Сигурно сте сви читали Харпер Ли, и чули за чувени роман To kill a mockingbird, ако нисте, онда сигурно знате за истоимени култни филм Роберта Мулигана у којем главну улогу тумачи Грегори Пек, углавном, знам да ћете наслов данашњег текста довести у корелацију са неким од тих дјела, у том случају, нећете бити у праву. Наслов данашњег текста је инспирисан насловом једне пјесме, слободно могу рећи, мог омиљеног писца Чарлса Буковског, пјесма је, уколико су информације са интернета тачне, написана 1972 године и у оригиналу носи назив Mockingbird, wish me luck.
Идеја о овом тексту је изрођена још јутрос, на часу социологије, тема коју смо обрађивали је била Живот боема, и на мене је оставила заиста јак утисак. Нисам могао да не размишљам, ко су ти људи? Симпатични губитници са маргина цјелокупног друштва,и њихове животне борбе и истине, људи који су толико одбацили реалност и научили да живе само са својом идеологијом, јесу ли они бацили умјетност или су у умјетност убацили себе?
Дакле, оснивач теорије ларпурлартизма, Теофил Готје, један од највећих пјесника свих времена-Ш. Бодлер, бунтовник и рокер прије свих нас, момак који је до своје седамнаесте године написао пјесме које су му обезбиједиле бесмртност, Артур Рембо, један од најцјењенијих сликара уопште и највећи сликар постимпресионизма, одсјекао себи уво, много времена провео у душевној болници, прекратио себи живот пуцњем из револвера, Винсент ван Гог, па све до простора бивше нам Југославије и Тина Ујевића, Антуна Густава Матоша и осталих. Заиста би вам требао јак капацитет плућа и дужи дах да би побројали имена свих легенди које завршавају на трагичан начин због немогућности да се уклопе у друштво. Проглашени су отуђеним и асоцијалним због тога што нису били исти као и сви, због тога што су одбили да стану у ред, и због тога што су размишљали онако како није одговарало времену у којем живе и стварају. То су били људи који су чврсто вјеровали да ће једног дана, када дође вријеме за правду и када они буду у већини, моћи да, изнад обала вјерности служби и оданости слободи, саграде мост са кога ће досјећи тајну мудрости живљења, која се открива само онима на које безвременост стави знак.
У процјепу једног тренутка погодила их је мисао, знали су да бити исти као сви не доноси радост, да жеђ за животом не гасе гутљаји апстракција, да пут славе не води срећи. Знали су да, ако не постану црне овце у друштву, и њихов живот може почети да личи на круг испуњен сујетом, у чијем средишту станује таштина. У сјенци историје њихових успјеха њихов живот је исписивао тужну хронику апсурдности. Бивало им је јасно да њихову службу идеји није оплодила љубав. Са тим сазнањем су почели да одлазе из приче али су ипак за собом оставили велике ствари. Удаљавајући се од суморног и сувопарног живота, у жељи да нађу неки виши и бољи, далеко од буке свијета и злобних очију свјетине, позивају они и нас. А да ли ћемо ми чути њихове ријечи и гдје ћемо стићи том стазом, није толико ствар њихових великих умова, колико нас самих и осталих који су се одважили да закораче путем на ком се треба сусрести са собом.
"Ти си срећан, ја те жалим због тога"-Овако је говорио Шарл Бодлер једном његовом другу, је ли мислио да треба да дотакнемо дно да би осјетили праву слободу? Да треба да прво претрпјети песницу живота да би могли тек касније да осјетимо његову праву чар? Нисам сигуран, али је дефинитивно био спреман да упери средњи прст ка синовима буржоазије, огавним представницима аристократије, и слуга времена у којем је живио. Поручује нам да и ми треба да урадимо исто. Прије него и нама птица ругалица пожели лаку ноћ. Вјеруј ми, драги читаоче, Винсент ван Гог није завршио у душевној болници јер је уистину био луд, него јер је чврсто стајао уз увјерења која нису могла бити схваћена од стране људи из његовог времена. И шта треба да радимо ми? Да се покоримо већини, да живимо живот по правилима и канонима. Да чврсто вјерујемо да не треба пролазити испод стуба, да треба ублажити корак и повући се за уво кад црна мачка прелази пут, да слушамо гранд и критикујемо сваког ко нашем оку изгледа превише егзотично и чудно? Је ли то исправно само због тога што тако каже већина? Није.
У питању је љубав према идеологији и принципима, стварима које већина људи данас нема па макар због ње завршили као боеми импресионизма које сам набрајао у редовима изнад.
Опет ћу рећи, не треба живјети и дисати интелектуалну таму, живот треба да буде налик на умјетност, јер као што Бодлер (у данашњем тексту помињан и превише) једном приликом рече Што се више човек интересује за умјетност постаје мање груб, умјетник никад не излази из себе. Стил је карактер.
Далеко од тога да сам сигуран и да знам како да откријем есенцијалну нит сопствене егзистенције, сувише сам ситан и мали да бих могао да одговорим на питања на која ни умнији и умоотворенији од мене нису могли да дају одговор, али знам да су људи о којима сам говорио у данашњем тексту успјели да на своје чело ставе прст безвремености и да преваре смрт, иако су многи од њих били прогнани од стране друштва, иако су слушали туђа говоракња и шапутања иза сопствених леђа, то није битно, научили су да се боре са тим. Јер знали су да су у праву.
Шта мислиш, читаоче, јеси ли и ти у праву? Ја сам сигуран да јесам, до скоријег виђања, mocking bird, wish me luck!
Elzeard Bouffier
Идеја о овом тексту је изрођена још јутрос, на часу социологије, тема коју смо обрађивали је била Живот боема, и на мене је оставила заиста јак утисак. Нисам могао да не размишљам, ко су ти људи? Симпатични губитници са маргина цјелокупног друштва,и њихове животне борбе и истине, људи који су толико одбацили реалност и научили да живе само са својом идеологијом, јесу ли они бацили умјетност или су у умјетност убацили себе?
Дакле, оснивач теорије ларпурлартизма, Теофил Готје, један од највећих пјесника свих времена-Ш. Бодлер, бунтовник и рокер прије свих нас, момак који је до своје седамнаесте године написао пјесме које су му обезбиједиле бесмртност, Артур Рембо, један од најцјењенијих сликара уопште и највећи сликар постимпресионизма, одсјекао себи уво, много времена провео у душевној болници, прекратио себи живот пуцњем из револвера, Винсент ван Гог, па све до простора бивше нам Југославије и Тина Ујевића, Антуна Густава Матоша и осталих. Заиста би вам требао јак капацитет плућа и дужи дах да би побројали имена свих легенди које завршавају на трагичан начин због немогућности да се уклопе у друштво. Проглашени су отуђеним и асоцијалним због тога што нису били исти као и сви, због тога што су одбили да стану у ред, и због тога што су размишљали онако како није одговарало времену у којем живе и стварају. То су били људи који су чврсто вјеровали да ће једног дана, када дође вријеме за правду и када они буду у већини, моћи да, изнад обала вјерности служби и оданости слободи, саграде мост са кога ће досјећи тајну мудрости живљења, која се открива само онима на које безвременост стави знак.
У процјепу једног тренутка погодила их је мисао, знали су да бити исти као сви не доноси радост, да жеђ за животом не гасе гутљаји апстракција, да пут славе не води срећи. Знали су да, ако не постану црне овце у друштву, и њихов живот може почети да личи на круг испуњен сујетом, у чијем средишту станује таштина. У сјенци историје њихових успјеха њихов живот је исписивао тужну хронику апсурдности. Бивало им је јасно да њихову службу идеји није оплодила љубав. Са тим сазнањем су почели да одлазе из приче али су ипак за собом оставили велике ствари. Удаљавајући се од суморног и сувопарног живота, у жељи да нађу неки виши и бољи, далеко од буке свијета и злобних очију свјетине, позивају они и нас. А да ли ћемо ми чути њихове ријечи и гдје ћемо стићи том стазом, није толико ствар њихових великих умова, колико нас самих и осталих који су се одважили да закораче путем на ком се треба сусрести са собом.
"Ти си срећан, ја те жалим због тога"-Овако је говорио Шарл Бодлер једном његовом другу, је ли мислио да треба да дотакнемо дно да би осјетили праву слободу? Да треба да прво претрпјети песницу живота да би могли тек касније да осјетимо његову праву чар? Нисам сигуран, али је дефинитивно био спреман да упери средњи прст ка синовима буржоазије, огавним представницима аристократије, и слуга времена у којем је живио. Поручује нам да и ми треба да урадимо исто. Прије него и нама птица ругалица пожели лаку ноћ. Вјеруј ми, драги читаоче, Винсент ван Гог није завршио у душевној болници јер је уистину био луд, него јер је чврсто стајао уз увјерења која нису могла бити схваћена од стране људи из његовог времена. И шта треба да радимо ми? Да се покоримо већини, да живимо живот по правилима и канонима. Да чврсто вјерујемо да не треба пролазити испод стуба, да треба ублажити корак и повући се за уво кад црна мачка прелази пут, да слушамо гранд и критикујемо сваког ко нашем оку изгледа превише егзотично и чудно? Је ли то исправно само због тога што тако каже већина? Није.
У питању је љубав према идеологији и принципима, стварима које већина људи данас нема па макар због ње завршили као боеми импресионизма које сам набрајао у редовима изнад.
Опет ћу рећи, не треба живјети и дисати интелектуалну таму, живот треба да буде налик на умјетност, јер као што Бодлер (у данашњем тексту помињан и превише) једном приликом рече Што се више човек интересује за умјетност постаје мање груб, умјетник никад не излази из себе. Стил је карактер.
Далеко од тога да сам сигуран и да знам како да откријем есенцијалну нит сопствене егзистенције, сувише сам ситан и мали да бих могао да одговорим на питања на која ни умнији и умоотворенији од мене нису могли да дају одговор, али знам да су људи о којима сам говорио у данашњем тексту успјели да на своје чело ставе прст безвремености и да преваре смрт, иако су многи од њих били прогнани од стране друштва, иако су слушали туђа говоракња и шапутања иза сопствених леђа, то није битно, научили су да се боре са тим. Јер знали су да су у праву.
Шта мислиш, читаоче, јеси ли и ти у праву? Ја сам сигуран да јесам, до скоријег виђања, mocking bird, wish me luck!
Elzeard Bouffier
Нема коментара:
Постави коментар