Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

субота, 22. март 2014.

Међ' зидинама Бонелијевог замка


      Суботње јутро, све мирише на прољеће, Сунце грије, птичице цвркућу и, умјесто да лајферишем к'о сав нормалан свијет, ја блејим на плаво-бијелој друштвеној мрежи. Угнијездио вилицу у топлој сигурности лијевог длана, буљим у монитор и кажипрстом десне руке полако котрљам точкић миша и посматрам како почетна страна скакуће горе-доље к'о груди, драге нам, Памеле у оном филму Barb wire кад извади магнум и порока седамнаес' лоших момака у другом америчком грађанском рату. Зајебано. Елем, скролујем, скролујем.. кад одједном "Срећан рођендан, господине Фери", објава на страници Веселог четвртка. Јеботе, један од најбољих, не, дефинитивно најбољи, цртач мог омиљеног јунака из дјетињства пуни 85 година, помислих да му и ја добацим неку честитку, а пошто немам ни пара ни воље да одпутујем до Ђенове, одлучих да срочим један текст као посвету њему, и његовим колегама.
   Дакле, већ знате да до екстрема патим да свом тексту поклоним наслов сличан називу неког романа или поеме, овај пут то неће бити случај, овај пут наслов иде у част мојој омиљеној издавачкој кући Sergio Bonelli Editore, и неприкосновеном владару тог замка, Серђу Бонелију. 
Данашњи текст, сигуран сам, неће привући погледе широког читалачког публикума, али ће сигурно привући пажњу неколицини љубитеља девете умјетности који понекад залутају до страница овог блога. 
  Из мистичних просторија Бонелијевог замка је изашло много јунака, од Мартина Мистерије до Мистер Ноа и Текса Вилера, али вама је, засигурно, најпознатији Загор Те-Неј, или на језику Алгонкин индијанаца, Дух са сјекиром. Јуначина спартанске грађе чије је јунаштво пропорционално јунаштву Николетине Бурсаћа, Хулка Хогана и Марка Миљанова, заједно. Његов живот су његове авантуре, а радња читавог стрипа се одвија у шуми Дарквуд, у којој он живи у релативно добрим односима са Мохавк индијанцима, из чијег племена и долази Загоров племенити буразер Тонка.Када говорите о Дон Кихоту смијешно је не напоменути и његовог пратиоца Санча Пансу, вјерни пратиоц духа са сјекиром је дебели Мексиканац по имену Чико, или по његовој лози, титули и поштењу, Дон Чико Фелипе Кајетано Лопез Мартинез Гонзалес (уколико нешто нисам заборавио), то је симпатични дебељушкасти Мексиканац који умјесто стомака има црну рупу, увијек је ту за Загора и константно упада у своје мале, комичне авантуре. Сваки херој има и свој симбол, Загоров је црни орао у великом жутом кругу који је пришивен за црвену мајицу. Његови најпознатији непријатељи су Мортимер и Хелинген, сусрели су се много пута и ниједном није било, кхм, мирољубиво.
  Други јунак из огромног Бонелијевог замка који није ни приближно познат као његов старији рођак Загор је Харлан Драка, или Дампир, јунак који не може да не буде занимљив читаоцима из нашег региона, посебно због тога што Дампирове авантуре и почињу у бившој нам Југославији, а његов најбољи пријатељ и пратилац је Емил Курјак, војничина из српске паравојне јединице која више размишља пиштољем и муницијом него мозгом, добро, не баш сасвим. И још једна њихова сапутница је вампирица Тесла, згодна плавуша чији лик је нацртан по лику Мари Фредериксон. Углавном, да се мало осврнемо на радњу. Дампир је стрип који ја, нажалост, немам у својој колекцији и све епизоде које сам прочитао сам посудио од ортака, али не могу да кажем да ме није задивио ток радње, далеко од тога. Прича о Дампиру је створена по старој српској легенди, Дампир је биће које је настало после односа Вампира и Жене, и крв Дампира је за вампире исто што и цијанид за нас, смртоносни отров. Харлан Драка своју моћ употребљава да истријеби све вампире и да прочисти планету од ове крволочне и ратоборне расе,а  у томе му помажу, како већ и напоменух, Курјак и преображена вампирица Тесла. Лик Харлана Драке је изашао из оловке Маура Боселија а креиран је према лику британског глумца Рејфа Фајнса, главом и брадом Серђо Бонели је тврдио да је Дампир креиран према фаци, нећете вјеровати, Горана Бреговића. Углавном, Харлан Драка се може окарактерисати као вјечита луталица, непоправљиви романтик, пјесник, чудак и индивидуалац, на свом путу среће многе значајне ауторе из свијета књижевности.
  Не остаје ми још пуно простора за овај текст, а тема о којој пишем је тема о којој се може писати данима, мој омиљени јунак је син Тицијана Склавија, Дилан Дог. Заносни шмекер чија је физионимја креирана према изгледу Руперта Еверета, име је добио по британском писцу Дилану Томасу, и може се окарактерисати као лик који није имао баш срећну судбину (смрт супруге и дјетета, проблеми са алкохлом и сл.). Дилан је стрип који ме је одувијек највише фасцинирао од свих продуката Бонелијеве куће, радња се врти око истраживача натприродних појава који се бори против пошасти и немани савременог друштва, оне су приказане најчешће као зла и окрутна чудовишта и монструми, а у ствари, то су алузије на људе. И он, као и претходни ликови о којима сам писао има своје пратиоце, Гручо је његов асистент, нацртан је према лику Груча Маркса, британског комичара и заиста, Гручо и јесте комичар, способан је да бизарну и тамну философију, којом стрип обилује, разбије прастарим шалама које испаљује као из митраљеза, насмијаће вас до суза. Диланов добар друг је инспектор Блок, симпатични дебељуца који ради као представник плаваца из Скотланд Јарда, превише пута је ризиковао своју пензију како би помогао Дилану да разријеши неке случајеве. Оно што је битно рећи о ДД-у је  то да није класичан стрип. То је дјело које разбија класичну форму стрипа и пробија границе, бави се проблемима људског друштва, проблемима егзистенције и љубави. Дилан у скоро сваком броју пронађе по једну љубавницу и до деведесете стране стигне да води љубав и да раскине са њом. За крај приповиједања о њему могу само да вам испоручим једну фину реченицу Умберта Ека, италијанског философа и писца, аутора чувених дјела Фукоово клатно (1988) и Име Руже (1980)
"Читање Библије, Хомера и Дилана Дога никада ми не би могло досадити!"

И да не заборавим оно због чега сам и почео да пишем овај текст, срећан рођендан, господине Галијено Фери!




До следећег читања, Elzeard Bouffier.

Нема коментара:

Постави коментар