Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

Не бих умео да пишем, да није било оних које волим.

четвртак, 27. март 2014.

Чекај до пролећа, Бандини!

Упозорење:У овом тексту никако не желим да звучим као патетични фридом фајтер, нити да, недајбоже, тражим од вас било какву врсту сажаљења, моралне подршке, поклике, хвалоспеве и томе слично. Напротив! Хвала.  


1.
Чобан Будала:Тако мали, а већ пишеш озбиљне ствари о којима немаш појма.
Ја:Како то мислиш?
Чобан Будала:Лепо! Је л' мораш толико да пљујеш по стварима које ти се не свиђају?
Ја:Не морам.
Mора само да се умре, а ово радим из револта.
Чобан Будала:Зашто?
Ја:Зато што то твој мизерни мозак не може никад сварити.
Чобан Будала: Хехе.
(на лицу му се приметише цинични осмех и конфузија)

2.
Клаберка:Баш ми се не свиђају твоји статуси.
Ја:Мени се, рецимо, не свиђа то што не знаш ко је Харуки Мураками.
Клаберка:Ко? О.о
(на већ насталу тишину слеже се нова, а њен презриви, испитивачки поглед ми се као нож забоде међу очи)

3.
Неуспели абортус:Ко си ти да хејтујеш све? Смешни су ти статуси.
Ја:Е, па видиш, мени је смешно то што имаш двадесет седам јебених година, а и даље верујеш у идеологију СПС-а. И смешно ми је што си глуп! И што си пичка! И што си офуцана милошевићевска фукара и мука ми је од таквих моралних амеба попут тебе које чекају на поновни долазак Великог Вође, да нас све појебе немилосрдно, домаћински, без лубриканата и контрацепције! Марш, гурбету!


   Свакодневно сам изложен претећим порукама на друштвеним мрежама. Такође, почесто наилазим и на разне облике нетрпељивости од стране неких „пријатеља“, „опасних момака“, „угледних тинејџера“(деца политичких имбецила), а искрено очекујем да ће свим тим мрзитељима истине ускоро прорадити генератор варварства у души и да ће кренути у поход на мене уз помоћ спортских реквизита, нпр: штангли, палица, ланаца... јер се аргументима баш и не могу подичити као што се диче силом. Нема везе, не плашим се. А сав тај презир је подстакнут мојим оштрим критикама овог апсурдног друштва и овог апсурдног света које несебично делим са свима у мом окружењу, а и са свима на друштвеним мрежама, а те веродостојне тезе никако не одговарају многим људима.
   И морам признати да сам ставио прст на чело и запитао се због чега ме означавају као „персона нон грата“ и зашто сам игнорисан од многих људи и „екипа“ ове пасивне средине.
   Одговор је једноставан! Не бих да звучим претенциозно, али мног
e ствари знам, многe ствари видим и увек се постављам храбро у суочењу са истином, и у изношењу исте. Зашто да ћутим ?
 Једино се још на друштвеној мрежи може чути/прочитати истина. Такође, ту се човек може, у складу са својим могућностима, изразити слободно, а то је уједно место које је (још увек) нецензурисано. То је, заправо, разлог због ког сам се определио за овај вид изношења својих ставова, импресија и перцепција. Кога занима моје виђење света? Поштено, јебе ми се.
   Ови болесни људи који ме окружују су навикли да други мисле за њих. Ови људи не воле истину! Ови људи не подносе различитости! Ови људи су стока! То је оно што њихов примитивизам чини неподношљивим.

  Ја не умем да упливам у стагнирани конзервативизам и провинцијски пасивизам, а они очигледно не умеју да се помире са чињеницом да је цивилизација довољно узнапредовала да одбаци сваки облик средњег века у морално-социолшко-културном смислу.То је сукоб две културе, и то је оно што разликује њих и мене.
  Ја нисам одрастао уз песме Аце Лукаса, Курсаџије и књиге естрадних певаљки, нити сазревам уз бутине Сандре Африке, јефтине турске серије и разне Курире, Скандале...а то се, изгледа, овде не рачуна. Црв кризе морала изједа ове људе.
  И много ме боли што не могу да се остварим у неким стварима које волим, јер једноставно ова средина не уме и не жели да прихвати неке ствари. И у свом том лудилу, једино што остаје младом човеку, примораном да буде ограничен и суочен са суженим могућностима провинције које се свакодневно сервирају несмањеним темпом, јесте да свој гнев избаци негде, да се освети некоме за због тога, да некоме јебе матер. Позитивна страна интернета.

     Питају ме често:„Шта ћеш постићи тиме што пишеш по том интернету све те „хејтерске“ текстове и статусе? Која је твоја улога у свему томе?“
   Као што каже смедеревски панк бенд Потрес: „Не можемо ништа да променимо, ал' смо ту да сметамо!“ И то је заправо моја улога, моја тачка у координантном систему овог одвратног друштва. Не могу ништа да променим и ја то добро знам, и ту сам само да сметам! Да упирем прст у око свима који чине мој животни простор неподношљивим и свима који дискредитују моју младост и чине је бесмисленом.
  И често ми говоре да одустанем, да се не бакћем са глупостима, да искулирам, да није време за мене, да сачекам да сазрим
! Хвала на несебичним саветима, али немам времена за чекање.
Кога да чекам?

А ти, читаоче, зашто ћутиш кад много тога знаш?

https://www.youtube.com/watch?v=Zp5pBfcQJEs


Arturo Bandini


1 коментар:

  1. Bukmarkovao sam blog prije godinu i nešto, ali tek sam sad našao vremena hronološki čitati tekstove. Elem, možeš promjeniti stanje, svako sranje kreće od pojedinca, ko zna, možda naiđeš na istomišljenike. A možda naletiš na idiote poput mene koji nakon neprospavane noći čitaju blog u pola 7.

    ОдговориИзбриши