Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

уторак, 18. март 2014.

ЕУТАНАЗИЈА РОКЕНРОЛА


Део први:Апостоли или џелати?


Недеља је, по дифолту, дан резервисан за мамурлук, купање и вишак негативне енергије. 
И тако ја, услед недостатка релаксације и са жељом да редукујем вишак негативности у себи, залепих дупе за столицу, укључих рачунар и отидох до ју тјуба да прошврљам по опусу домаћих рокенрол аутора. Јеби га, 21. је век. Све је, штонокажу, „на дохват руке“, брз пренос информација, ово-оно.
Шта прво преслушати? Ммммммммм. Може! Обојени програм.
И док сам варио мелодије и речи овог новосадског бенда, бацих летимичан поглед на предлоге у десном углу екрана, од којих ме је један посебно погодио:
Čika Joca i Zmajevi – Voli te tvoja zver

Лице ми се претворило у знак питања и оцених да ту нема материјала коме би се могао придати било какав значај. Игнорисах несебични предлог ју тјуба.
Пребацих се на нешто тврђи звук -Репетитор. И поново одвојих поглед са видео снимка, а у десном углу је стагнирала иста препорука. Игнорисах и други пут.
И док је тиха, ненаметљива музика ККН-а несмањеним темпом шамарала носталгију, реших да изађем у сусрет драгом и великодушном пријатељу ју тјубу и прихватим сугестије, па отворих песму (боље да нисам) мени сасвим непознатог бенда.

Чика Јоца и Змајеви – Воли те твоја звер.
Обрада истоименог хита групе Дивљи Анђели из осамдесетих година двадесетог века.
Албум, чији је назив толико резонанантан и ефектан да
je aутоматски постао део мог краткорочног памћења, издат je од стране City records-a.

ШОК! ХОРОР! ТУГА! ЈАД!

'ајде, слушао сам разне извођаче и свакаквим сонговима награђивао/кажњавао свој музички укус, али у мору свих тих силних аутора нигде нисам наишао на овако огаван клише, несумњиво исцрпљен потенцијал, а поред тога бенд се такође може похвалити хармоничном неоргиналношћу и култом који несвесно глорификује позерај и шунд и експлоатише све оно што есенцијално симболише рокенрол као покрет и идеју младих, гневних, здравоумних људи.
И цела та неароматична шљампита је прецизно упакована у кутију под именом Чика Јоца и Змајеви. По мом скромном мишљењу, боље да су бенд назвали Сладуњаво говно, јер непобитно има више естетике од Чика Јоце и Змајева.
Лирику боље да не коментаришем и ОВОМ ПРИЛИКОМ БИХ УПУТИО ИЗВИЊЕЊЕ  МИЛИЋУ ВУКАШИНОВИЋУ за сваку неумесну и неосновану критику коју је добио од моје  маленкости на рачун његовог нешармантног приступа рокенролу. Лићми мачко, ти си за ове рок амебе  неприкосновен, извини још једном! Ја сам само један обични лаик, ништа више!

И када сам мислио да сам себе довољно казнио слушањем стихова „ти си срце закључала са три браве како чујем, али једно ниси знала, ја не куцам, разваљујем“, као предлог ми изађе исти бенд у дуету са Борисавом Бором Ђорђевићем, „магом“ југословенског/српског рокенрола. Нисам могао да одолим. То је онај осећај кад заузмеш став да је нешто глупо, али је то толико глупо да те просто мами да му посветиш који трен свог драгоценог времена. Видеоспот за песму „Лаж“. Има неких индција бунта, али је толико неискрено, искамуфлирано и исклишеизирано да би им и Млађан Динкић позавидео на степену ступидности који су достигли.
Мала дигресија. Борисаве, Боро! Боље да си као и сваки поштени рокер почео да се шибаш хероином осамдесетих година, тако би креп'о негде почетком деведесетих година или да си се демонстративно повукао са сцене, као што је то твој колега (и гост на песми твојој песми - „Ал Капоне“) из Хрватске учинио. Данас би неспорно уживао у пуној респектабилности за којом мизерно трагаш као истрошена проститутка, а лик и дело би ти били глорификовани, уместо што су оправдано изниподаштавани.

Одмах након анализе целог овог мизерног покушаја оригиналности и бунта, запитао сам се ко, заправо, данас представља младе снаге српског рокенрола?
Где је та младалачка полетност? Бунт? Искреност? Покретачка снага индивидуалности?
ГДЕ ЈЕ РОКЕНРОЛ?
Да ли је могуће да материјализам, сујета и похлепа полако улазе у младе, надобудне рокенрол снаге? Где вам је креативност, омладино? Зашто се тако деструктивно опходите према једном од стубова слободе и културе младалачког духа и полетности? Да ли сте ви апостоли или џелати рокенрола?
Реторичко питање.

„Рокенрол је вечан док су му деца верна.“ (Зоран Костић, Цане Партибрејкер)
Где сте, децо?  



Arturo Bandini

Нема коментара:

Постави коментар