Ви, а сигуран сам да вас има, који сте овај блог пратили од почетка, и који сте донекле упућени у природу ствари сигурно знате да сам ја велики љубитељ девете умјетности, посебно италијанског стваралаштва (читај: Иницијална Каписла-Међ' зидинама Бонелијевог замка); Дакле, док сам јутрос, ајде, каснећи трчао до школе угледах на излогу једне трафике нови број Дилан Дога, ризиковао сам да ми професор филозофије из свег срца поклони тај један неоправдани изостанак, али овај стрип, кад почне суморни час још суморније математике, за мене представља спасење, бијег у неку другу реалност, па и нека добијем неоправдани, и нека останем без доручка због та два евра.
Углавном, да не дужим, тема коју је овог мјесеца обрађивао, не баш мој најдражи сценариста, Марзано у Крадљивцу душа је, spoiler alert, мањак инспирације. Нешто са чиме се сукобљавају сви ствараоци и умјетници од давнина до данас. Марко Шелић је написао један, релативно фин, увод у епизоду о тој стваралачкој блокади, рече и да је једном срочио причу о човјеку који своје дјелове тијела продаје жени која се зове Инспирација. Нажалост, нисам прочитао ни једно његово дјело јер нисам претјерани љубитељ његовог стваралаштва (сви знате да су аутори овог блога рокери, не репери) али препоручујемо да прочитате дјело јер, књига је књига, а ми ћемо вас, као борци за праве вриједности, књижевношћу убадати у очи до последњих граница издржљивости, што оно рече Д. Обрадовић "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!". Елем, да се вратим на Марчелову причу о човјеку који је своје тијело продавао Инспирацији за идеје. Када би, уситину, постојала таква продавачица не сумњам да би постала милијардер у року од одма'. Мањак инспирације је оно са чиме се неминовно сукобљавају сви аутори. И тој пошасти, која је за књижевност гора од аутоцензуре, ћу посветити данашње писаније.
Када је, поново, Чарлс Буковски, написао пјесму Чудо најкраће траје мислио је на неку од својих љубави, или на шанкерицу, или проститку... ја сам под појмом "Чудо" мислио на, за писца најокрутнију али и најдаровитију појаву, инспирацију. Мој добри колега, Артуро Бандини, није написао текст скоро пет дана, није важно, блокада се и Херману Хесу испријечи на путу. Али какав проблем мањак инспирације може да представља за младог и неафирмисаног писца уколико он од тога, јесте ријеткост, зависи? Многи немају ту срећу па да им из прве "Самиздат" избаци дјело на тржиште у енормном тиражу, јер многи нису мамини и татини синови као, кашљ, кашљ, Марко, кашљ, Видојковић, тако да морају да чупају, да вуку за рукав, да гризу, да уједају. Ја имам осамнаест љета, пишем поезију, и морам да гинем за њу. Ко ће прочитати моје стихове и строфе ако им ја папире не бацим у очи, м? Нико. Једноставно је тако, тако функционише све, мора да прође дуго времена да би ствараоци који немају "леђа" стигли до "Самиздата", или "Белог пута", или "Вулкана", замислите тек какав проблем може да представља инспирација.
Многи су покушали да се боре против ње, алкохолом, опијумом, женама... Али све је узалуд, кад инспирације дође, доћи ће. А до тада бјелина. Безобразна бјелина хартије која те гледа у очи и шаље ти покварени осмијех док не осјетиш бол у плућима, у костима, док мањак инспрације не почне да те једе изнутра и док цријева не почну да ти се окрећу на центрифугу, док се не појави мучнина. Онда изгужваш ону хартију и бациш је у смеће:
-Конобар, једно точено!
Али кад крене онда је кренуло. Нема стајања, нема назад. Ако се укрцаш на брод повратка нема, поезија те носи са собом. А поезија није, шта год неки мислили, очај, мелахнолија, туга и патња, поезија је срећа. Рече једном Бранко Миљковић, "Поезију ће сви писати!", тада је и срочио стихове:
"Један несрећан човек не може бити песник,
Ја примам на себе осуду пропевале гомиле,
Ко не уме да слуша песму, слушаће олују!
Али, хоће ли слобода умјети да пева
Као што су сужњи певали о њој?"
Тешко да хоће. Али битно је да се пјева, зар не? И да се вратимо на мањак инспирације. Њу могу да убију само аутори, пјесници и писци, војници са пенкалима умјесто оловака. Често оловка зна да буде убојитија и снажнија од било које пушке, и често ријеч зна да буде оштрија од било ког' мача. Ја сам ступио у своју борбену јединицу, пјеснички корпус. Пишем и не престајем, и ако знам да перспектива није ни мало свијетла, ипак пишем. И борим се за себе, због тога, драги моји Иванграђани, а и шире, похитајте до трафика и питајте за нови број часописа "Токови", тамо ћете, овог мјесеца наићи на моје стваралаштво, моје и неколицине других који су кренули у борбу против ветрењача. Е, и да као пјесник не заборавим да подијелим са вама своју посвету продавачици визија и идеја, посвету подмуклој хартији која многим ауторима не да мира.
ПРОКЛИЊЕМ БЈЕЛИНЕ СЈАЈ
__________________________
Бацам клетву на те', одвартна бјелино,
Проклињем тај свод бездушног папира,
Те лијније празне, те линије клете,
У поноре тамне, у мрачна узглавља,
Шаљеш душе сањара и душе поете,
Ти милости немаш,
Ти не знаш за светост!
О ти, сјенко ноћи, заборава, таме,
Невиљиви слоју папирнатог свода,
Ти немаш топлину, у пороке бацаш,
Маштовите душе пјесничкога рода.
Ал' ипак, по теби, као без питања,
Моја машта плови, моја рука крене,
Немојте се заваравати о славним боемима,
Ни вино,
Ни дрога,
Пјесницима мастило, пролази кроз вене!
До следећег читања, Elzeard Bouffier
Углавном, да не дужим, тема коју је овог мјесеца обрађивао, не баш мој најдражи сценариста, Марзано у Крадљивцу душа је, spoiler alert, мањак инспирације. Нешто са чиме се сукобљавају сви ствараоци и умјетници од давнина до данас. Марко Шелић је написао један, релативно фин, увод у епизоду о тој стваралачкој блокади, рече и да је једном срочио причу о човјеку који своје дјелове тијела продаје жени која се зове Инспирација. Нажалост, нисам прочитао ни једно његово дјело јер нисам претјерани љубитељ његовог стваралаштва (сви знате да су аутори овог блога рокери, не репери) али препоручујемо да прочитате дјело јер, књига је књига, а ми ћемо вас, као борци за праве вриједности, књижевношћу убадати у очи до последњих граница издржљивости, што оно рече Д. Обрадовић "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!". Елем, да се вратим на Марчелову причу о човјеку који је своје тијело продавао Инспирацији за идеје. Када би, уситину, постојала таква продавачица не сумњам да би постала милијардер у року од одма'. Мањак инспирације је оно са чиме се неминовно сукобљавају сви аутори. И тој пошасти, која је за књижевност гора од аутоцензуре, ћу посветити данашње писаније.
Када је, поново, Чарлс Буковски, написао пјесму Чудо најкраће траје мислио је на неку од својих љубави, или на шанкерицу, или проститку... ја сам под појмом "Чудо" мислио на, за писца најокрутнију али и најдаровитију појаву, инспирацију. Мој добри колега, Артуро Бандини, није написао текст скоро пет дана, није важно, блокада се и Херману Хесу испријечи на путу. Али какав проблем мањак инспирације може да представља за младог и неафирмисаног писца уколико он од тога, јесте ријеткост, зависи? Многи немају ту срећу па да им из прве "Самиздат" избаци дјело на тржиште у енормном тиражу, јер многи нису мамини и татини синови као, кашљ, кашљ, Марко, кашљ, Видојковић, тако да морају да чупају, да вуку за рукав, да гризу, да уједају. Ја имам осамнаест љета, пишем поезију, и морам да гинем за њу. Ко ће прочитати моје стихове и строфе ако им ја папире не бацим у очи, м? Нико. Једноставно је тако, тако функционише све, мора да прође дуго времена да би ствараоци који немају "леђа" стигли до "Самиздата", или "Белог пута", или "Вулкана", замислите тек какав проблем може да представља инспирација.
Многи су покушали да се боре против ње, алкохолом, опијумом, женама... Али све је узалуд, кад инспирације дође, доћи ће. А до тада бјелина. Безобразна бјелина хартије која те гледа у очи и шаље ти покварени осмијех док не осјетиш бол у плућима, у костима, док мањак инспрације не почне да те једе изнутра и док цријева не почну да ти се окрећу на центрифугу, док се не појави мучнина. Онда изгужваш ону хартију и бациш је у смеће:
-Конобар, једно точено!
Али кад крене онда је кренуло. Нема стајања, нема назад. Ако се укрцаш на брод повратка нема, поезија те носи са собом. А поезија није, шта год неки мислили, очај, мелахнолија, туга и патња, поезија је срећа. Рече једном Бранко Миљковић, "Поезију ће сви писати!", тада је и срочио стихове:
"Један несрећан човек не може бити песник,
Ја примам на себе осуду пропевале гомиле,
Ко не уме да слуша песму, слушаће олују!
Али, хоће ли слобода умјети да пева
Као што су сужњи певали о њој?"
Тешко да хоће. Али битно је да се пјева, зар не? И да се вратимо на мањак инспирације. Њу могу да убију само аутори, пјесници и писци, војници са пенкалима умјесто оловака. Често оловка зна да буде убојитија и снажнија од било које пушке, и често ријеч зна да буде оштрија од било ког' мача. Ја сам ступио у своју борбену јединицу, пјеснички корпус. Пишем и не престајем, и ако знам да перспектива није ни мало свијетла, ипак пишем. И борим се за себе, због тога, драги моји Иванграђани, а и шире, похитајте до трафика и питајте за нови број часописа "Токови", тамо ћете, овог мјесеца наићи на моје стваралаштво, моје и неколицине других који су кренули у борбу против ветрењача. Е, и да као пјесник не заборавим да подијелим са вама своју посвету продавачици визија и идеја, посвету подмуклој хартији која многим ауторима не да мира.
ПРОКЛИЊЕМ БЈЕЛИНЕ СЈАЈ
__________________________
Бацам клетву на те', одвартна бјелино,
Проклињем тај свод бездушног папира,
Те лијније празне, те линије клете,
У поноре тамне, у мрачна узглавља,
Шаљеш душе сањара и душе поете,
Ти милости немаш,
Ти не знаш за светост!
О ти, сјенко ноћи, заборава, таме,
Невиљиви слоју папирнатог свода,
Ти немаш топлину, у пороке бацаш,
Маштовите душе пјесничкога рода.
Ал' ипак, по теби, као без питања,
Моја машта плови, моја рука крене,
Немојте се заваравати о славним боемима,
Ни вино,
Ни дрога,
Пјесницима мастило, пролази кроз вене!
До следећег читања, Elzeard Bouffier
"Само вас посматрам!"
Нема коментара:
Постави коментар