свирају туђе песме, буђелари бити напуњени.
Вратили смо се кући задовољни, уморни, а и огорчени. Зашто огорчени? Зато што нисмо могли да разумемо људе који имају невероватне свирке сваки викенд на сто метара од својих домова и не посећују их, док ми из града удаљеног 60 км (у једном правцу) од Ужица и читаву вечност од цивилизације и културе, скрпимо и дођемо да подржимо бенд само зато што волимо рокенрол и свирке, без обзира што нисмо најбоље упознати са опусом бенда.
Зато свирај, пичко! Кидај се, ломи се, јебе им се! Имају ју тјуб и фејсбук и зашто би долазили да те слушају, а ти само свирај неким кретенима који ће радо потрошити уштекану кинту и превалити толики пут да би чули бенд који нико не слуша! Свирај! Пичка си јер волиш рокенрол. СВИРАЈ!
АКО ТВОЈ ГРАД ОСКУДЕВА СА РОКЕНРОЛ ДЕШАВАЊИМА, СКРПИ СЕ, ПОМЕРИ ДУПЕ И ОТИЂИ У ДРУГИ ГРАД. ТАМО БАР УВЕК ИМА НЕШТО!
Има бендова, итекаквих, али изгледа да је публика проблем.
Arturo Bandini
Нема коментара:
Постави коментар